- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Vesna Pešić – intervju

Bivša predsjednica Građanskog saveza Srbije i ugledna antiratna aktivistkinja, Vesna Pešić, za Dane objašnjava zašto je u Srbiji na djelu pokušaj revizije i dalje i bliže prošlosti i zbog čega je, dvadeset godina kasnije, priča o opsadi Sarajeva u Beogradu još uvijek – zabranjena tema.

Aktuelna revizija rezultata Drugog svjetskog rata, po mišljenju pojedinih beogradskih istoričara i analitičara, zapravo je zakamuflirani pokušaj poricanja svega onoga što se, devedesetih godina XX vijeka, događalo na prostoru bivše Jugoslavije. Negiranje prošlosti i poricanje odgovornosti za rat, razaranja i počinjene zločine – slažu se neki od njih – strategija je gotovo svih vlada od 5. oktobra do danas. I prošlonedjeljno obilježavanje dvadesetogodišnjice opsade Sarajeva, sudeći po reakcijama ovdašnjih političara, javnih ličnosti i kontrolisanih medija, prošlo je bez odgovora na ključno pitanje – ko su ti koji su Sarajevo “opsedali” puna četrdeset i četiri mjeseca.

Za bivšu predsjednicu Građanskog saveza Srbije, Vesnu Pešić, takva strategija ne predstavlja naročito iznenađenje.

“Kada je reč o ratu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu, ovde se još uvek mnoge stvari prećutkuju. Isto važi i za opsadu Sarajeva: taj događaj naprosto ne postoji; ili, ako i postoji, ne govori se ko je tu opsadu držao” – objašnjava Vesna Pešić. “Negde u julu 1994, u želji da se solidarišemo sa građanima koji su živeli u nemogućim uslovima – bez struje, hrane i pod svakodnevnim snajperima sa Pala – u grupi od devet beogradskih mirovnjaka posetila sam Sarajevo. Bez obzira na različitu nacionalnost naših domaćina kod kojih smo bili i smešteni, kao i na činjenicu da su ti ljudi veoma dobro znali da granate ne dolaze samo sa okolnih brda, nego i iz Beograda, u Sarajevu smo toplo dočekani.

Nekoliko godina nakon tog događaja, gostujući u nekoj emisiji sa Vojislavom Šešeljem, zbog činjenice da nas je, tokom posete Sarajevu, primio i tadašnji predsednik, Alija Izetbegović, od strane svog sagovornika sam bila označena kao izdajnik.

’A niste otišli da posetite Radovana Karadžića!’ – optuživao me je Šešelj.

’Sve i da me je pozvao, nikada ne bih otišla kod Radovana Karadžića, čoveka koji je četiri godine razarao Sarajevo i ubijao njegove stanovnike’ – odgovorila sam.

Začudo, to mi je Šešelj odćutao.

Nevjerovatno: za razliku od Šešelja, dvadeset godina nakon opsade, veliki dio javnosti u Srbiji tako nešto odbija da prihvati! Kako to?

Ovde se još uvek veruje da je rat u BiH počeo ubistvom srpskog svata, Gardovića. Da, tačno, čovek je ubijen, ali – niti je rat tada počeo, niti ratovi počinju na takav način. Reč je o falsifikovanju činjenica, o pokušaju ubeđivanja javnosti da su i Markale i masakr u ulici Vase Miskina i opsada Sarajeva zapravo izmišljeni događaji. Koliko sam samo puta tih godina bila izložena napadima kada, recimo, spomenem Markale! Nažalost, ovde se i danas tvrdi da su Bošnjaci zapravo gađali sami sebe kako bi za sve okrivili Srbe. Uostalom, nakon mnogo godina, Beograd je tek 2010. i zvanično priznao da se u Srebrenici dogodio masakr; Skupština Srbije je o tome donela Rezoluciju iz koje je, nažalost, izbačena reč – genocid. Isti obrazac poricanja i prećutkivanja važi i dalje. Običan svet, naročito mladi ljudi, ne zna šta se sve devedesetih godina prošlog veka događalo na prostoru bivše Jugoslavije; uvereni su da je u tim ratovima stradalo najviše Srba.

