- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Tri šamara

 
Emisija Peščanik, 10.12.2010, govore: ekonomski novinar Miša Brkić i advokat i pravni pisac Slobodan Beljanski. 

 
Svetlana Lukić: Dobar dan, nobelovci i nobelovke. Čuveni imidž Srbije u svetu, do koga nam je toliko stalo, za samo 48 sati je sa olimpskih visina na koje su nas popeli teniseri, pao u brlog koji je aktuelna vlast napravila od prisustvovanja, odnosno bojkotovanja ovogodišnje dodele Nobelove nagrade za mir. Osvajanje Dejvis kupa zbog kojeg je Tadić izjavio da je najsrećniji predsednik na svetu, a ministarka sporta zbog euforije koja ju je obuzela umalo da se ošiša do glave kao Đoković, dovelo nas je u sportske rubrike BBC-a, CNN-a, ali nas je zato ovaj mizerni pokušaj da ne naljutimo Kineze i Ruse time što će naš ambasador u Oslu prisustvovati dodeli ovogodišnje Nobelove nagrade za mir, doveo na stub srama vodećih evropskih država sa kojima navodno, osim novca, želimo da delimo i druge vrednosti.

Kada pogledate spisak država koje će bojkotovati današnju ceremoniju u Oslu, mnogo toga je logično. Logično je na primer da tamo neće biti Kine koja je na 11 godina robije osudila čoveka koji se u nekoliko pisanih i javno objavljenih radova zalagao za mirno i postupno sprovođenje političkih reformi, logično je što u Oslu neće biti ni Putinove Rusije, koja zabranjuje politička okupljanja, preti nevladinim organizacijama. Rusije na čijim se ulicama ubijaju novinari koji su pisali o ratnim zločinima ruskih snaga u Čečeniji. Logično je što ceremoniji neće prisustvovati ni predstavnici Egipta, zemlje u kojoj je partija našeg nesvrstanog prijatelja Mubaraka, koji zemljom vlada tri decenije, osvojila skoro 100 posto glasova, Egipta u kojem je nedavno Vrhovni sud podržao presudu kojom se Egipćanima oženjenim Izraelkama oduzima državljanstvo, a cilj presude je da se spreči “nastanak nove generacije koja neće biti lojalna Egiptu”.

Logično je što u Oslu danas neće biti ni Sudana, čiji je šef države Omar Al Bašir pred Međunarodnim sudom u Hagu optužen za genocid u Darfuru, a nedavno je u ovoj zemlji šestoro dece osuđeno na smrt zbog pripadnosti nekoj bandi. Normalno je da tamo neće biti Irana čiji su čuvari Homeinijeve revolucije pre neki dan upali u televizijsku stanicu koja emituje južnoameričke, španske i američke sapunice, zatvorili tu TV stanicu i uhapsili petoro ljudi zbog podrivanja revolucije. I da ne nabrajam dalje naše prijatelje, znate ih već, Kuba i tako te demokratske zemlje.

Ako je logično da su se sve ove države kvalifikovale za sramni spisak zemalja koje bojkotuju dodelu Nobelove nagrade, sa čime smo se mi kvalifikovali? Naš zvanični argument je da bi to štetilo našim nacionalnim interesima, jer bi se Kinezi, ali i Rusi naljutili na nas, a to bi narušilo stabilnost one naše spoljnopolitičke građevine koja se oslanja na četiri stuba – Kinu, Rusiju, Evropsku uniju i SAD.

Povodom ovog slučaja svi naši Evropejci su ponavljali kako je Srbija mnogo puta do sada dokazala da je odana zaštiti ljudskih prava. Povodom prošlogodišnjeg otkazivanja Parade ponosa, kada su na nas, odnosno na našu političku nejač skočili svi, predsednik je svima ljutito odbrusio da niko nema pravo da Srbiji drži lekcije o ljudskim pravima. Ali najbolji odraz predsednikovog shvatanja ljudskih prava je podatak iz istraživanja programa Ujedinjenih nacija za razvoj, po kojima se ogromna većina građana Srbije slaže i veruje u ljudska prava, veruje da je diskriminacija nedozvoljena, ali onda njih 65% izjavi da nikako ne bi želelo da im se neko iz porodice oženi ili uda za Albanku i Albanca.

Odluku da bojkotujemo današnju ceremoniju zvanično je doneo, ko drugi nego Vuk Jeremić. Ali svi znamo ko je tvorac te političke kreature zvane Vuk Jeremić, svi znamo ko je doktor Frankenštajn. Boris Tadić je svoj recept nacionalnog pomirenja, koji ga je doveo do zajedničke vlade i partije basketa sa Miloševićevim omladincem, pokušao da primeni i na spoljnjopolitički teren. On hoće da pomiri i ulazak u porodicu evropskih naroda i ulazak u šator Muamera Gadafija. Ljudska prava i pravo KP Kine da sa aerodroma vraća kući umetnike, pisce i advokate koji su krenuli negde na Zapad, a na Zapadu je i Oslo. Izum Borisa Ujedinitelja i Izumitelja ovoga puta nije uspeo. Ipak moramo u Oslo, po cenu toga da Oslo postane novo stratište srpskih nacionalnih interesa. Kinezi mogu da se uvrede, i to s punim pravom, jer do sinoć su svi sem predsednika, koji skromno odbija da se meša u suverenu odluku ministra Jeremića i premijera Cvetkovića, tvrdili da je tako moralo biti. Da zbog toga imaju stomačne smetnje, ali da su nacionalni interesi ipak prevagnuli nad Jeremićevim grčevima u stomaku. Takozvani premijer je tvrdio da je to koristan taktički potez. Đelić je ponavljao nešto kao papagaj, a predsednik je rekao da će se izjasniti kada za to dođe vreme, a sada nije. Možda će to vreme doći oko Đurđevdana, a sada nam je rezignirano poručio da je bolje da ga ne pitamo šta u ovom trenutku oseća, kao da je to nekog uopšte i briga. Jer, kako se izrazio – njegovo odrastanje jeste bilo disidentsko.

