- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Turska levica

Kad su krajem maja demonstranti u Istanbulu započeli okupaciju parka Gezi da zaustave njegovu transformaciju u tržni centar, podigli su barikade u okolnim ulicama. Neke su bile improvizovane strukture: saksije, kante za smeće, kamene ploče i poneki saobraćajni znak. Sve to na brzinu sklepano tokom noći i prepuštano policiju ujutru. Druge su bile trajnije: gradska utvrđenja napravljena od izgorelih vozila, metalnih ploča prislonjenih na šut sa gradilišta, ojačana čeličnim šipkama. Ove barikade su rasle iz dana u dan, uz konstantne prepravke i izmene. Za dve nedelje sukoba, Istanbul je poprimio specifičnu, finu atmosferu normalnosti u vreme nemira, kada se život i rat dodiruju i svakog se jutra bude iznenađeni i zbunjeni da ono drugo još uvek postoji. Sam park, smešten uz ivicu ogromnog gradilišta koje je pretilo da ga proguta, postao je šatorski grad i poprište protesta za svaki plemeniti cilj, platforma sa koje se može jasno pokazati stav o sve autoritarnijem premijeru.

Barikade su prerasle u gradski toponim, u još jednu turističku atrakciju Istanbula. Tinejdžeri su se slikali u izgorelim autobusima i penjali se na brdašca ruševina da podignu ruke. Mahali su zastavama i transparentima i pevali nepristojne pesme protiv premijera i njegove partije. Tu su bile i sveprisutne maske s likom Gaja Foksa, simbolom modernih revolucija, uz naočare za ronjenje i hirurške maske. Gradska čistoća je u zoru uklanjala šut, da turisti mogu ujutru mirno da prošetaju bulevarima, gde je oštar miris jučerašnjeg suzavca još uvek visio u vazduhu. Policajci su bezopasno sedeli na trotoaru, koji je nekoliko sati ranije raskomadan da bi demonstranti imali čime da ih gađaju. Mnogi delovi pločnika su bili ogoljeni. Ali kako je vreme proticalo, policija je uspela da sruši većinu barikada, ostavljajući samo pet-šest koje su demonstrantima bile poslednji branici. Zatim je policija, 11. juna ujutru, ušla na trg Taksim, zaustavivši se samo nekoliko metara od parka.

Sedam interventnih vozila sa vodenim topovima, bele boje oštećene u prethodnim uličnim sukobina, formiralo je stroj sa pripadnicima žandarmerije pod šlemovima i štitovima. Linija se protezala od severne do južne strane Taksima, okrenuta prema parku i barikadama. Policija je preko megafona umirivala nervozne demonstrante, bratskim tonom, da su došli da uklone preostale barikade i otvore trg za saobraćaj. Neće ulaziti u park. Gradonačelnik Istanbula objavio je na Tviteru da se park neće dirati. Tiha masa zbijenih tela poređala se duž ivice parka, ispred šarenih šatora i transparenata, gledajući ih sumnjičavo.

Prethodne noći, Taksimska solidarna platforma, kolektivni komitet koji je prvi pozvao na demonstracije i organizovao okupaciju, održala je demokratsku raspravu o tome da li da se barikade sklone i da se prekinu noćni obračuni sa policijom. Ako se uklone šatori sa zastavama i transparentima brojnih, uglavnom levičarskih stranaka, glasio je jedan predlog, možda država neće imati izgovor za ulazak u park. Premijer Erdogan i njegovi ministri plasirali su priču o maloj grupi dobronamernih, naivnih ekoloških aktivista čije su proteste preoteli ekstremisti svih fela: levičari, fudbalski huligani, Kurdi itd. „Ali zašto bismo predali barikade bez borbe?“ pitao me je jedan militantni pripadnik SDP-a, malo poznate marksističko-lenjinističke grupe. „Izglasali smo da ostanemo i da se borimo.“

*

Kad je policija ispalila prvu patronu suzavca, podigla su se tri bela dimna stuba, koji su se bešumno raširili po trgu. Onda je miris snažno udario, negde između nozdrva, očiju i stomaka. Sitna žena pedesetih godina naslonila se na autobusko stajalište pred bordelom i mirno pušila cigaretu. Dva mladića su sedela na trotoaru ispred prodavnice i s pivom u rukama smejali se dok su im suze tekle niz obraze. Tri Arapina, Libijci ili Egipćani, šetali su lagano sa hirurškim maskama. Kancelarijski službenici u sivim pantalonama i belim košuljama hodali su napred nazad zbunjeno, krvavih očiju, grčevito kašljući i pljujući. Devojka u kratkoj suknji i dokolenicama, sa gas maskom, trčala je preko trga držeći momka za ruku, i sakrila se iza najveće barikade. Ja sam krenuo za njom.