Kada govorite o poricanju, u nedavnom obrazloženju predsjednika Tadića da posthumno odlikuje Srđana Aleksića – a to je “promaklo” i Tadićevim regionalnim obožavaocima – stoji da je riječ o “Srbinu iz Trebinja koji je 1993. godine ustao u zaštitu komšije Bošnjaka koga je napala grupa nasilnika”. Izvinite, ko su ti nasilnici? I zašto je, za razliku od obje žrtve, “nasilnicima” prešućena nacionalnost?

Zato što se takve priče nikada ne ispričaju do kraja: uvek se nekako prećuti ono najvažnije. Na ovaj način se pravi slika da su se u BiH potukli ljudi različitih religija, da je vođen građanski i religijski rat, a ne rat za teritorije i za Veliku Srbiju.

Cela ta strategija prećutkivanja sublimirana je nedavno postavljenim beogradskim “spomen obeležjem”, koje je, kao što ste videli, posvećeno “svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih”: naravno, nema imena zemlje koju su ti “branitelji” branili, a ne zna se ni od koga; ko je bio napadač, ko su žrtve, čije su one; ne zna se zapravo ništa. Stvari se namerno mute i u takvoj slici je nemoguće saznati da li je Srbija u tim ratovima uopšte učestvovala; istovremeno, odnekud se pojavljuju neki silni branitelji i žrtve. Očigledno, cilj ovog “spomen obeležja” – navodim ga kao paradigmu – bio je spajanje NATO bombardovanja Srbije sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji; tako je napravljen galimatijas u kome danas živimo. Pored političara, za ovakvo stanje odgovornost snosi i nauka. Volela bih da vidim, recimo, neki doktorski rad na tu temu. Iako ne verujem, ima onih koji kažu da bi to moglo doprineti “ozdravljenju”…

U šta ne vjerujete?

U priču o ozdravljenju. Koliko vidim, na Balkanu niko neće da ozdravi; naprotiv: sve više se razboljevaju. Evo, Goran Bregović je, spojivši Marš na Drinu sa Odom radosti, tu lakrdiju “poklonio” Borisu Tadiću. Evropska himna i pesma iz potpuno drugog istorijskog perioda koja se sada, posle svih ratova, može razumeti kao napad na Bosnu. Gde, dakle, tu vidite ozdravljenje? Nažalost, ovde se stvari decenijama ne pokreću sa mrtve tačke i, kako vreme prolazi, prošlost i naša odgovornost se sve više razvodnjavaju. Obrazovni sistem je loš i tu se najviše falsifikuje; mediji su pod apsolutnom kontrolom, istorija se prekraja… Videli ste da se ovih dana toliko govorilo o rehabilitaciji Draže Mihailovića…

Kako na to gledate?

Nikada nisam dovodila u pitanje činjenicu da je Draža Mihailović ratni zločinac; ne samo na osnovu onoga što sam pročitala, nego i na osnovu priča koje sam još kao dete slušala od ljudi u Srbiji. I sada, duže od pola veka nakon tih događaja, dolazite u situaciju da ulogu Draže Mihailovića razmatra sud, iako ta tema ne može i ne sme biti u nadležnosti sudova. Po pitanju Draže Mihailovića, istorija je odavno rekla svoje. Naravno, danas tvrde kako je takva percepcija bila lažna, komunistička i predlažu da celu stvar, umesto istoričarima, prepustimo sudu. Pa, molim vas… Na osnovu čega će taj sudija doneti odluku da rehabilituje Mihailovića? Na osnovu činjenica ili političkih pritisaka, na osnovu kojih sudovi u Srbiji i inače presuđuju?

Koliko bi, po Vašem mišljenu, eventualna odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića mogla dodatno poremetiti odnose u regionu? Vidjeli ste da protesti stižu sa svih strana.