A onda nam je manje emotivno rekao da je ministar Jeremić odluku doneo u skladu sa svojim ovlašćenjima, zakonom i imajući u vidu nacionalne interese zemlje. Neverovatno je koliko je svet mali i kako je srpski jezik ograničen. To isto, da je sve radio u skladu sa svojim ovlašćenjima i u interesu države, istoga dana na suđenju je rekao i Mihalj Kertes. Šef carine koji je iz zemlje u džakovima iznosio novac na Kipar, bio je ipak inventivniji u svojoj odbrani nego Jeremić i ostali članovi Hora beogradskih dečaka. Kertes je, naime, citirao Cicerona – Spas naroda je najviši zakonik.

Dakle, ova najnovija sapunica koju su nam izrežirali Tadić i drugovi degutirala je naše evropske tutore, razbesnela kineske prijatelje, a sve nas u zemlji još jednom ponizila. U Oslo je, pazite sada, kao specijalni izaslanik Cvetkovića otišao ombudsman Saša Janković. I taj konfučijanski mudri i nadasve elegantni potez će nam se predstaviti kao još jedna pobeda srpske diplomatije. Ne bi bilo prvi put da se na našu stranu semafora upisuje i autogol.

Kažu, šta je logičnije nego da dodeli Nobelove nagrade prisustvuje čovek koji se bavi zaštitom prava građana. Sada im je dobar ombudsman, a juče su mu se svi podsmevali, i Visoki savet sudstva Nate Mesarević i ministar za ljudska prava Čiplić. Zašto nisu poslali Čiplić Svetozara, ministra za ljudska prava? Čime se taj bavi osim što organizuje izbore za nacionalni savet Bošnjaka, sve dok rezultati ne budu kako valja i trebuje, što bi rekao pokojni patrijarh Pavle?

Među deset glavnih uslova koji nam se postavljaju iz EU jeste borba protiv korupcije i rešavanje finansiranja stranaka koje su glavni motor sistemske korupcije. Juče je bio svetski Dan borbe protiv korupcije, pa se tim povodom predsednik obreo na obeležavanju godišnjice rada Agencije za borbu protiv ove bolesti, koja je kod nas, kao što znate, metastazirala. I tamo je predsednik održao retko glup govor.

Rekao je kako je korupcija u ljudskoj prirodi i da na njegovu žalost, ljudski rod nije pronašao idealan način da iskoreni tu bolest. Bez snažnih institucija nije se moguće boriti protiv korupcije, to je zaključak koji sam doneo na osnovu mog iskustva kao predsednika – reče predsednik. Ja sam mislila da nam je predsednik pismen čovek, da je član biblioteke, u kojoj ima mnogo knjiga o korupciji, i da ne mora dva mandata da potroši da bi iz iskustva naučio da je se bez snažnih institucija nemoguće boriti sa korupcijom. Nije još potvrđeno da se neko izborio sa korupcijom tako što je raspisao poternicu za njom, uhapsio je ili raspisao nagradu za pronalazak leka protiv tog naopakog sastava ljudskog DNK. Na kraju svog govora, predsednik je zaključio da u pogledu korupcije Srbija nije ništa drugačija zemlja od mnogih drugih.

Svi su se zgrozili nad poslednjim rezultatima PISA istraživanja, koja su pokazala da je trećina naših đaka funkcionalno nepismena. Mene je deprimirao jedan drugi podatak, da dve trećine naše dece ne zna da izvede zaključak na osnovu dobijenih podataka. U slobodnom prevodu to znači da su nam deca malo glupa, a takvima ih je načinio naš školski sistem. Dobro, oni su mali, tek im predstoji da uče, ali šta ćemo sa predsednikom. I on nije u stanju da iz datih podataka izvede inteligentan zaključak. Na osnovu podataka: da je Srbija sa indeksom percepcije korupcije na 83. mestu na svetu, da od 2007. na toj listi stalno nazadujemo, da građani misle da su stranke najkorumpiranije, da šef delegacije EU u Srbiji kaže da Srbija nije ispunila ciljeve iz strategije za borbu protiv korupcije koje je skupština usvojila još pre pet godina – samo glup čovek može da izvede zaključak koji je predsednik izveo pre neki dan – jeste, nije idealno, ali tako je svuda u svetu.

Ne malo ljudi u Srbiji misli da će pritisak iz Evrope biti manji kada i ako Mladić jednom bude otišao u Hag. Doduše, on još uvek nije tamo, ali je i bez toga jasno da će pritisak tek tada postati takav da će nas boleti i stomak i glava. U poslednja tri meseca tri puta smo dobili šamar iz Evrope, jedan kada smo pokušali da našom verzijom rezolucije o Kosovu spasimo malo srpskog obraza posle odluke Međunarodnog suda pravde. Drugi put, evo, povodom ove nesrećne Nobelove nagrade, a treći put kada su nas naterali da dvogodišnju reformu pravosuđa, koja je unela haos u sudnice širom Srbije, u mnogim stvarima vratimo na početak. Neću govoriti o bednom uvijanju ministarke pravde, koja nam objašnjava da je sve rađeno po zakonu, ali da će ona, dobra devojčica, poslušati dobronamerne savete iz EU. I neću govoriti o osionoj i glupoj upornosti predsednice Vrhovnog saveta sudstva, glavne izvođačice radova, koja ne odstupa ni za jotu. Već desetak meseci, iz meseca u mesec mi plaćamo sve one sudije koje su prošle godine proglašene nedostojnima i nesposobnima da i dalje budu sudije. Dakle, između ostalih, gospođa Nata Mesarović im je dala otkaz. Oni su se žalili Ustavnom sudu Srbije, žalili su se Evropskoj uniji i kao kompromis je odlučeno da oni primaju plate do rešenja spora. A do sada je, od skoro 900 žalbi tih sudija, Ustavni sud Srbije rešio jednu. Na taj način smo do sada iz budžeta zbog grešaka Nate Mesarović platili najmanje 5-6 miliona evra, a koliko ćemo još, to niko ne zna. I još nam pre neki dan, sa dosadom i mrzovoljom ona objašnjava da je njen sin izabran za sudiju ne zato što mu je ona mama, nego zato što je, kaže, dobar i častan sudija, i da je sasvim normalno da deca hoće da rade ono što i njihovi roditelji. To je kao neka porodična tradicija. Tako je svuda u svetu, evo, na primer, bio je Kim il Sung, pa Kim Džong il, pa sada ovaj unuk, mali Kim.