Barikada je bila sastavljena od niza manjih barikada spojenih ogradom sa gradilišta koja je okruživala trg. To je bila sjajna arhitektonska tvorevina: dva sloja metalnih ploča od tri metra, poduprta gomilom šuta i građevinskog materijala i ojačana čeličnim šipkama. Horizontalne table od iverice bile su bedem. Iza barikade nalazila su se tri velika metalna kontejnera puna oružja: kamenja i flaša. Pravljenje utvrđenja blizu gradilišta imalo je zgodnih prednosti. Bilo je crvenih zastava sa žutim slovima „Dev Sol“, ukrašenih crvenom zvezdom. Jedan žuti transparent protezao se duž čitave barikade, sa crvenom parolom: „NAŠA BORBA ĆE SE NASTAVITI: KURTULUŠ“. Portret Abdulaha Očalana stvarao je na barikadama atmosferu rok koncerta, ali glavne zvezde su bile davno zaboravljene grupe: za većinu ljudi, Kurtuluš, Dev Sol i Očalan – kurdski militantni vođa koji čami na zatvorskom ostrvu gde služi doživotnu kaznu – bili su relikvije zaboravljene prošlosti.

Ulične borbe imaju svoju logiku. Uprkos haosu, suzavcu i ludilu, postoji kolektivni duh i nešto nalik na red. Obično ima nekoliko mladića, sluđenih suzavcem, koji predvode sukobe s policijom, stoje na ničijoj zemlji i izazivaju neprijatelja. Iza njih je nekoliko desetina na pravoj prvoj liniji fronta; iza njih su mase. Ludaci izazivaju policiju, desetine brane barikade, a mase okupiraju. Nema radio veze, nema naređivanja, nema komandnog lanca – samo sveprisutni poklič „Gal, gal, gal“, što je na turskom „Hajde, hajde, hajde“.

Ulične borbe se dosta razlikuju od pravog rata: imate osećaj da možete pobediti neprijatelja usled brojčane nadmoći; projektili su spori i lako ih je izbeći; stičete utisak da se broj vaših ljudi i policijska opremljenost otprilike izjednačavaju pa je borba neizvesna, što vam daje snagu ali, još važnije, i osećaj kolektivnog cilja. Pobunjenički ratovi koje sam video su individualistički: predvode ih usamljeni heroji ili mučenici, spremni da se izlože mecima ili tenkovskim plotunima. Ako pogineš, to je tvoja odluka, ili Alahova. U uličnoj borbi, s druge stane, svako sudeluje u borbi: svaki kamen, svaka flaša, svaka petarda.

Dečak je tumarao iza barikade sa rancem na stomaku, punim pivskih flaša. Iz svake je virila obojena pamučna traka: Molotovljevi kokteli. Jedan mladić sa gas maskom i žutom kačketom i crvenom zvezdom pozvao ga je da priđe. Dečak sa rancem je potrčao, uz zveckanje flaša: on je bio oružano magare. S moje desne strane, mladić sa kačketom je izvadio flašu, neko drugi mu je zapalio, a on ju je zafrljačio u vazduh, da bi pala samo nekoliko metara izvan barikade. S moje leve strane, dva dečaka su povlačila gumu zategnutu između dve metalne šipke, džinovski katapult, dok šipke skoro nisu polegle na zemlju: onda su je pustili, ispaljujući još jednu Molotovljevu bombu. Ova je udarila u samu barikadu: metalne ploče su na trenutak zasijale od plamena koji se ubrzo ugasio. Mladić sa kačketom i još nekoliko njih su pomoću praćaka gađali neprijatelja kuglagerima, koje su vadili iz gajbe na zemlji.

Čulo se kako nešto pada na zemlju: patrone suzavca. Potrčao sam u zaklon. Kad patrona padne, počne glasno da šišti. Jedan dečak je potrčao da je podigne, ali patrona se tresla i vrtela u krug: on ju je tražio, tumarao, ali nije mogao da je nađe. Dim je bio brži od njegove ruke, obavio ga je, i ovaj je iščezao u oblaku. Izašao je teturajući se, poražen, i srušio se na beton. Neka devojka je pritrčala da mu zalije lice mlekom i sirćetom. Čovek sa kačketom ga je odneo. Druga patrona je podignuta i bačena na policajce.