Iza namere da se rehabilituje Draža Mihailović krije se, po mom mišljenju, pokušaj pravdanja zločina koji su, devedesetih godina prošlog veka, počinjeni na prostoru bivše Jugoslavije. Obučene u nekakve četničke uniforme, sa kokardama i bradama, paravojne jedinice pod kontrolom JNA odavde su odlazile u Hrvatsku i Bosnu; sami su se tako maskirali, sebe nazvali četnicima, delili vojvodske titule… I onda se čudite što građani BiH i Hrvatske na taj način reaguju na sam pomen rehabilitacije onoga koji je, pre sedamdesetak godina, počinio iste zločine. Dakle, reč je o nastavku nacionalističke priče, o pokušaju da se opravdaju Ratko Mladić, Radovan Karadžić, opsada Sarajeva… U svemu je žalosno to što Boris Tadić, kao veliki kalkulant i kukavica, odlučuje da temu rehabilitacije Draže Mihailovića ostavi za posle izbora, kada sve prođe. Verovatno računa da bi i poneki četnik možda mogao glasati za njega.

Da, ovdje je trenutno sve u funkciji izbora…

Gde vi vidite izbore u pravom smislu reči? Ono što gledamo je nemušto, bledo: od “državotvornog” Čedomira Jovanovića koji nešto deklamuje sa srpskom zastavom u pozadini, preko Dinkića koji kritikuje partokratiju čiji je svih ovih godina bio predvodnik, do Borisa Tadića koji trči po farmama i fabrikama i obećava porodični biznis, investicije i zapošljavanje. Na nedavnoj sednici GO svoje stranke, Tadić je rekao šta će biti izborne teme: ekonomija i nova radna mesta, dok je slogan ostao isti kao pre četiri godine – za bolji život. Kosovo se, naravno, i ne spominje. Zašto? Zato što je, sa onom formulom “i Kosovo i EU”, Tadić na tom terenu poražen. Naprosto, osim fraza, ne zna šta da kaže. I dalje se drži ministra spoljnih poslova koji je, uglavnom se baveći Kosovom, sve vreme vodio svađalačku politiku. I sada, zamislite, od zemalja bivše Jugoslavije još traži da podrže njegovu kandidaturu za mesto predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a!

I kako se onda opredijeliti? Drugim riječima, da li se opet bira između “manjeg i većeg zla”?

U Srbiji se uvek znalo ko je “gazda”, što je karakteristika autoritarnih društava; ljude ne interesuje ideja, program ili politički identitet partije za koju glasaju. Po mom mišljenju, ovde ne postoji uobičajen politički spektar, ta podela na levi i desni centar; osim nekoliko manjih, u Srbiji su sve stranke i dalje desničarske, odnosno nacionalističke.

Kada je reč o opredeljenju za Tadića ili Nikolića, mislim da je to pitanje više klasno nego političko. Iako su im poruke veoma slične, biografije su im različite, pa obrazovaniji svet – onaj boljestojeći i izrazitije proevropski orijentisan – ne može da glasa za Nikolića; istovremeno, običan, siromašan svet – onaj koji je loše prošao u privatizaciji i ostao bez posla – odlučuje da svoj glas da Nikoliću.

Zanimljivo, pojedini elitni krugovi – recimo profesori Fakulteta političkih nauka – smatraju da DS, s obzirom na to da je jako loše radila, naprosto ove izbore mora da izgubi; njihovo mišljenje je da se preko tako loše i korumpirane vladavine ne može preći, pa čak i po cenu da Nikolić pobedi. Koliko sam razumela, poenta je da građani pokažu da mogu kazniti onog koji je loše vladao, kao i da nije dobro zauvek jednu partiju – bez obzira na to šta je iza sebe ostavila – zauvek obeležiti kao dobru, a drugu kao lošu. Pored svega, na sceni je totalna konfuzija, jedna gotovo šizofrena situacija…

O čemu govorite?