Ove nedelje je u parlamentu simulirana rasprava o reformi pravosuđa sa zakašnjenjem od dve godine. Naterala nas je na to EU. Ministarka pravde se zaklela da će uložiti sav svoj veliki autoritet da se reforma sprovede do kraja, i to, kaže, u skladu sa našim mentalitetom. Ja ne znam šta je s ovim ljudima, ministarka priča o mentalitetu, predsednik o ljudskoj prirodi, još samo da neko pomene vaseljenu kao takvu i onda smo obrali bostan. Danas imamo dva sagovornika, prvi je Slobodan Beljanski, advokat i pravni pisac.

Slobodan Beljanski: Pravosuđe svakako nije za poigravanje, a ova reforma je nema sumnje poremetila stabilnost pravosuđa. Ja ne kažem da se ono kroz izvesno vreme neće konsolidovati, ali za sada su izgledi dosta sumorni. Rekao bih još i to da se ne radi o prvom zahvatu te vrste kod nas, mi smo to imali posle Ustava iz 1990. kada je do kraja 1992. godine postojao zadatak da se izabere svih 2.550 sudija svih sudova, i taj zadatak je sproveden. U ono vreme je to urađeno uz gotovo neskrivenu ulogu političkih komesara iz samih sudova i tužilaštva, koji su hodali sa spiskovima i po tim spiskovima su nepodobne sudije morale da odu iz sudova. Ili su dobrovoljno otišli ili nisu izabrani. Dakle, takvo iskustvo imamo, te greške znamo, pa smo očekivali da će ova reforma poučena tim iskustvom te greške mimoići. Ja ne dovodim u pitanje potrebu za reformom, pravosuđe je tokom poslednjih 20 godina postepeno, ali konstantno gubilo kvalitet, autoritet i ažurnost, a množile su se i sumnje u korupciju i političko manipulisanje. Osim toga, imali smo jedan gotovo komično glomazan Vrhovni sud koji je bio sve problematičnijeg sastava. S te strane, dakle, to jeste bio zahvat koji je bio potreban.

Kada se postavlja pitanje o greškama koje su sada učinjene, ja ne bih ovom prilikom govorio o pogrešnim rešenjima u zakonima, a ima i toga. Grešaka ima i u samom Ustavu. Međutim, kad se tiče praktičnog rada Vrhovnog saveta sudstva, tu su greške brojne. I ja ću, evo, nabrojati one najvažnije. Prvo, to je tajnost rada koja se sastojala u obavezi da članovi Visokog saveta potpišu izjave o poverljivosti. Tu je zatim korišćenje obilja netačnih podataka o stručnosti i osposobljenosti sudija, tj. o broju završenih, ukinutih ili preinačenih presuda. Tu je nadalje primena kriterijuma koji nisu bili propisani. To je recimo brak sudije i advokata, a potom proizvoljno i neistinito pripisivanje takvih slučajeva nedostojnosti, odnosno zloupotrebi bračne veze za postizanje nekih privilegija. Zatim treba pomenuti brz i očigledno površan rad, davanje jednoobraznih obrazloženja za odluke. Posle odluke Ustavnog suda kojom je zbog toga usvojena jedna žalba, davana su individualizovana obrazloženja koja su često bila neubedljiva, a uglavnom opet tipska i dosta diletantski napisana. Izostala je i procedura u kojoj se kandidatu mora omogućiti da se izjasni o dokazima koji mu ne idu u prilog. Zatim, oglušili su se o upozorenje Venecijanske komisije da je neophodno poštovati pretpostavku, istina, oborivu, ali svejedno pretpostavku da zatečene sudije ispunjavaju uslove. Oglušili su se i o samu takvu pretpostavku. Dogodilo se da je izabrano više sudija koji po Zakonu o lustraciji ne bi mogli biti ni na kakvoj funkciji, eliminisano je više uspešnih sudija, a postoji dosta opravdana sumnja, neki su ukazivali na to, da su korišćeni podaci iz tajne policije. I najzad, evo, svedoci smo ovih dana još jednog objašnjenja koje ukazuje na nastojanje da se saslušaju i izabrane i neizabrane sudije, da se sve odluke preispitaju, a da se žalbe Ustavnom sudu tretiraju kao prigovori o kojima će rešavati isti Visoki savet sudstva.

Takav broj i takva vrsta propusta mogu biti pripisani samo jednom od dva uzroka. Prvi je da se radi o potpunoj nekvalifikovanosti i neodgovornosti u radu Visokog saveta, a drugo je da je rad Visokog saveta bio posledica političkih uticaja kojima se najpre dosta bahato povlađivalo, a koji su potom, kada su izbili na videlo, vrlo aljkavo prikrivani. Naravno, ni jedno ni drugo ne bi bilo dobro, ali pošto ja ne verujem da je u pitanju nekvalifikovanost, onda nam preostaje nažalost ovaj drugi razlog, koji je mnogo pogubniji.

Svetlana Lukić: S obzirom na upozorenja iz Evropske komisije, šta sada oni treba da rade, odnosno, na šta su oni to pristali?

Slobodan Beljanski: Oni su pristali da reformišu reformu. Reforma ima ozbiljne nedostatke, te nedostatke Evropska komisija uopšte ne dovodi u pitanje, ona ih uzima kao polaznu osnovu, kao činjenicu, a ovi se izgleda sa tim mire, iako ne priznaju da postoje greške. Oni uporno negiraju greške i tvrde kako je sve bilo po zakonu i uz punu savesnost urađeno. Međutim, to su, ja bar tako to shvatam, izgovori za široku javnost i jednostavno nepristajanje na prihvatanje odgovornosti, ali se uz sve to očito prihvata da se greške isprave. I tu postoji jedan apokrifni deo, jedan deo koji je zaklanjan od javnosti, a to je da će se postupiti u skladu sa dogovorom sa predstavnicima Evropske komisije. Ko pravi te dogovore i kakvi su oni, mi to ne znamo i pitanje je da li ćemo saznati, ali možemo da naslutimo da se sprema preispitivanje slučajeva u kojima su neke sudije ostale nereizabrane. Dakle, ostavljena je mogućnost da se takvi, ako se uoče i priznaju greške, ipak prime u sud. Bilo bi od nemerljive štete kada bi oni koji su izabrani sada bili razrešeni. Mislim da je to nemoguće, a bilo bi zaista veoma loše, jer bi to još više poljuljalo sigurnost sudijske funkcije i njihovu nezavisnost.