Vodeni top se dokotrljao, kao slepi slon, gađajući šmrkom sve redom. Sama voda nije tako strašna, ali moraš da paziš na boju: kad je žuta, znači da je začinjena suzavcem i moraš da bežiš. Vozilo se zabilo u barikadu sa ojačanim prednjim branikom i guralo napred; konstrukcija je škripala i podrhtavala, ali je izdržala. Dva dečaka su se popela na bedem, izbegavajući šmrkove. Jedan je bacio Molotovljev koktel koji je pogodio beli metal oklopnog vozila; flaša se razbila izlivajući tečnu vatru. Drugi top ga je poprskao vodom da ugasi vatru i oba vozila su se povukla.

Usred haosa stajao je jedan krupan ćelavi čovek, u bež pantalonama i prsluku sa puno džepova, kakve nose agencijski fotografi. Bio je dosta stariji od ljudi koji su bacali koktele. Stajao je mirno i komandovao dok su svi ostali trčali napred-nazad. Posle svakog oblaka suzavca koji bi nas naterao u beg, on je vikao na svoje ljude, ili dečake, da se vrate napred. Dvojicu je zgrabio za okovratnike, vičući im naređenja u uši. Svakom je dao po jedan koktel i gurnuo ih preko barikade, kao narednik koji šalje svoje vojnike iz rova u bitku. Oni su jurnuli, u trenutku budalastog junaštva, preko zagušljive ničije zemlje, jedan je držao improvizovani štit sa slovima SDP. Bacili su koktele na najbliže oklopno vozilo i promašili. Potrčali su natrag, gonjeni patronama suzavca i gumenim mecima. Usamljeni ludak teturao se bez maske, ulazeći u oblak suzavca i izlazeći napolje sa dva Molotovljeva koktela. Da li je od gasa izgubio razum? Ili je bio kao onaj od prethodnog dana, koji je gologrud odšetao do policajaca i stao da viče na njih dok su se oni krili iza svojih štitova?

*

Tog dana, sa policijom su stigle ekipe provladine televizije kojih dotad nije bilo na demonstracijama. Sa izabranih položaja emitovale su naciji obračune uživo, potvrđujući Erdoganove izjave da su demonstranti nasilni „teroristi“ i „izdajnici“. Ljudi u parku Gezi koji su pratili borbu počeli su da dovode u pitanje njenu teatralnost. Tviter su preplavile teorije zavere. Analitičari društvenih medija – i nemali broj stranih novinara – izašli su sa tezom kako su ljudi koji se sukobljavaju s policijom ubačeni provokatori i policijski agenti koji napadaju svoje kolege u okviru državne zavere da se diskredituju mirni demonstranti. Brzo su ukazali na nelogičnosti u borbi – iznenadno prisustvo turskih medija, otegnutu borbu – ali jedan dokaz se stalno iznova pojavljivao: prisustvo krupnog ćelavog komandanta. Primetili su koliko je on odudarao od moderno obučenih mladih ljudi koji su punili park, i ukazali na to da mu je zadnji džep ispupčen, da sigurno u njemu drži pištolj.

Nije bilo nezamislivo da vlada posegne za takvom petokolonaškom taktikom. Turska državna bezbednost se decenijama borila protiv militantnih organizacija svih boja: levičarskih, kurdskih, islamskih. Infiltrirali su se u njihove redove i ubijali njihove zapovednike. Angažovali su fašističke razbojnike, mafiju, miliantne islamiste i odrede smrti da obavljaju njihove prljave poslove. Ni tvrdnje demonstranata da su se među njih uvukli policijski agenti nisu bile nove. Pre 36 godina, baš na trgu Taksim, mali broj militantnih levičara obezbedio je izgovor za masakr na mirnim demonstracijama koje su sazvali sindikati. Kad je jedna albanska maoistička grupa pokušala da se ugura među demonstrante, pucajući u vazduh, provladini ljudi su pripucali sa krovova hotela. U pucnjavi i stampedu koji je usledio poginulo je preko trideset ljudi.

Petnaestog juna, policija je zauzela park Gezi i trg je očišćen. Narednih dana, dok su širom Istanbula izbijali novi sukobi i dok su aktivisti odvođeni iz svojih kuća, ja sam se susreo sa urednikom časopisa Komunističke parije. „Biti pripadnik levičarske organizacije u Turskoj“, rekao mi je on, „znači da moraš da posvetiš čitav život borbi. Ne kao naši drugovi u Evropi, koji imaju svoj život i posao i istovremeno su levičari. Ovde moraš da radiš koji god posao nađeš samo da se prehraniš. Ostatak života posvećuješ revoluciji.“ Država se, kaže on, bori protiv revolucionarnih stranaka od šezdesetih godina i naučila je da igra na duži rok.

