- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Vojna nadmoć Srba na onom svetu

Razgovor vodio Omer Karabeg.

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome koliko kosovski mit opterećuje savremenu Srbiju. Sagovornici su bili dva antropologa: Svetlana Slapšak i Ivan Čolović. Bilo je reči o korenima kosovskog mita, o njegovom značaju za oblikovanje nacionalnog identiteta srpskog naroda, zašto je kosovski mit, pre svega, politički mit, kako se se nebesko carstvo pretvorilo u srpsko carstvo na onom svetu, o zloupotrebi kosovskog mita u pripremama za rat i u današnjem vremenu, kao i o tome ko su danas u Srbiji glavni promoteri kosovskog mita.

Za Kosovo se kaže da je kolevka srpstva, da je sveta zemlja, da je, kako je to rekao jedan pesnik, najskuplja srpska reč? Zašto Kosovo ima mitski značaj za Srbe?

Svetlana Slapšak: Sasvim je izvesno da je kosovski mit jedan od onih ključnih mitova za osnivanje države i za nacionalni identitet i kao takav je funkcionisao, ali u veoma različitim verzijama. Nažalost, prihvaćena je najdosadnija i najtuplja verzija. Problem je u tome što većina populacije u Srbiji smatra to jedinom verzijom mita, a pri tome ga, nažalost, ne doživljava kao mit nego kao ideološki konstrukt, kao zakon, kao pravilo.

A koja je to verzija prihvaćena?

Svetlana Slapšak: Verzija koja je prihvaćena koliko-toliko izlazi iz epskoga ciklusa, ali ne sasvim. Epski ciklus je daleko bogatiji u značenjima i psihološki mnogi zanimljiviji, ali se sve svodi na verziju koja zapravo odgovara malom narodu, a to je da smo se, eto, žrtvovali, ali nismo dobro plaćeni za to, a pri tome to što smo se žrtvovali proizvodi u okolini veoma mnogo mogućnih neprijatelja na koje se uvek može baciti krivica, zavisno od unutarnje politike.

Ivan Čolović: Mislim da je važno da se razume da je kosovski mit pre svega politički mit. Reč je o jednoj vrsti političke priče o famoznoj bici na Kosovu polju 1389. godine. To je jedna od najgorih, najtežih, najneprihvatljivijih verzija kosovskog mita u kojoj je on sveden na priču o stradanju, smrti i osveti.

Svetlana Slapšak: To je nacionalni politički mit koji služi određenim politikama – u poslednje vreme najgorim politikama koje smo mogli zamisliti.

Kakvu je ulogu imao kosovski mit u oblikovanju nacionalnog identiteta srpskog naroda?

Ivan Čolović: On je u stvari mit o nacionalnom identitetu srpskog naroda. On zapravo govori o junačkom ubijanju i junačkoj smrti protagonista Kosovske bitke. Ali, mada je reč o istorijskom događaju i o nekim istorijskim ličnostima, mit o Kosovskoj bici ispričan je kao mit o jednom modelu, o jednom scenariju koji, pošto je jedanput realizovan, nastavlja da se realizuje i da se stalno otelovljuje. Glavni junaci kosovskog mita nisu ni Miloš Obilić, ni knez Lazar, niti ma koja ličnost poznata iz epske poezije, nego je to srpski narod, odnosno srpska nacija. To je junak koji se nikad ne menja, on ima svoj bogomdani identitet, svoje ime, svoj karakter, svoju veru, svoj jezik i svoju kulturu. Sve je to uvek isto i nepromenljivo i takav je kakvim ga je bog stvorio – on je rođen na Kosovu, umire na Kosovu, njegovo srce je Kosovo – otprilike pokušavam da dam rezime sadržaja kosovskoga mita. I, naravno, taj narod, taj glavni junak uvek radi isto – ratuje sa neprijateljima, ubija i strada. Dakle, žrtvuje se i sveti se, samo se okolnosti menjaju, okolnosti u kojima se posle osvajanja i pobeda pojavljuju iskušenja i porazi, a posle poraza dolaze vaskrsenja i nove pobede, pa opet ispočetka. Dakle, to je jedna ciklična naracija svojstvena svakoj mitskoj priči, odnosno mitskom shvatanju vremena, znači večni povratak jednog te istog.

Pojedini istoričari nacionalne orijentacije tvrde da je zahvaljujući kosovskom mitu srpski narod sačuvao svoj identitet. Tvrdi se da Srbi kao narod ne bi opstali pod turskom okupacijom da nije bilo kosovskog mita.

Svetlana Slapšak: Mene jako zanima šta to znači opstati? Opstati znači negovati literaturu, imati pismenost, imati nekakvu tradiciju pisanja. To sasvim sigurno nije zavisilo od bitke na Kosovu. Ja mislim da je to jedna od retoričkih floskula kojima se ne objašnjava ništa. Onima koji tako govore preporučila bih da pročitaju knjigu „Priča o tri kralja“ francuske istoričarke Liset Valansi (Lisette Valensi). To je priča o bici koja se, skoro vek nakon Kosovske bitke, odigrala u severnoj Africi između dvojice arapskih vođa i portugalskog kralja Sebastijana koja je isto tako ključna za nacionalni identitet Portugala, Marokanaca i treće skupine koja je tu prisutna – Jevreja koji su isterani iz Portugalije. Knjiga govori o tome kako tri skupine vide jedan te isti događaj. I to gledanje istog događaja na tri načina pokazuje da nema interpretacije koja bi bila tačna tako da istoričari koji takve stvari izvode jednostavno traže političku korist i ništa drugo.