Međutim, ja ne mislim da je tu kraj i da se iz cele ove situacije moraju izvući pouke koje se tiču odgovornosti. Oni koji su vinovnici propusta moraju imati konsekvence, inače više neće postojati pouzdanje u to telo. Vidim da se računa sa premošćavanjem tih teškoća na taj način što će biti izabran stalni sastav Visokog saveta, međutim, taj izbor se odnosi samo na izborne članove. Svi ovi ostali koji su tamo po funkciji, ostali bi gde su, a rekao bih da su to najodgovornija lica.

Vi ste mogli da čujete u skupštinskoj raspravi pre dva dana, posvećenoj reformi pravosuđa, da to uopšte nije uslov za našu kandidaturu i pridruživanje EU. To jeste uslov i to bitan uslov, tim pre što mi posle jednog koraka napred činimo dva koraka nazad i što kvarimo utisak koji smo na jedvite jade popravili. Kao što ga sada kvarimo odbijanjem da prisustvujemo dodeli Nobelove nagrade za mir. Takvih poteza imate sijaset. A preko ovoga u pravosuđu se neće preći, ja sam u to uveren. I ova prazna objašnjenja i izgovori da je to sve u redu i da se nije grešilo su samo jedna politička parada koja nema nikakvo realno uporište. A da će Evropska komisija olako zanemariti te greške, kao što je možda u nekim drugim zemljama uradila iz drugih razloga, u to apsolutno ne verujem, jer mi nismo grešili samo u tome, kao te druge zemlje. Naših je grešaka siijaset i one se ne zaustavljaju, one se multipliciraju.

Svetlana Lukić: Dok je trajala reforma, mnoge sudije su čekajući da li će biti izabrane, oklevale u sudskim postupcima, jedan sudija je javno rekao da ne može da održi ročište jer očekuje izbor. Sada se ta neizvesnost kod sudija produžava, a to će trpeti građani koji pred sudom traže svoju pravdu.

Slobodan Beljanski: Nažalost, to nije nova pojava i to je ovo o čemu sam govorio, proteže se unazad dvadesetak i više godina. Naime, pojava da se stvara sistemska nesigurnost u sudovima i u tužilaštvima. Trebalo bi znati da je nezavisnost suda jedna vrednost koja se vrlo teško kali i lako kvari. Nema svaki sudija sposobnost da se suprotstavi pritiscima učesnika postupka, medija, javnog mnjenja ili političkih stranaka, a i onaj koji tu sposobnost može steći, stiče je vrlo teško i sporo. Ako vi ruinirate tu sposobnost, ako je neprekidno dovodite u pitanje, odnosno ometate čoveka koji hoće da je stekne, onda stvarate tu vrstu sistemske nesigurnosti koja je pogubna za pravosuđe, jer ona izmiče ispod nogu njegov glavni postulat, a to su nezavisnost i objektivnost u radu. E, to se ovde čini, to je, mislim, najpogubnija posledica reforme koju će teško biti ispraviti. Vi ne smete sudiju držati u neizvesnosti, a držite ga u neizvesnosti. Osim toga, poučen ranijim iskustvom da su ovakvi zahvati u kadrovsku sudsku politiku kod nas već bili prisutni, da su se sada dogodili, sudija može računati s tim da se takve promene mogu dogodiiti i za dve i za tri godine, kad dođe neka nova vlast, kad se ponovo promeni Ustav. Dakle, naš sud nije s te strane stabilan. Naravno, možemo reći da se u nesolidnoj državi kakva smo mi i ne može očekivati da sud bude solidan, ali sud je po pravilu uvek bio solidniji od izvršne vlasti, pa čak i od zakonodavne vlasti. I treba da bude solidniji, jer je on taj treći stub na koji se može osloniti građanin ako nema poverenja u jednu od ove dve vlasti, a često ima razloga da nema poverenja.

Svetlana Lukić: Ne znam da li ste čuli da je država Srbija u sporu sa jednom američkom firmom sa kojom je svojevremeno potpisala ugovor kojim je pristala da u slučaju spora konačnu reč ima Međunarodna arbitraža u Parizu. Taj sud je presudio da mi moramo da platimo štetu, ali se naša državna agencija za privatizaciju žali domaćem sudu tražeći da poništi Međunarodnu arbitražu. I na ovom slučaju se vidi da državne institucije ne shvataju ili ne žele da shvate šta znači subordinacija sudova, šta znači ugovor koji ste potpisali. Taj voluntaristički odnos prema sudskim odlukama, prema sudu, onda se kao virus širi do svakog od nas pojedinačno.

Slobodan Beljanski: Upravo tako, ali najbolji primer za to je odnos prema odluci Međunarodnog suda pravde. Sećate se da je ministar spoljnih poslova, kada je u Ujedinjenim nacijama izboreno da se zatraži savetodavno mišljenje suda, rekao da smo se izborili da dobijemo mišljenje od institucije koja ima najveći pravni autoritet u svetu. A na pitanje – a šta ako to za nas bude negativno mišljenje, odgovor je bio – pa, mi naravno nećemo menjati naš stav. To je već tada bio jedan protivrečan stav, a pogotovo je to postao nakon što je odluka doneta i to odluka koja nije bila pozitivna. I vi vidite da se zapravo modelira stav prema sudskoj vlasti, ne govorim sad samo o Međunarodnom sudu, nego i prema odlukama naših sudova: ako nam presuda odgovara onda ćemo priznavati sud, ako nam ne odgovara mi ćemo to ignorisati ili kritikovati. Ako se sama država i njeni najviši organi tako odnose prema sudskim odlukama, onda to generiše stav svakog građanina prema sudovima koji su sudili u njegovom slučaju. Baš me briga šta je sud presudio, ja ću suditi sam. A uzimanje pravde u svoje ruke znate čemu vodi.