Meni je kao neiskusnom posmatraču oduvek izgledalo da je levica marginalna pojava u Turskoj. Demonstranti koje sam povremeno viđao kako protestuju na ulici Istikal, uglavnom ne više od desetak svaki put, uvek su mi izgledali pomalo potišteno i preozbiljno, skandirajući dok su se oko njih tiskali turisti i kupci. Njihove crveno-žute zastave sa petokrakama, čekićima, srpovima i raznim opskurnim akronimima, bile su živopisan ukras u najpoznatijoj istanbulskoj ulici, uz crvene gradske tamvaje.

„Kad se pogleda sa strane“, kaže urednik, „levica je slaba. Ali iznutra je jaka i još uvek ima veliku podršku. U sindikatima i na univerzitetu još uvek dominira levica. AKP nema čak ni omladinsku organizaciju.“ On i njegovi drugovi, kaže, bili su ortodoksni marksisti, i verovali su u tradicije Sovjetskog Saveza. Njegove reči kao da su dolazile iz daleke prošlosti. Svi militantni aktivisti, zaverenici i agitatori protiv postojećeg poretka koje sam u proteklih desetak godina upoznao bili su vernici. Militantni islamizam kao da je monopolizovao reči poput revolucije i socijalne pravde, pa ipak, evo čoveka koji veruje u otpor zasnovan na potpuno drugačijoj ideologiji. Međutim, jedna stvar koju on sa njima deli jeste potpuna predanost cilju.

Prilikom jednog protesta, on i neki njegovi prijatelji su uhapšeni. Natrpali su ih jedan preko drugog na pod policijskog autobusa, i dok su se nalazili u pravnom vakuumu – posle hapšenja ali pre dolaska u policijsku stanicu – priredili su im poseban tretman. Vozikali su ih po gradu i tukli. Autobus je postao pokretna mučionica, a putovanje je završeno tek pošto je jedan uhapšeni pretrpeo blaži srčani udar.

I urednikovi roditelji su hapšeni posle vojnog puča 1980. Oca su mu ubrzo pustili ali su njegovu majku, vodeću ličnost jedne od mnogih revolucionarnih partija, mučili. Kad su je pustili već je zadobila trajno oštećenje mozga i poslata je da radi u provinciji kao nastavnica. On je odrastao u siromaštvu, s konstantnim podsećanjem šta joj je država uradila. Za njega je majčina priča deo duge istorije nepravdi. Tursku Komunističku partiju je 1920. godine osnovala mala grupa prognanih turskih socijalista u Bakuu. U to vreme je Sovjetski Savez smatrao Ataturka saveznikom; na kraju krajeva, on je bio radikalni modernizator, a oni su mu obezbeđivali oružje za borbu protiv imperijalista. Godine 1921, komunisti iz Bakua su se svi podavili, i vlada verovanje da se radilo o državnom atentatu. Komunistička partija je zabranjena i socijalisti su decenijama hapšeni i puštani na slobodu.

Puč iz 1960, kada je vojna hunta donela još uvek najliberalniji ustav u turskoj istoriji, predstavljao je novi početak za tursku levicu. Sindikati su legalizovani dok su levičarske publikacije tolerisane. Turska radnička partija (TIC), nova krovna organizacija za razne levičarske grupe, zahtevala je agrarnu reformu i zalagala se za prava kurdske manjine; 1965. godine stranka je osvojila 15 poslaničkih mandata, što je izborni uspeh koji nikad nije ponovila.

Rasprava o prirodi turske države se na samom početku podelila u dve glavne struje. Socijalistički revolucionari smatrali su da je kapitalizam već uspostavljen u Turskoj i da je socijalistička revolucija moguća, čak i legalnim i demokratskim parlamentarnim sredstvima. Najveći zagovornici ove škole mišljenja bili su TIC i veliki prosovjetski orijentisani komunisti. S druge strane su bili nacionalni demokratski revolucionari, koji su Tursku shvatali kao feudalnu državu, bez proleterske klase koja bi vodila revoluciju. Potreban je bio savez, kako su verovali, seljaka, radnika, studenata i progresivnih elemenata buržoazije da bi se ostvarila nacionalna demokratska revolucija; tek potom može da usledi socijalistička revolucija. Pod uticajem maoizma i latinoameričke gerilske literature, kao i pokreta u Alžiru i Palestini, oni su pri tom verovali da do promene neće doći bez nasilja i oružane borbe.

