- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

U ćorsokaku

Istanbul, foto: Sava Đurđević

Samo deset dana turske vojne ofanzive na susednu Siriju bilo je dovoljno da razotkrije stvarne granice moći turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Opšta politička i diplomatska konfuzija koju je, pre svih, izazvao američki predsednik svojom ličnom dozvolom Erdoganu da turska vojska započne invaziju na pogranično područje susedne države – potvrdila je još jednom prelazak na privatni način vođenja politike u današnjem svetu, kao i konačnu prevlast narcisoidnih i nesigurnih političara kojima i sopstveni građani služe samo kao objekat zadovoljenja iracionalne potrebe za ugnjetavanjem drugih.

Osnovni cilj turske ofanzive na Siriju za turskog predsednika je bio pokušaj njegovog pozicioniranja kao lidera treće velike sile na evroatlantskom prostoru, umetnute između Rusije i Amerike i ravnopravne sa njima. Erdoganov prezriv stav prema regionalnim problemima u Egeju i istočnom Mediteranu najjasnije se ispoljava u načinu komunikacije sa evropskim državama i Evropskom unijom uopšte. To se pre svega vidi po neprestanim pretnjama napuštanjem sporazuma o izbeglicama i slanjem stotina hiljada Sirijaca u Evropu, kao i u stalnom isticanju da se bez učešća Turske ne može ostvariti nijedan regionalni dogovor i projekat, posebno kada je reč o velikim energetskim planovima u istočnom Mediteranu. Uprkos svojoj ratobornoj retorici, ili upravo zbog nje, Erdogan je upadljivo izostavljen iz planova o korišćenju novootkrivenih rezervi zemnog gasa oko Kipra, kao i iz budućih velikih prihoda od ovog prirodnog bogatstva, koje će značajno promeniti i političku ravnotežu u trouglu istočni Mediteran-Rusija-Evropa. Zbog toga mu je bila potrebna velika akcija koja bi mu povratila dominantni položaj u regionu.

„Izvor mira“, kako je nazvana turska ofanziva u Siriji, trebalo je da bude taj pokazatelj svemoći Erdogana. Ističući nacionalni interes po dobro poznatom receptu svih uzdrmanih „vođa“, on je dobio podršku za vojnu akciju protiv Kurda u Siriji od svih turskih političkih partija u parlamentu, gde je jedino kurdska Narodna demokratska partija glasala protiv. Sa ovakvom autorizacijom parlamenta, on je dodatno pojačao unutrašnji teror nad sopstvenim stanovništvom, koji traje neprekidno od neuspelog puča u julu 2016. Od tada se strogo kontroliše privatna elektronska komunikacija građana, pa se ovih dana hapse svi koji izraze i najmanju sumnju u opravdanost ili uspeh akcije u Siriji. Erdogan je najdalje otišao u napadu na predsednika turskog dela Kipra, Mustafu Akindžija, zbog njegovog uopšteno antiratnog stava iskazanog na jednoj društvenoj mreži. Erdogan mu je posle toga poručio da on treba da zna gde mu je mesto i da mu od Turske, odnosno od njega lično, sve zavisi.

Za razliku od regiona, akcija „Izvor mira“ nije popravila položaj turskog predsednika u odnosu na američkog i ruskog kolegu. Upravo suprotno – po prvi put u karijeri on je bio prinuđen da promeni stavove i opovrgne sopstvene reči u roku od samo nekoliko sati i time bude javno ponižen. Političar koji je do nedavno oštro i javno prkosio američkom, ali i ruskom predsedniku, Erdogan se sada našao u poziciji da zavisi i od jednog i od drugog. Njegov pokušaj da odbije sastanak sa američkim potpredsednikom Majkom Pensom, jer on „razgovara samo sa Donaldom Trampom“, epohalno je propao istog dana.

Fotografije sa tog sastanka najbolje svedoče o tome kako je, iako je Turska dogovorom o petodnevnom prekidu vatre dobila kontrolu nad 32 kilometra sirijske pogranične teritorije, što je bio najvažniji proklamovani cilj akcije – sam Erdogan politički izgubio sve. Projektovana svemoć nestala je pred stvarnošću američke pretnje napadom na inače posrnulu tursku ekonomiju, čijom bi propašću i politička karijera turskog predsednika neumitno bila završena pre stogodišnjice turske republike 2023. godine, za koju je planirao sopstvenu političku apoteozu i moguće doživotno predsednikovanje. Podjednako loše na sliku o Erdoganovoj svemoći deluje i činjenica da potpisani sporazum ističe za 5 dana, kada će se on naći u Moskvi gde će biti prinuđen da od ruskog predsednika traži dozvolu za dalje akcije.

Vođen svojim ambicijama Redžep Tajip Erdogan se našao u slepoj ulici iz koje ne nalazi izlaz. Precenivši sopstvene moći, turski predsednik nije shvatio da je svojom igrom i on postao samo objekat u rukama moćnijih od sebe, američkog i ruskog predsednika, koji mu sada stoje na izlazu iz ćorsokaka.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.

Peščanik.net, 19.10.2019.

Srodni link: Vlada Stanković – Majke otadžbine i turski Vijetnam