Mi smo u poslednjoj reformi krivičnog zakonodavstva uveli novo krivično delo koje se zove nedozvoljeno komentarisanje sudskih postupaka koje se sankcioniše i zatvorskom kaznom. Dakle, kažnjivo je komentarisati postupke koji su u toku i narušavati princip pretpostavke nevinosti. Nakon što je to krivično delo ušlo u primenu ja bih mogao da vam navedem desetine i desetine primera najviših predstavnika naše izvršne, zakonodavne, pa čak i sudske vlasti, koji su komentarisali postupke u toku i vrlo grubo narušavali pretpostavku nevinosti. Niko naravno za to nije odgovarao, tužilac se ne usuđuje da pokrene postupak i zbog toga mi imamo jedno krivično delo koje je samo parola na papiru. Gotovo svakog dana u novinama možete naći izjave državnih sekretara, ponekih ministara o tome da su ljudi protiv kojih se vodi postupak, a još nisu osuđeni, mafijaši, da su to najteži kriminalci, da će se sudovi ako ne osude takve osobe loše provesti. Imali ste nedavno i izjavu koja je potekla iz Ministarstva pravde u kojoj se poigrava prezimenom jednog od okrivljenih, koje se uopštava kao metafora za kriminalne aktivnosti i kao nagoveštaj da ako dođe nova vlast onda on možda neće biti osuđen, što bi trebalo da znači – dok je ova garnitura na vlasti on mora biti osuđen. To je jedna gruba povreda preko koje je čak i Ustavni sud kod nas prešao, jer je tu tražena zaštita od Ustavnog suda, ali Ustavni sud je smatrao da ta izjava nije data u službenoj ulozi nego privatno i da, eto, to onda nije zvaničan stav.

Svetlana Lukić: Kad ste to pomenuli, htela sam da vas pitam o nečemu s čime se maše iz Ministarstva pravde, pogotovo to radi državni sekretar Homen, a to je privremeno oduzimanje imovine, na primer Šariću. Nije mi jasno, ako na primer protiv njega nije vođen sudski postupak i on nije osuđen, kako mu se privremeno oduzima imovina koja se onda prodaje na licitaciji. Šta ako mu se na primer bude sudilo i on bude oslobođen, šta će onda oni koji su kupili njegove televizore, usisivače i đakuzije da rade – da ih vraćaju Šariću?

Slobodan Beljanski: To je omogućeno zakonom o kome ja ne mislim baš najbolje, jer je on jedan od instrumenata koji služe za pritisak na sud. On ne samo što povređuje pretpostavku nevinosti nego tim privremenim oduzimanjem, a pogotovo otuđivanjem pokretnih stvari, čini ogroman pritisak na sud da onda ono što je učinjeno bude pokriveno i sudskom odlukom. Pa evo, sami ste pomenuli državnog sekretara koji je nedavno otvoreno rekao da će taj slučaj biti test za reformu, ako sudije budu potvrdile svojim konačnim pravosnažnim to privremeno oduzimanje imovine. To je otvoreni pritisak na sud. To su stvari koje su nedopuštene i sve to spada u ono što sam rekao na samom početku, poigravanje pravosuđem i neodgovornost koja ignoriše princip sudske nezavisnosti.

Osećaj nesigurnosti se kod nas odomaćio, a on je vrlo opasan zbog toga što ljudi nemajući poverenja u institucije traže alternativna rešenja. To je zapravo jedan od uzroka kriminala koji će krenuti od malih stvari, od borbe za egzistenciju, a posle narasti. Vi ne smete to podsticati, naprotiv, to treba suzbijati. Evo, upravo danas sam video u štampi najavu o promeni zakona o porezima na imovinu. Kroz povećanje poreza na imovinu vi zapravo pravite jednu vrstu male konfiskacije, izlažete građane koji su na ivici egzistencije dodatnom pritisku. A oni su, na primer, stekli mali stan koji nije dovoljan za njihove potrebe, otplaćuju ga na kredit a imaju minimalne plate, a stan im ne donosi nikakav prihod. Umesto da budu oslobođeni od poreza za takav stan, oni će biti dodatno oporezovani. Ljudi će se u takvoj situaciji dovijati i nemojte onda očekivati lojalnost građana i njihovu građansku disciplinu, da prijavljuju imovinu ako ih država na taj način nemilosrdno pelješi. Država je bezobzirna što se tiče prihoda, ja znam da država koja ne proizvodi gotovo ništa mora da zgrne novce da bi izdržavala tu silnu administraciju, ali ovo nije put. Umesto da dođe do restitucije, ovo je nova nacionalizacija na mala vrata. Ima mnogo primera koji govore o tome da građanin ne može biti siguran. Vi živite na jedan način ove godine, na drugi način ćete morati da živite kroz par meseci ili kroz godinu ili dve dana, jer se temeljni propisi temeljno menjaju.

Svetlana Lukić: Govori ekonomski novinar Miša Brkić. Počinjemo razgovor sa JAT-om, tamo je smenjen dosadašnji direktor, na njegovo mesto postavljen je njegov zamenik. Inače, JAT duži Demokratska stranka.

Miša Brkić: JAT je paradigma Srbije – tamo je sve propalo. Ali svakog dana se vrti reklama kako JAT uspešno leti. Pazi, aviokompanija, pa leti – kao da to treba posebno naglašavati. Svi avioni su propali, rasklapaju ih pa prebacuju delove sa jednog aviona na drugi, duguju i bogu i ocu. Onda, avioni JAT-a ne smeju da preleću preko nekih zemalja, jer JAT nije platio taksu za preletanje, pa ne smeju da sleću na neke aerodrome, jer JAT nije platio agenciji koja mu prodaje karte. Tako nije platio održavanje dva svoja motora, pa mu je Lufthansa zaplenila dva motora. Ne sme više ni u JAT tehnici da popravlja motore i avione, jer i tamo duguje silne pare. Nema više ni šta da služe u avionima, pa služe šljivu prelivenu čokoladom.