Nakon puča 1980, hiljade socijalista je likvidirano ili zatvoreno, ili su pobegli u Nemačku i Francusku. „Poraz je bio i fizički i ideološki“, kaže urednik. „Ljudi su izgubili veru u levicu zbog unutrašnjih sukoba.“ Već podeljena levica raspala se na mnoge sukobljene militantne grupe koje su povremeno bile spremne da upotrebe silu, ne samo protiv države nego i jedni protiv drugih. Istorija turske levice prepuna je tragedija i palih junaka, čije se slike i imena nose na transparentima na Taksimu. Ali nova generacija ne zna za podelu između kineskih i albanskih maosta, niti je ona zanima: one koji danas idu na demonstracije, kaže urednik, više zanimaju kurdsko pitanje, ljudska prava i životna sredina. „Obračuni sa policijom dešavaju se decenijama. To nije ništa novo. Jedina stvar koja se promenila je to da više nemamo nekoliko marginalnih grupa koje se bore, nego se bori cela ulica. Ljudi su videli da policiju možeš da pobediš, da kad si dovoljno tvrdoglav policija ne može da izdrži.“

Pustio mi je jedan snimak zabeležen 5. maja, tri nedelje pre protesta na Taksimu. To je bio snimak demonstracija oko jednog incidenta policijske brutalnosti koji se odigrao četiri dana ranije. Snimljen je iz uobičajenog ugla na Taksimu, i prikazuje uobičajenu bezopasnu grupu demonstranata, sa tipičnim velikim crvenim zastavama i skandiranjem. Kamera je zatim malo promenila. „Obratite pažnju na grupu turista koji stoje iza policije.“ Demonstranti su iznenada pojurili na policajce, napadajući ih transparentima i motkama; policajci su podigli štitove da se zaštite. U tom trenutku, grupa „turista“ ih je zaskočila s leđa i počela da ih šutira, skoro prelazeći preko njih. Policija je sad formirala jedan stroj potpuno opkoljena demonstrantima. Borili su se na dva fronta. Vodeni top je pogađao i policajce i demonstranete. U panici, policajci su ispalili suzavac, zaboravljajući da ni sami ne nose maske. Dva policajca su odvučena u masu, a štitove i šlemove je izgazila gomila.

Pitao sam ga gde su demonstranti naučili tako da se tuku. On je rekao da se radi o mešavini iskusnih militantnih aktivista – koji imaju iskustva u obračunima sa fašističkim grupama i u borbama na studentskim protestima – i novajlija sa skorašnjih protesta. Ali poslednja borba na Taksimu je bila greška, kaže on. Svi su otpočetka znali da je nemoguće odbraniti park: neprijatelj je bio dobro naoružan i nije bilo jedinstvene grupe koja je dovoljno jaka da vodi borbu. Kroz istoriju, većina levičarskih organizacija imala je legalnu sekciju – stranačku organizaciju, udruženje, magazin – i nelegalno vojno krilo. Većine nelegalnih jedinica sada više nema. Neke još uvek drže oružje: to su spavačke ćelije, spremne da se aktiviraju. „Ja lično“, kaže urednik, „nisam protiv oružane borbe. Nemam etičkih problema s tim. Ali mislim da trenutno uslovi za nju nisu dobri. Ne bi nam ništa pomoglo da pucamo na policajce. To bi uništilo legitimnost naših demonstracija. Mislim da je ono što smo uradili bilo pogrešno.“ Rekao je da Sosyalist Demokrasi Partisi (SDP), stranka koja je najviše uradila da isprovocira policiju na Taksimu, nije ultralevičarska organizacija kakvom je vide. „Nema ničeg radikalnog u njihovom programu. Oni se zalažu za demokratiju. Njihovi metodi su radikalni jer je to mala partija, pa su zato postali militantni revolucionari na ulici.“

*

Dva dana kasnije, urednik mi je poslao poruku da neko iz SDP-a želi da se vidi sa mnom. U tom trenutku sam hteo da upoznam nekog iz SDP-a ne zato što sam poverovao u teoriju zavere da su to policijski agenti, nego zato što sam želeo da shvatim zašto su odliučili da se tako jogunasto bore, zašto su upali u nešto što se može smatrati zamkom države.