O tome da deo javnosti prihvata tezu da Ivica Dačić nije jedan od simbola devedestih i samoga Miloševića, nego se promenio; istovremeno, Tomislav Nikolić, koga je, kao svog “idealnog opozicionara”, napravio upravo Boris Tadić, predstavljen je kao simbol prošlosti koja će nas, navodno, ponovo uvesti u sukobe i ratove. Izvinite, to je smešno! Jer, svi oni su prošlost. Čak i Tadić koji je kohabitirao sa Koštunicom i koji je, mešajući se u sve i svašta, poslednje četiri godine napravio potpuni haos: od pomenute pomoći Nikoliću, do povratka Dačića i “nacionalnog pomirenja” sa SPS-om… Uprkos svemu, svim postignutim “rezultatima” ove vlasti, predstavnici tzv. građanske Srbije će vam reći: ne mogu da glasam za bivše šešeljevce! Dobro, to je u redu; ali, kako možete glasati za bivše miloševićevce?

Zaista, kako mogu?

Priznajem da ne razumem. Upravo zbog toga se pojavila ideja belih listića: ne možemo glasati za Nikolića, ali nećemo ni za Tadića i njegove epigone. Iako mi je takav stav najbliži, pitanje je – šta je alternativa? Šta će se u Srbiji dogoditi nakon 6. maja? U smislu istinske alternative postojećem i nade da će se stanje bitnije promeniti, takve alternative, nažalost, nema. A trebalo bi da je bude, budući da Srbija još uvek nije definitivno odlučila kojim će pravcem da ide – da li joj je bliži Brisel ili Moskva. Možda je ovo neko gluvo vreme kada svi misle samo o sebi; ko zna. Lično, mogu da kažem da me izbori i politika koja se trenutno vodi u Srbiji, kao ni teme o kojima se govori uopšte ne dotiču i ne zanimaju; opšta situacija je loša, mediji totalno kontrolisani; sve što vidim je gluma i najbrutalnija borba za vlast i novac. Ono u šta sam ubeđena je da bi, ponavljam, dosadašnja vlast, s obzirom na način na koji je upravljala zemljom, ove izbore trebalo da izgubi. Možda bi tzv. građanska Srbija tako doživela šok i shvatila da smo, ako izuzmem period Zorana Đinđića, nakon 5. oktobra opet nekako krenuli unazad, u propadanje, da smo na začelju evropskog kontinenta. Srbija je i dalje u regresiji, a time se bavim u knjizi koja bi trebalo da izađe krajem meseca.

Usprkos rezignaciji, kakve su Vam procjene: kakvu će vladu Srbija dobiti nakon izbora 6. maja?

Nalazimo se u političkom besmislu. Naime, ova vlast je u svemu tako daleko otišla, pa je, zahvaljujući i lošem izbornom zakonu odlučila da odigra još jednu montiranu utakmicu. Problem je u tome što, bahata kakva je, zaboravlja da je nemoguće baš sve montirati, sve raditi u mraku i iza scene. Pored sopstvenih epigona, čak i u besmislici oko ostavke, Borisa Tadića podržava međunarodna zajednica, kojoj je u ovom trenutku prioritet rešavanje komplikovanog pitanja Kosova; ostalo će, misle, na red doći kasnije. Njihov rezon je jasan: bez obzira na rezultate, umesto promene pregovarača, lakše je razgovore o Kosovu nastavite sa onima sa kojima ste to radili i do sada. I, ako me već pitate za procenu, reći ću vam: kada je reč o parlamentarnim izborima, ne verujem da će biti nekih velikih iznenađenja; verujem da će vladu napraviti ista koalicija, s tim što će joj se pridružiti Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića. Sa druge strane, predsednički izbori bi možda mogli doneti iznenađenje. Kao što znate, funkcija predsednika Republike je velikim delom protokolarna (druga je stvar što je Tadić, u tom smislu, konstantno kršio Ustav) i tu bi Nikolić mogao da ima najveće šanse. Drugim rečima, ne isključujem mogućnost da na parlamentarnim izborima relativna većina građana glasa za Tadića i njegove saveznike, a da na predsedničkim izborima, kao manje važnim, većinu dobije Tomislav Nikolić. Uprkos svemu, u tome bih možda mogla da nađem neku logiku: da sve ostane isto, a da se dosadašnja vlast ipak kazni.

BH Dani, 13.04.2012.

Peščanik.net, 13.04.2012.

VESNA PEŠIĆ NA PEŠČANIKU