JAT živi još samo virtuelnom svetu marketinga. A takva nam je i država. Stalno mi je na pameti Kornbultova knjiga, vidim da je kod nas izdata 1953, zove se Reklamokratija. Mene ta Kornbultova vizija države kao vladavine reklamokratije podseća da, 47 godina kasnije, Srbija kao da živi naslov te knjige. Ovde je sve reklama i marketing, čega god se uhvatiš. Do pre izvesnog vremena su nas ubeđivali da smo na odličnom evropskom putu i da sve što radimo, radimo u dogovoru i u skladu sa evropskim pravilima i vrednostima. I onda ti dođe pre mesec dana onaj izveštaj Evropske komisije, u kome ti vidiš da stanje baš i nije tako kao što su nas ubeđivali dve godine, od pravosuđa do nedostatka institucija tržišne ekonomije. Ti onda očekuješ da neko ozbiljan u državi podvuče crtu, pa da kaže – ovi ministri su napredovali, ovi nisu, nečija je objektivna odgovornost to što nas je Evropska komisija negativno ocenila. Ne, prvo su nas tri dana ubeđivali da smo dobili fenomenalan izveštaj, a kada ta vrsta marketinga nije uspela, onda su ipak priznali da tu nešto škripi. Najzanimljiviji je odgovor pojedinih ministara čiji resori beleže značajne nedostatke u tom izveštaju. Oni kažu – da, sve je to tačno, sve što se traži popravićemo. I na tome se završava cela priča, ali moje pitanje i dalje ostaje – čekajte, a ko mi garantuje da će posle dve godine biti bolje, da neće biti isto kao sada. Ponovo će doći izveštaj Evropske komisije u kome će pisati da vi niste ništa uradili, a vi ćete opet da kažete – popravićemo. Dakle, to odsustvo odgovornosti je ono što na kraju 2010. karakteriše ovu državu i ovu vladu. Pogledaj kako je propao socijalno-ekonomski dijalog preko socijalno-ekonomskog saveta. Dakle, godina je krize, i ako je predsednik rekao da je ovo socijalna država onda nema boljeg mesta za socijalni dijalog od tog socijalno-ekonomskog saveta. Znamo da nigde država nije cvećka, ni preduzetnici, ni tajkuni, ni sindikati, ni radnici. Ali u nekim zemljama, kada je počela kriza, svi su seli pa su se dogovorili. Angela Merkel je rekla – hajde, radnici, sindikati, stanite malo sa rastom nadnica, hajde vi preduzetnici, stanite malo sa vašim ambicijama, podelite sa društvom probleme koje imamo, dajte malo više tih vaših para, gledajte da otvarate nova radna mesta, a država će da štedi. I to je, kako bih rekao, civilizacijski dogovor kao odgovor na krizu. Kada sam ja pitao – ljudi, pa što to niste uradili u Srbiji, rečeno mi je – uradićemo. Onda su rekli da je kriza završena. Ako je nezaposlenost u Srbiji najveća u Evropi, šta me briga šta vi planirate da uradite iduće godine, zašto to niste uradili kada je nezaposlenost dostigla najviši nivo u Evropi.

Da se vratimo na reklamokratiju. Dakle, taj JAT je firma koja se raspada. Na tom JAT-u su se školovale generacije partijskih kadrova u poslednjih deset godina, sem u doba Zorana Đinđića sa tadašnjim direktorom JAT-a koji je bio srećno rešenje. Sve ovo je eksperiment koji je pacijenta činio sve većim invalidom, ali država ga uporno čuva dalje. E sad, ove nedelje je vlada smenila direktora. Trebalo je prošle nedelje, ali nije, jer je tada jedan od članova vlade rekao – pa, nemamo koga drugog da stavimo. Ta rečenica odslikava najstrašniju situaciju u tom odnosu države kao vlasnika i JAT-a kao nacionalnog avioprevoznika. Ako dve poslednje godine pratiš JAT preko medija, slušaš na radiju reklame ili ih gledaš u novinama, vidiš da JAT leti za Portorož, leti za Rim i tvrde – možete da letite sa JAT-om za Stokholm. Pa nisam lud da letim sa njima. Pritom se na svetskom tržištu događa globalizacija i ovu krizu će preživeti 5-6 najvećih aviokompanija: Singapur Airlines, Quantas, možda British Airways itd, ali to je to, nema više. Ovde dve godine direktor JAT-a baca pare da bi stvorio utisak u javnosti o uspešnosti svog rada i rada svoje kompanije, a ta kompanija dužna, pa ružna, što bi rekao naš narod. Pazi, tu se samo kumuliraju gubici, 25, pa 75 miliona; negde od 2004. samo se kumuliraju dugovi. Kada pogledaš, vidiš stavke – JAT duguje za benzin, za prelet, za remont motora, za popravku aviona. Uredno šta plaća? Plaća PR agenciju. Ništa ne mora da funkcioniše osim predstave da sam ja uspešan kao direktor i da je kompanija koju vodim uspešna. Slično je sa svakim državnim preduzećem koje pogledaš.