Otišao sam predveče na dogovoreno mesto, u park na azijskoj strani Istanbula. Neke žene, mlade i stare, okupile su se u hladu velikog drveta. Jedna od njih je govorila u mikrofon, uzbuđeno mašući rukama. Čovek sa afro kikicama, u pantalonama za jogu sa cvetnim dezenom učio je jednu ženu da žonglira. Deca su igrala košarku i dovikivala se. Moja revolucionarna veza me je čekala pod žutim suncobranom. Nije izgledala kao militantna aktivistkinja. Nosila je šorts od teksasa i crni prsluk, i ljuljala je kolica, pokušavajući da uspava bebu. Njen otac je stajao kraj nje i smeškao se; njena prijateljica je nosila lanenu haljinu. Ovo je više bio porodični izlet nego tajna revolucionarna ćelija. Otac je ustao, podigao dete iz kolica i krenuo da šeta po parku. Mi smo pili čaj, i ja sam škrabao po notesu. Ona se nasmejala i rekla: „Žao mi je ako sam vas razočarala.“

I bio sam razočaran: silne priče o maoističkim frakcijama, fašističkim paravojnim odredima i policijskoj državi udarile su mi u glavu. Čak sam pokušao da umaknem policijskoj državi obilazeći dvaput oko parka pre nego što sam došao na dogovoreno mesto. Ova članica SDP-a se zvala Ekin: bila je doktorantkinja i predavala englesku književnost na Istanbulskom univerzitetu. Poput urednika, i ona je poticala iz levičarske porodice. Onaj prijatni otac je bio trockista i član Komunističke partije; i majka joj je bila levičarka. Protivno željama svoje pobožne bake, koja ju je odgajila, i ona je stasala u aktivistkinju. Počelo je sa muzikom i koncertima i došlo do uličnih sukoba, pa zatim do prave političke organizacije. SDP je, rekla mi je, osnovan pre deset godina. To je marksističko-lenjinistička stranka koja verije u moć proletarijata kao revolucionarne klase. Ali istovremeno je i „pluralistička partija“ koja obuhvata „mnoge duštvene struje“: među pitanjima za koja se zalaže su i kurdsko pravo na samoopredeljenje, emancipacija žena i protivljenje NATO-u i MMF-u.

Mnogi osnivači SDP-a bili su članovi Kurtuluša, grupe aktivne na levici pre puča iz 1980. i prisutne na taksimskim transparentima. Poput većine pokreta iz 70-ih, Kurtuluš je počeo kao socijalistički časopis; bio je povezan sa prvobitnim nacionalno-demokratskim revolucionarnim pokretom, ali nije imao njegove kasnije maoističke tendencije. Uz sestrinsku i konkurentsku organizaciju Dev Yol predstavljao je treći pristup na levici, između kineskog maoizma i sovijetske linije. Interesovanje za kurdsko pitanje i prava homoseksualaca datira još od osnivanja; SDP predstavlja poslednji u dugom nizu pokušaja da se pod jednom zastavom ujedine brojne različite frakcije i interesne grupe. Ubrzo nakon formiranja došlo je do razdora u SDP-u između stare garde i ljudi poput Ekin, koji su stasali u doba antiglobalističkog aktivizma, dakle militantnije tendencije začinjene anarhizmom. Ona i njeni istomišljenici organizovali su interni puč – čiji uspeh ona radije pripisuje činjenici „da je nas bilo više“ – i Ekin je postala članica partijskog Centralnog komiteta.

*

Posle mnogo okolišanja i silnog izvinjavanja s moje strane, pitao sam je za krupnog ćelavka. Da li je on, ovaj… stvarno policajac? Nasmejala se, a njena prijateljica je posprdno odglumila šokiranost. Ekin mi je pokazala sliku na telefonu. Na slici su bili ona, krupni ćelavko i njeno dete, u parku Gezi. „Zove se Ulaš i to mi je muž.“ Pokazala je na bebu, koja je sada ponovo bila u kolicima i spavala. „Ovo je naša ćerka“, rekla je. „Zove se Dunja Kurtuluš.“ Ekin i Ulaš su se u početku dopisivali. Ona je bila tinejdžerka i aktivistkinja a Ulaš je služio desetogodišnju kaznu za pljačku banke. Kada je oslobođen, zaljubili su se i počeli da žive zajedno. Deset godina kasnije, 2010, kada su ga ponovo strpali u zatvor (ovaj put pod optužbom da je član ilegalne levičarske organizacije Dev Karargah), venčali su se kako bi ona mogla da ga posećuje.

