- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Vladajuća opozicija

Ujutru, posle parlamentarne debate i ponoćnog glasanja o poverenju vladi, javio se novinar koji je tražio moj komentar na ove događaje i pitao me šta ubuduće možemo da očekujemo od ovakve političke konstelacije. Radilo se o pisanom mediju, odgovor sam poslala elektronskim putem, ali pri tome mi se omakla (frojdovska) omaška. Zaključila sam da je ishod glasanja bio ovakav: relativni trijumf vladajuće opozicije, uz sveukupni trijumf albanskog bloka stranaka i totalni fijasko opozicije. Naravno, ispravila sam grešku i napisala vladajuća koalicija umesto opozicija, ali zaključak ostaje. Stranke na vlasti još nisu spremne da idu na prevremene izbore (koji su u Makedoniji postali redovna praksa); dobili su poverenje ili, bolje rečeno, nije im izglasano nepoverenje, pa će i dalje funkcionisati kao vladavina dve stranke koje su istovremeno i u koaliciji i u sukobu, bez zajedničke vizije zemlje i bez poštovanja, ni uzajamnog ni za principe demokratije i vladavine prava. One ne samo da oponiraju jedna drugoj, ne samo da ministri ne odgovaraju za svoje odluke premijeru, ne samo da tumače ustav i zakon kako je kome volja, nego su i opozicija svemu što ima iole građanski predznak.

Najgore od svega je što su koncepti političke i pravne odgovornosti postali apstraktne imenice, dok su na njihovo mesto promovisani pojmovi kao što su „živi ustav“, „etnička himna“ itd. Kada sam rekla da se radi o relativnom trijumfu, imala sam u vidu da je vlast doživela Pirovu pobedu, čiji ćemo ceh plaćati svi: od jednog glasanja o poverenju vladi do drugog i od jednih izbora do drugih. Ulog za ostajanje na vlasti postaje sve veći. Vlast postaje neprincipijelna koalicija dva etnička/plemenska lidera i njihovih sledbenika, a kolateralna šteta je funkcionalnost institucija i opšte dobro, pa i opstanak države kao političke zajednice. Albanske stranke imaju pakt o nenapadanju kada je u pitanju etnička stvar. Kritika može doći samo u obliku zahteva o još većoj nezavisnosti od premijerske palice, a u korist vlastite zajednice. Ovo što se desilo makedonskoj opoziciji (time mislim i na državnu i na nacionalnu pripadnost) je bio fijasko bez presedana: svi redom su pokazivali prstom na njih i optuživali ih za antialbanstvo, pa čak i za izazivanje etničkog sukoba.

Od 2004, kada su arogantno zavladali zajedno sa istom albanskom strankom koja je i sada na vlasti (DUI), i kada su sa Ahmetijem prekrojili opštinske granice po etničkom principu, oni za mene više nisu demokrati. Ali sada sam se sažalila na njih. U stvari, nije u pitanju krah opozicije, nego sumrak demokratije i etnički bezizlaz (to jest, otvaranje izlaza koji zastrašuje). U parlamentu se nije vodila debata o radu vlade i uopšte se nije radilo o preispitivanju poverenja u nju, već je došlo do klasičnog prebrojavanja onih koji su pro ili anti albanski nastrojeni. Оtkako su izbori svedeni na selekciju etničkih poslanika i lidera, a učešće albanske stranke postalo conditio sine qua non za formiranje vlade (mada to ne piše u ustavu i mada Gruevski negira da je ovo realno stanje), sve se svodi na merenje koalicionog kapaciteta, udvaranje i ustupke albanskom faktoru, bez obzira na cenu. Nažalost, kod albanskih poslanika možete svećom da tražite demokratu, ali ga nećete naći. Nijedan od njih neće reći: stanite malo, potrebni su nam zakoni a ne etnički rezoni! Ne vidim ih ni u parlamentu, ni izvan njega. Nije da nema ljudi koji tako razmišljaju, ali neće se među njima naći junak da to kaže glasno. I obe dominantne makedonske stranke dele isti kabajet (krivicu): jedni su crtali unutrašnje etničke granicе, drugi su dogovorili amnestiju za zločine protiv čovečnosti; jedni diskretno nude etničko-rotirajuće rukovođenje vladom (libanski model), drugi su tu sa kontratezom o nekakvom „živom ustavu“, koji bi se mogao redefinisati u hodu i izvan parlamenta.

Dvojezičnost polako ulazi na glavna vrata. Neki albanski prijatelji počinju da mi zameraju ovakve konstatacije. Navodno, građani albanske nacionalnosti su počeli da me percepiraju kao nekoga ko gaji antialbanske sentimente, zato što se usuđujem da, pored makedonskih, kritikujem i „njihove“ političare kada krše ustav i zakon. Ја zaista nemam razloga da se ikome udvaram, a to iz koje zajednice ko dolazi mi uopšte nije važno, bilo da poštuje ili krši ustav i demokratska pravila igre. Hipokrizija se duboko uvukla u intelektualne, akademske i svakodnevne odnose. Radi nekakvog mira u kući, gledamo se u oči i lažemo jedni druge, koristeći politički korektan novogovor.