Za EPS kažu da je dragulj srpske države… Jest’ đavola, držanjem cene struje ispod ekonomskog nivoa ti devastiraš EPS. Ta devastacija se ne vidi jasno kao u slučaju JAT-a, jer je ovo veliko preduzeće, stalno vadiš ugalj, proizvodiš struju. Ali pogledaj koliki su dugovi prema EPS-u, ne samo građana nego i firmi, niko ne plaća. I ja se bojim da će jednog trenutka EPS doći u situaciju u kojoj je JAT, ne zbog nesposobnosti rukovodstva, nego zbog nemara države. Na svim frontovima ti imaš priču o tome da smo mi lider u regionu. Najniže plate, najveća nezaposlenost, najveća inflacija, problemi s kursom. Pre neki dan u novinama piše da je preduzetnicima u 2010. nametnuto 65 novih taksi, poreza, doprinosa i ostalih čuda, a sve vreme vodiš akciju – mi smo zemlja u koju treba investirati, dođite i investirajte. Ko će, bre, da dođe kad ovi domaći kukaju kao sinje kukavice da ne mogu više da izdrže te namete? I onda se pojavi neki državni funkcioner i kaže – ma to razni tajkunski lobiji preko medija lobiraju da ne plaćaju poreze i doprinose. I onda čuješ podatak da vlasnik neke kafane u Beogradu duguje gradu 100.000 evra poreza. Pa onda dođeš do podatka da od 2004. do danas ti razni preduzetnici duguju Beogradu 23 milijarde. Staneš ovako i kažeš – čekaj, pa nisu krivi oni što ne plaćaju. Ti kad ne platiš neki račun za porez stigne ti opomena sa zateznom kamatom, plati u roku od 5 dana, ako ne, predam te sudiji za prekršaje, pa se ti bakći sa njim. Ej, ovde šest godina neki preduzetnici ne plaćaju porez i nikom ništa. Kad hoćeš da kažeš koliko je nizak nivo jedne pravne države ti samo pogledaš koliko ljudi ne plaća porez, i po tome ti je sve jasno. Možeš da pišeš šta god hoćeš Evropskoj uniji, da si najbolja pravna država, koliki je neplaćeni porez, doviđenja.

Svetlana Lukić: Koliko sam shvatila, 100.000 evra duguje vlasnik restorana Ruski car. Kako je moguće da se to desi?

Miša Brkić: Malo-malo, pa na vrata moje piljarnice na Kaleniću poreska uprava zalepi obaveštenje da je ona zatvorena zbog neslaganja u fiskalnoj kasi za 23,85 dinara, i biće zatvorena sve dok vlasnik ne odgovori poreskoj upravi šta je muljao za 30 dinara. Zašto toj kafani koju si spomenula ili bilo kojoj drugoj radnji koja nije platla porez ne stave vosak na bravu i ne kažu – ne radiš dok ne platiš porez. Možeš da budeš Ruski car ili engleska kraljica, baš me briga.

Naši političari ne propuštaju nijednu priliku da pozovu strane investiture da dođu u Srbiju. Međutim, onda ispadne neka afera preko koje ti vidiš da Srbija ne poštuje preuzete obaveze. Primer je afera sa američkim biznismenom srpskog porekla Srbom Ilićem, odnosno njegovom kompanijom koja je kupila turističku agenciju Putnik. On kupi tu agenciju, onda navodno ne ispuni svoje obaveze, i država raskine ugovor s njim. Pošto je njegova kompanija američka kompanija, on se žali Međunarodnoj arbitraži u Parizu. On se, kao i sve američke kompanije kada dolaze u Srbiju da investirju, osigurao kod tzv. OPIK-a, američke državne korporacija za osiguranje stranih ulaganja. Dakle, on se žalio sudu u Parizu zato što mu je država Srbija raskinula ugovor i tražio da mu se plati neka šteta, jer je dobio presudu, i Srbija kaže – dobro, platićemo, imamo u budžetu neke vanredne stavke, možemo da mu isplatimo. Ali, onda se neko seti i kaže – ma jok, nećemo da platimo.

Svetlana Lukić: A ugovorom smo se obavezali da je u slučaju spora nadležan sud u Parizu.

Miša Brkić: U ugovoru između njegove kompanije i Agencije za privatizaciju piše da je nadležna Trgovinska komora, odnosno njena arbitraža u Parizu, i da je presuda tog suda konačna i neopoziva. Dakle, ona je presudila da mu se vrati 9 miliona, ali Srbija to odbija. On ode u OPIK, u američku korporaciju, i kaže – znate šta, mene su prevarili u Srbiji, hajde što su raskinuli ugovor, ali evo presude Međunarodne arbitraže koja je po ugovoru jedina nadležna. I OPIK, šta će, uzme i isplati Srbi Iliću to što on traži od vlade Srbije, jer ima na to pravo pošto se tamo osigurao. I sad Srbija nema više problem sa Srbom Ilićem, nego sa američkom državnom korporacijom za osiguranje stranih ulaganja.

Četiri puta oni pišu pismo vladi Srbije i kažu – aman, ljudi, postoji presuda, ne možete to više da odugovlačite, dugujete pare nama, ne više Srbi Iliću. Ovi naši se prave ludi tri puta i onda odluče prvo da traže od srpskih sudova da ponište međunarodnu arbitražu. I to se vuče od jednog do drugog, trećeg, četvrtog suda i svi sudovi im kažu – šta vam je, bre, nismo mi iznad međunarodnog prava, piše tamo da mora da se poštuje međunarodna arbitraža. Dođe Hilari Klinton i kaže Cvetkoviću – Kosovo, NATO, podržavamo vas u evropskim integracijama, ali vi nama dugujete neke pare. I ništa manje nego 9 miliona dolara. I sad se naši sete i kažu – sad ćemo mi da tužimo pred tom istom arbitražom Srbu Ilića. Ja pitam – izvinite, pa jel to može kad je ona već presudila. I onda mi se sagovornik s kojim sam pričao nasmeje i kaže – znate šta, međunarodna arbitraža nije neprofitna organizacija, dakle, kad god vi hoćete da se tužite pred međunarodnom arbitražom ona će oberučke to da prihvati, jer od vas uzme neke pare za to. I taj proces je ponovo pokrenut, i sad izgleda da je presuda napisana, ali nije dostavljena strankama. Niko ne zna šta u njoj piše, ali ima jedna čudna okolnost, advokat srpske Agencije za privatizaciju traži od međunarodne arbitraže da se poništi i ta odluka, jer je navodno jedan od članova arbitraže negde javno saopštio odluku. Ja to nigde nisam video, mada i u podnesku advokata kažu da nemaju dokaza za to. Biće strašno zanimljivo ako presuda bude negativna, šta ćemo onda da uradimo? OPIK je obavestio sve međunarodne institucije, od Svetske banke do raznih udruženja privatnih investitora šta mu se dogodilo u Srbiji. I onda se mi pitamo – zašto nema stranih investicija? A ti dok nemaš ove velike, globalne igrače u Srbiji ne možeš da privučeš ozbiljnije investicije. Profesor Pavle Petrović je izračunao da nam treba svake godine dve, dve i po milijarde evra, i to narednih 5 do 10 godina da bismo mogli da održimo ovakav nivo rasta koji nam je potreban da bi država izašla iz krize.