„Ljudi koji su ga videli na barikadama su govorili ‘Šta ovaj traži među mladim ljudima. Debeo je, ćelav, star. Da li je normalan?’ Čak sam i ja počela da brinem zašto je tamo. On je previše značajan za organizaciju da bi na taj način vodio borbu. Ali nije mogao da ne pomogne mladima.“ Na sastancima SDP-a, kaže ona, svi su se složili da barikade treba održati. „Velike partije i sindikati su želeli da uklone barikade i skinu partijske zastave.“ SDP je odlučio da svaka grupa treba da brani svoju barikadu po svaku cenu. Kad je bitka počela, niko nije došao da nam pomogne. Tri i po sata smo mi bili jedina grupa koja se borila. Borili smo se otvoreno: nismo krili lica jer smo smatrali da svi treba da se bore. Smatrali smo da je borba legalna.“ Njihov najveći neprijatelj, kaže ona, jeste pacifistička retorika. „Kažu – ne gađajte policiju kamenjem i onda ni oni neće gađati nas gumenim mecima. Njihova logika je da ako predamo nekoliko ekstremista, park će biti ostavljen na miru. Ne znam kako tako lako nasedaju na državnu propagandu. Izdali su nas, a onda se država okrenula i otela im park.“ To što Taksim nije branjen, kaže ona, ogromna je greška. „Mislili smo da će se grupe iz provincije organizovati i suprotstaviti se državi. Mislili smo da će masovni otpor da preraste u političku agendu.“

Na moje pitanje zašto neki optužuju SDP da je režimska marioneta, krenule su joj suze. „To je počelo kad je Erdogan pokušao da povuče liniju između običnih ekoloških demonstranata i opasnih radikalnih ekstremista. On je proglašavao ko je dobar a ko loš, a mi smo postali loši. Ali u prvim danima demonstracija nije bilo razlike, svi su se borili zajedno. Svi smo bacali kamenje na policiju. Ne samo mi, svi su se borili.“ Nije moglo drugačije da se završi: organizacija rešena da preko ulične militantnosti širi nezadovoljstvo; mnogo demonstranata iz mnoštva različitih organizacija, od kojih nisu sve bile spremne za nasilne metode; država koja koristi ovu podelu; duga istorija izdaja i nepoverenja, i potencijalno poremećeni komandant.

„Velike levičarske partije su se uplašile da će ih označiti kao nasilne ekstremiste i odlučile su da nas žrtvuju“, kaže Ekin. „Naš san je socijalistička revolucija. Ali, realno, hoćemo da pružimo otpor policiji i državi. Da smo izdržali još nedelju dana na Taksimu, odnos snaga bi se promenio i to bi dovelo do pravog pomeranja političkog statusa kvo. Strah je najveća prepreka. Kad jednom prevališ taj prag, nemaš šta da izgubiš. Najgore što može da ti se desi je da završiš u zatvoru, i mnogi od nas su u zatvoru. Ali nešto smo uradili. Ljudi sada znaju da, ako pruže otpor, mogu da pobede. Prag straha je pređen. Možda se sada čini da su protesti završeni, ali uslediće drugi talas. Obični ljudi su gledali šta se događa Kurdima na istoku. Sve više i više ljudi nam se pridružuje. Prepoznaju državnu propagandu.“

*

Posle tri i po sata borbe, patrone suzavca su padale bez prestanka. Malo je ljudi ostalo na prvoj liniji. Svi su bili iscrpljeni i uprkos Ulašovim uzvicima „Gal gal gal“ većina demonstranata, mladića i devojaka, sada se okupljala u sporednim ulicama umesto na barikadama. Jedna grupa nam je prišla s druge strane i rekla da je policija zauzela desnu barikadu i da nas potiskuje. Suzavac je padao sa svih strana, ljudi su bezglavo bežali. Ulaš je pokušavao da zavede red: potrčao je napred ali specijalci su navirali preko barikada ispaljujući gumene metke. On je krenuo nazad i njegovi jurišnici pošli su za njim, kao slepi mačići za majkom.

Desetak nih se okupilo oko njega na raskrsnici otvorenoj u tri smera. Barikada je sada bila izgubljena: prevrnuta stražarska kućica sada je bila nova prva linija fronta. Neko je zapalio Molotovljev koktel, ali on je sada ličio na igračku, ne na oružje. Postojao je jedan izlaz, nizbrdo ka Tarabašiju, naselju gde se nalazilo sedište stranke. Ulaš je prvo proverio da li su svi krenuli pre nego što je i sam pošao za njima. Ali na pola puta, svi su se okrenuli i potrčali nazad: i policajci su pošli u Tarlabaši. Grupa je bila potpuno opkoljena.