Ono što me zaista uznemirava je to što ne vidim nijednog junaka koji bi zauzeo, ako ne političku, onda bar intelektualnu opoziciju, pa da glasno kaže da svetaca nema nigde, pa ni kod Albanaca. Da kao što ne postoji kolektivna krivica, tako nema ni kolektivne nevinosti. Ili da bar kaže da je amnestija zločina neprihvatljiva, i sa ljudskog i sa moralnog i sa pravnog stanovišta. Kada neko stoji na neprikosnovenoj poziciji etničke narcisoidnosti i uživa u statusu večite žrtve, tu nema mesta za razgovor. A kada Ahmeti sa govornice kaže da je loše pominjati reči kao što su „kazna“ i „komandna odgovornost“ – to je vrhunac hipokrizije. Da bar ćuti i ne brani Gruevskog na takav način!

Pre nekoliko godina sam bila pozvana da kao ekspert učestvujem u projektu agencije za održivi razvoj. Ideja je bila da se pristupi analizi izgleda za budućnost makedonske države, da se utvrde problemi i mogući ishodi. Jedna od opcija o kojoj je trebalo da razgovaramo bio je scenario po kojem se država raspada po etničkim linijama, negde za 10-15 godina (tačnije 2015-2020). Brain-storming (kako se to stručno naziva) je vodila, ni manje ni više nego prava grofica, koja profesionalno radi prognoze o rastu ili padu profita velikih kompanija sa filijalama u raznim (ne)stabilnim zemljama. Ubrzo sam počela na reagujem na nekompetentnost, na mešanje baba i žaba, nepoznavanje elementarnih koncepata, što je grofica i priznala (na primer, kao alternativa za lokalnu samoupravu je bila pomenuta federacija). Da ne pričam o tome da nisam bila u stanju da na jednu zemlju i njeno društvo gledam kao na kompaniju kroz oči akcionara.

Domaćinima se na kraju smučilo moje oponiranje, mada su me na početku uveravali da jako poštuju moju otvorenost i kritičan um. Glavni moderator se toliko bio naljutio da je zapretio da će poslati izveštaj svojim pretpostavljenima u centrali i da će zatražiti da se ukinu svi grantovi za Makedoniju. Hladno sam mu rekla da me baš nije potresao, jer nisam ja premijer pa da se plašim njegovih pretnji! То je bila jedina situacija u mom životu da sam bila plaćena da ćutim, to jest da će mi isplatiti prethodno dogovoreni honorar, ali pod uslovom da se ne pojavim na završnoj sesiji. Setila sam se tada jednog dobrog vica o starici koja u svom dvorcu prima prijatelja iz mladosti, koji ju je znao kao siromašnu devojku. Čudi se on kako je postigla takvo bogatstvo, a ona mu odgovara: zbog mojih memoara. On još začuđeniji kaže: ali ti nikada nisi objavila memoare. S lukavim osmehom, starica mu odgovara: upravo tako!

Kada me je ovih dana međunarodna agencija pozvala da učestvujem u sličnom projektu o budućnosti Makedonije, imala sam deja vu one grofice. Ovog puta me nikakav honorar, za ćutanje ili otvoreno mišljenje, neće naterati da se upustim u nešto slično, posebno kada vidim da su pozvani međunarodni eksperti poznati po zahvatima u podeljenim ili raspalim društvima. Iskreno, hvata me muka od tih međunarodnih lekova koje nam prepisuju state-builderi, a koji su samo novi talas razmišljanja o društvenom remontu. Tu više nemam nikakvih iluzija, posebno otkako su ambasadori na raznim zvaničnim događajima, uz makedonski, uveli u upotrebu i albanski jezik.

Pitanje o uvođenju dvojezičnosti su mi postavili i dvoje nemačkih novinara pre nekoliko dana: zašto Makedonci ne uče albanski jezik, kako će se razumeti sa svojim sugrađanima Аlbancima? Zatražila sam da mi daju sličan primer zemlje (koja nije iz Skandinavije), u kojoj je 75% populacije obavezno da zna jezik kojim govori 25% stanovnika? I to 10 godina posle oružanog sukoba! I kako to da se u Nemačkoj ne razmišlja o uvođenju turskog jezika, nego se govori o tome da je multikulturalizam mrtav projekat? Slično pitanje mi je postavio i naš novinar: da li je moguće da komandovanje u armiji postane dvojezično? Vratio me je u vreme raspada jugoslovenske federacije kada su krenuli zahtevi o služenju vojnog roka u svom dvorištu i na svom jeziku, nakon čega je sledilo – znate šta. Zaista su svi dobili svoje vojske i komandovali na svojim jezicima. Tešim se time da Makedonija nije federacija. Još uvek to nije, bar formalno-pravno.

Nova Makedonija, 08.10.2012.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 09.10.2012.