Emisija Peščanik, 21.11.2001.

Svetlana Lukić: Sada ćete čuti gospodina Bogdana Bogdanovića. On je ovih dana u Beogradu, prisustvovao je promocijama svojih knjiga ‘Glib i krv’ i ‘Ukleti neimar’. Gospodin Bogdanović od 1993. godine živi u Beču, a u Beogradu ga je dočekao, doduše nešto izbledeo grafit na njegovoj zgradi, grafit „ovde živi ustaša Bogdan Bogdanović” sa putokazom do ulaznih vrata. Šta je video šetajući Beogradom čitač gradova Bogdan Bogdanović?

Bogdan Bogdanović: Vi znate poslovicu Sve je u redu kao u Beču. Ja sam uvek mislio da je to onako neka burgija srpska, ali nije.

Živećemo duplo, to znači praktično ovo – jedanputa ili dva puta godišnje po mesec, mesec i po dana ovde u biblioteci, pa onda nosim tamo… To bi sve bilo jako prijatno i šarmantno da ja nemam 80 godina, ali dobro, živimo duplo. Ostajemo na Dunavu, ja to pričam i po Beču i ovde, i to je… naročito prvih godina kad sam mogao da budem i deprimiran, kako ne bih šta se sve događalo, ali ipak, kad me baš onako skobi što kažu istočno Srbijanci, neka nevolja, da ne kažem tuga, ja odem na Dunav. Pa onda sednem i kažem – dobro sad, evo, to je ista ulica, mi smo prešli nekoliko brojeva uzvodno, ali smo još uvek u jednoj evropskoj velikoj ulici.

Beograd je u ono vreme bio jugoslovenski centar, pa i kosmopolitski centar, sad je tu ta nesrećna izbeglička masa, to su ljudi tragični, ljudi smrknuti, ljudi nervozni… Nasrne čovek na mene da me pita gde je ulica Vojislava Ilića, a ja kažem – znate, ja sam tu kao dete stanovao, sad je i ja tražim… Pobesne, opsova – mater ti božiju, kako ne znaš, i ode dalje.

E, prve večeri kad sam stigao na beogradsku stanicu prošli put, letos, ja sam bio skoro na pragu da se oduševim, jer mi je ceo stanični trg bio potpuno nepoznat, ali sam mislio da sam se našao u Carigradu ili još dalje negde, u Smirni ili šta ja znam, ali krajem XIX veka, ne u ovom veku. Barake, kafane, pa svaka drukčija, pa gužva, pa automobili bez reda, krkete-krkete u raznim pravcima, pa je to starudija automobili, a i poneki jako luksuzan…

A ovi moji beogradski prijatelji – pa, šta vam je, zaboga, to je strašno i tako dalje. I jeste strašno, razume se. Ali kad smo krenuli posle uzbrdo Nemanjinom, pa porušene zgrade, pa onda nastupa mrak, onda nastupa uopšte jedan… do Čubure je već bilo jasno da je slika mnogo mračnija nego što sam ja u svojoj mašti hteo da je napravim u prvom susretu.

Dva dana, ili tri dana nisam izlazio, bio sam u nekoj vrsti šoka. Onda sam krenuo, hajde opet da tražim svoju osnovnu školu na Đermu, pa sam raznim ulicama iskrivudao do tamo, krenem da se spuštam Bulevarom kroz onaj špalir, koji je bio krajnje neverovatan. Za mene je to bilo neodgonetljivo šta je to, sve te drangulije, a onda prekoputa odmah dobro obezbeđena zlatara, dragulji.

Osećao sam se dobro, jer sam imao, na đavola, neku indijansku bluzu koju sam dobio od Ksenijinog sestrića, tako da sam bio obučen maltene kao Indijanac, pa sam im verovatno ličio na stranca pa su mi uvek pravili malo mesta da mogu da prođem.

Onda sam se odlučio da siđem u metro i to je bio doživljaj fantastičan, nadrealistički potpuno. Prvo sam krenuo mermerom, oniksom, sve je čisto ne može biti čistije, sve je apsolutno prazno, ludo rasvetljeno. Tu su sad jedna velika samousluga i jedan veliki servis, ali luksuzna radnja, ono baš kao na Ringu u Beču, a drugo je isto tako neki očigledno luksuzan restoran, ali nigde nikoga.

Sve je prazno da praznije ne može biti. Pa onda još jedan sprat i onda kreću strmoglavce one pokretne stepenice koje se celo vreme vrte, nigde nikoga živog ni da ide dole, ni da ide gore. Ali to je protiv svih propisa, to je takva dubina da sam se ja uhvatio za onu traku pokretnu, ja sam se uplašio da mi se ne zamuti u glavi.

Poslednji sloj to već nije više mermer, to je beton, tu su korpe, kokoši i seljaci, žene… prigradski neki ljudi koji idu od Borče za Ovču, od Ovče za Rakovicu, za jedno dva, pet, deset lokalnih vozova. I oni se nekako osećaju nelagodno i ja se pitam kako oni siđu kroz onaj pompezni deo da bi došli do svoga. Pa, onda vidim da oni i ne silaze nego ljudi trče prugom, dođu prugom pa se tu…. To sad stvarno ostaje veličanstven spomenik Miloševićeve epohe i jednoga ludog vremena.

Posle sam se nešto mislio, šta bi bilo da se tu jednoga dana napravi, da se pretvori u jedan grandiozan teatar i da se tu igra Danteov Pakao, jedan sloj, drugi sloj, treći sloj… to bi bilo divno.

Interesantno je prvo da sam ja do poslednjeg trenutka verovao, otišla je već Jugoslavija dođavola, ja sam još uvek verovao da će se ona ipak nekako sastaviti. Grunulo je nešto stravično iz ljudi, ali sad, šta je strašno, strašno je što ti ljudi koji su počeli da se satiru i satiru, oni su do dan pre toga bili poznanici, prijatelji i komšije. A još je strašnije, sad kad je napravljeno šta je napravljeno, kad su tu… ja ne znam koji je broj žrtava, 100 hiljada, 200 hiljada, možda i više mrtvih, sad čujem da oni u Hagu tamo sede, pevaju, igraju kao da ništa nisu napravili.

To je vrlo teško objasniti bilo kome na zapadu, ne mogu ni sebi da objasnim. Jedino mogućno objašnjenje je duplo dno, dupli ljudi, dvojstvo – arhaičan čovek i moderan čovek u istom čoveku i onda to bukne najedanputa, nešto arhaično, nešto epsko, bukne neki krvavi deseterac, počinje klanje, onda se posle opet svi vrate u civilni status.

Ono što mi se čini, nadam se, do sad uglavnom nisam mnogo grešio u prognozama, sem ono što sam verovao da će Jugoslavija da ostane, nadam se da je zlo iživljeno, znate, tako da ne verujem da može da se nešto ponovi od onoga. Sad dolazi… sem ratnog zla ima i mnogih drugih, druge muke i krize, pa i siromaštvo i zabuna i tako dalje, ali dobro, to će se ipak, ipak menjati.

Emisija Peščanik, 21.11.2001.

Peščanik.net, 20.06.2010.

Srodni link: Bora Ćosić – Tragom Stalkera