Ulaš je trčao na sve strane, tražeći izlaz. Otvorila su se vrata jednog hotela i vlasnik nam je mahnuo da uđemo. Stajao je na pragu, osvrćući se da vidi da li je sve bezbedno. Svi su brzo ušli i nestali. U sobi na drugom spratu, devojke i dečaci posedali su na krevet. Poskidali su maske: svi su bili tinejdžeri. Ućutkivali su jedni druge. Jedn dečak od nekih 12 godina, u stranačkoj majici, počeo je da plače. Oružano magare je praznilo svoje flaše, sipajući benzin u klozetsku šolju i puštajući vodu. Deca su s prozora gledala kako policija puni ulice, saterujući demonstrante u ćoškove i zatim ih hapseći. Činilo se da smo bezbedni. Zatim se na hodniku začuo bat nogu i onaj dečak je zajecao glasnije. Devojka do njega pokušala je da ga umiri. Neko je gurao vrata i deca su pokušavala da ih zadrže. Vrata su tresnula i u sobu je upala grupa ljudi u civilu: nosili su gas maske i motke. Počeli su da tuku tinejdžere, gurajući ih iz sobe na hodnik, gde su ih drugi policajci šutirali niz stepenice. Ja sam stajao u ćošku i držao novinarsku legitimaciju; zgrabili su mi fotoaparat, ali mi ništa nisu uradili.

Izvukli su kokteldžiju iz kupatila. Počeli su da rade sistematski. Dvojica su izvlačila decu iz sobe i bacali ih ljudima na stepenicama, koji su ih šutirali niz hodnik. Kada je soba ispražnjena, ova dvojica su krenula u pregled, povlačeći zavese i otvarajući ormar. Neko je ispao napolje: njega su išutirali jače nego ostale.

Poraženi kadrovi SDP-a sedeli su na podu hodnika. Specijalci su došli da ih preuzmu od ovih u civilu i svima su stavili lisice. Jedan policajac je prišao dvema devojkama koje su sedele na podu i snažno ih lupio po glavi nekoliko puta. Zatim je krenuo dalje, ali setio se nečega, i vratio se da ih ponovo udari.

*

Početkom jula ponovo sam se video sa Ekin. Čekao sam je ispred trajektnog pristaništa. Došla je sa bebom i drugom prijateljicom. Ulaš je u zatvoru. Ne znaju za šta ga terete: to će ostati tajna dok se ne objavi zvanična optužnica. „Obično nemaju dovoljno dokaza da čoveka optuže, pa onda pokušavaju da povežu još nešto veće umesto onoga što se dogodilo tog dana. Možda će biti terorizam, možda posedovanje hemijskog oružja. Sada je šef SDP-a u zatvoru jer je napisao članak gde je poručio ljudima da ne skandiraju onome što se dešava u Atini, nego da se potrude da Istanbul pretvore u Atinu. Optužuju nas da smo organizovali čitav protest oko parka. To je smešno. Kamo sreće da smo toliko jaki.“

Jedan od heroja turske levice je militantni studentski vođa po imenu Mahir Čajan, koji je ubijen 1972. nakon što je organizovao niz donkihotovskih napada na tursku državu i kidnapovanje izraelskog ambasadora. Pitao sam Ekin da li Ulaša možemo posmatrati kao savremenog Čajana. „To je vrlo laskavo. Možda postoji neka sličnost. Ali Čajan je želeo da povede revoluciju odozgo: njegova teorija je bila da mala grupa militantnih aktivista treba da počini nasilna dela protiv države kako bi razotkrila njenu slabost. Tako se masama pokazuje da država može biti poražena, što može ubrzati revoluciju. Ova strategija je uvek zavisila od male grupe revolucionara koji o svemu odlučuju. Mi pokušavamo nešto sasvim suprotno. Verujemo da je proletarijat revolucionarna klasa i želimo da regrutujemo mase za revoluciju.“ Ono što je krenulo naopako 1977, kaže ona, i što je dovelo do masakra na Taksimu, bio je rat za teritoriju vođen između revolucionarnih grupa. „Tog dana na Taksimu svi su znali da će maoisti da se potuku sa komunistima i kurtulušima. Svi su znali šta sledi. Da nije bilo nadmetanja među grupama, država ne bi mogla tako lako da se infiltrira u njih. Tu grešku više nećemo ponoviti.“

Ghaith Abdul-Ahad, London Review of Books, 08.08.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 04.08.2013.

Srodni linkovi:

Ivan Krastev – Od politike do protesta

The Guardian – Istočnoevropski autokrati

Stefan Aleksić – Kiss in Taksim Square

Süddeutsche Zeitung – Tihi plesač

In These Times – Tursko proleće?

Orhan Pamuk – Sećanja na javni trg

Ian Buruma – Muke s demokratijom

PressEurop – Neka sve ostane po starom

Milutin Mitrović – Istanbulski kesten precvetava

Financial Times – Jaki protesti, slaba opozicija

Jakob Augstein: Kad ne znaš šta bi – samo udri