Mi takođe tražimo od EU više sredstava iz predpristupnih fondova za lokalne zajednice. A onda se desi da država raspiše konkurs i od nekih 140 lokalnih zajednica sa konkretnim projektima se javi pet. Iz ovog podatka se vidi da ovde niko neće da se napregne i da samoinicijativno nešto učini za svoju lokalnu zajednicu. Ne znam da li ne znaju da pišu projekte ili su lenji. A zašto bi sve to radili kada je dovoljno da okrenu jedan telefon u vladi Srbije i da kažu – dajte malo para, inače, ete nas pred vladu Srbije, pa ćete da vidite kad se ulogorimo usred zime.

Predsednik izađe i kaže – nisam zadovoljan ovim, ovim i ovim. I? I onda mediji počnu priču da govore o rekonstrukciji vlade, i glođu tu kosku tako da se čuje kako krcka. Kažu – rekonstrukcija vlade se sprema za iduću godinu. I pitam ove koji se bolje razumeju u te političke analize ima li negde u svetu ili u okruženju da je neka vlada pravila rekonstrukciju u godini pred godinu izbora. Svi me gledaju belo, kažu – jesi li ti lud.

Da se opet vratim na JAT. Jedno vreme je bila priča – gasimo JAT i pravimo novu kompaniju, pa je onda bila priča – tražimo strateškog partnera, evo pregovaramo sa Turkish Airlines. Alo, Srbija je pristupila evropskom sporazumu koji se zove Otvoreno nebo. Dakle, imaš hiljadu pogodnosti, u Srbiju mogu da doleću i da iz nje odleću sve evropske kompanije, nikome više ne možeš ništa da zabraniš. Sistem otvorenog neba je slobodna konkurencija, ali je sporazum zatvoren za sve zemlje mimo EU. Pokušaj pregovora sa Air India nije uspeo zato što je EU rekla – čekajte, pa vi ste potpisali sporazum o otvorenom nebu i mi ne dozvoljavamo pristup aviokompanijama iz država koje nisu članice Unije da uđu u taj sporazum na taj način. Tako bismo i mi mogli da se zezamo kao što vi mislite da sa EU može neko da se zeza. I onda je Indija prestala da bude interesantna. Godinu i po dana nas zamajavaju s Turkish Airlines, i oni znaju u vladi Srbije, ako ne znaju to je katastrofa, ali ja mislim da znaju da i za Tursku važi ograničenje Open Sky. Turkish Airlines ne može da uđe u Srbiju, a mi kao s njim pregovaramo o strateškom partnerstvu koje će da spasi JAT. I onda produžavaš agoniju. Izvini, JAT je uzeo kredit uz državnu garanciju na 52 miliona evra, država se zadužila u ime JAT-a. 50 miliona dinara nije malo, a kamoli evra. Dakle, u kontinuitetu sedam godina ti vidiš državu kao lošeg vlasnika jedne kompanije.

Bojim se da će u jednom trenutku slična sudbina zadesiti Elektroprivredu Srbije. Sada se već ozbiljno priča o tome da može da se desi da za neku godinu dočekamo ponovo mrak usred zime u Srbiji, jer ovde niko ne vodi računa o sistemu elektroprivrede, o preduzeću koje mora da živi od zarade, od profita. Pre četiri godine je doneta odluka da se grade dve nove termoelektrane u Kolubari i u Obrenovcu. Četiri godine je prošlo, svakih šest meseci ministar energetike odlaže raspisivanje tendera, a stalno govori – ima mnogo zainteresovanih kompanija. Ja sam pravio anketu među zainteresovanim kompanijama, oni kažu – zainteresovani smo, ali od onog trenutka kad Srbija dokaže da je kao vlasnik Elektroprivrede i arbitar na tržištu električne energije ozbiljan igrač. Na pitanje šta je ozbiljan igrač kažu – mora da uspostavi sistem u kome postoji cena dovoljno primamljiva da bi neko došao da gradi i mogao da prodaje struju i da od toga živi. Inače, ko je lud da napravi elektranu, pa da je prodaje po socijalnoj ceni koju odredi država, ko je lud da pravi gubitke s takvom fabrikom struje? I drugo, ovde niko ne razmišlja kolika će da bude cena Kjoto sporazuma za Srbiju kad uđe u EU. Kolika će biti naša kvota koja ograničava koliko smemo da ispustimo CO2 u atmosferu i koliku kaznu ćemo platiti, ako ispustimo više CO2. Kako da gradiš elektranu na ugalj, a ne znaš koliko si dobio mogućnosti da ispuštaš toga u atmosferu i koliko će te više to koštati, a sve to ide u cenu struje. Ministar energetike kaže – idemo u Bugarsku da pravimo nuklearku, tražimo tamo 10%. Onda malo se raspitaš i vidiš da će ta struja da nas košta kao Svetog Petra kajgana. Nema nikakve računice, osim ministrove želje da mi tamo pravimo nuklearku s 10% učešća. Čekaj, što da bacaš pare? Pa da, lakše ti je da baciš pare u nuklearku u Bugarskoj, jer u svojoj zemlji nisi u stanju ništa da napraviš, od onih vetrenjača koje proizvode struju do malih elektrana. Ti nisi napravio sistem, kao što sistem ne postoji ni u pravosuđu, ni u obrazovanju, pa ti onda PISA test pokaže na kom su ti nivou obrazovanja deca, pa više ne možeš ni da se busaš u prsa da smo mi mnogo pametni, a Amerikanci i Englezi ne znaju ništa. Što su naša deca pametna, što su Srbi pametan narod! I onda ti taj test pokaže da u stvari ti nisi takva civilizacijska veličina kao što se predstavljaš da jesi. A kad nisi, onda imaš dobru PR agenciju koja ubedi domaće stanovništvo da si ti zaista veličina, a niko te u svetu za to ne smatra.

  
Emisija Peščanik, 10.12.2010.

Peščanik.net, 10.12.2010.