U kosovskom mitu značajnu ulogu igra carstvo nebesko.

Ivan Čolović: To je interpretacija kosovskog mita na kojoj je insistirala Srpska pravoslavna crkva da bi ga približila mitu o Hristu, odnosno da bi ga hristijanizovala i da bi prikazala stradanje, pre svega, kneza Lazara kao stradanje hrišćanskog vernika koji strada za veru uveren u to da njegovo stradanje neće ostati bez nagrade, a nagrada je večno spasenje. Dakle, to je interpretacija koja ide prema religijskom značenju kosovskog mita. Ali nebesko carstvo dobija jedno drugo značenje u nekim drugim interpretacijama kosovskog mita gde se ono ne javlja u hrišćanskom smislu kao carstvo na onome svetu, već kao neka vrsta takozvane nebeske Srbije, kako su to voleli da kažu nacionalistički govornici i pisci devedesetih godina prošlog veka, znači nebeska Srbija kao neka vrsta idealne, utopijske zemlje konačno izmirene i ujedinjene srpske nacije.

Svetlana Slapšak: Što se tiče nebeske Srbije, ja mislim da je to zaista izmišljotina devedesetih godina kao rezultat ponovnog čitanje veoma konzervativnih hrišćanskih autora prve polovine 20. veka i izmišljanja jednoga rečnika koji treba da zaslepi mase. Taj jezik koji karakteriše totalno preterivanje, po mom dubokom uverenju, ima dva izvora: jedan je uistinu hrišćanski diskurs, recimo Nikolaja Velimirovića, a drugi je fenomen socijalističke priredbe, odnosno preteranog, patetičnog odnosa prema prošlosti, pesnici koji su se služili tim jezikom bili su jako voljeni u socijalističkoj Jugoslaviji. To preterivanje, to patetično lupetanje koje smo godinama imali na priredbama, na festivalima, u javnim govorima, na svečanostima, sasvim logično se prilepilo na ovaj pravoslavni dodatak, pravoslavni začin, pa je tako nastala ova smeša iz devedestih godina.

A završilo se s nebeskim narodom, sintagmom koja je i te kako imala političku upotrebu.

Svetlana Slapšak: Što se toga tiče, nijedan narod nije nenebeski. Svi narodi žele da budu nebeski. Tu retoričku formu ćete pronaći u mnogo različitih nacionalnih diskursa. Imate slučaj Mađarske koji je veoma sličan našem. Tamo su poraz i patnja ključni deo naracije, tamo ćete isto tako naći nebeski narod koji je postao nebeski zato što su mu oduzete teritorije posle Prvog svetskog rata. Grci su, također, nebeski narod jer im je nešto nekad oduzeto – naravno, Carigrad. Dakle, ta formula o nebeskom narodu ne znači ništa naročito, ali je veoma upotrebljiva jer stvara utisak o nekakvoj veličini, o nekakvoj izdvojenosti, o tome da smo mi različiti od svih drugih, pa je i naše ponašanje, kakvo god da je, opravdano jer se mi razlikujemo od svih drugih.

Ivan Čolović: U nebeskom carstvu koje zamišljaju hrišćani ljudi se ne dele po nacijama. Na onome svetu nema nacionalnih podela, bar ja nisam čuo da hrišćani na to aludiraju kad govore o nebeskom carstvu. Naprotiv, kad se ta ideja, kad se taj scenario iz ključa hrišćanske religije prebaci u nacionalizam kao političku religiju i u politički mit, onda se isključivo misli na nacionalno carstvo – na srpsko carstvo na onome svetu. Neki su čak govorili da će srpsko nebesko carstvo na onome svetu biti veće od carstava drugih naroda, veće i od carstava nekih naroda koji su u ovom zemaljskom carstvu veći od srpskog jer, prema toj interpertaciji, prostor u nebeskom carstvu narodi dobijaju prema stepenu žrtvovanja i patnji kojima su za života na ovome svetu bili podvrgnuti. To je kulminacija tog mita – transcendentalno postojanje na onome svetu posebne zajednice nacionalno definisanih mrtvih. I gradovi su pod zemljom ili na onome svetu takođe nacionalno čisti, pa je, recimo, jedan pesnik rekao, kao što znate, da je Jasenovac najveći srpski podzemni grad.

Svetlana Slapšak: Kult mrtvih, koji je jako prisutan u mitu o Kosovu, neobično je zanimljiv upravo zbog toga što je status mrtvih potpuno promenjen. Ne govori se o dušama, ne govori se o prelasku na onaj svet, govori se, zapravo, o vojnoj nadmoći Srba na onome svetu. I to je prilično zastrašujuće jer kult mrtvih je, ako ništa drugo, potreban da se svi nekako pomire.

Ko su glavni promotori kosovskog mita danas u Srbiji?

Ivan Čolović: Ima tu više promotora, a glavni se prepoznaju po tome što imaju istaknutu ulogu u državi ili u javnosti. Tu treba praviti razliku između onih koji taj mit pripovedaju i onih koji se na njega pozivaju ne pripovedajući ga. Retki su, zapravo, oni koji sam mit pripovedaju. U stvari, Milošević je, možda, bio jedan od tih retkih koji je baš pričao mitsku priču o kosovskoj bici. On je to radio na Gazimestanu kada je govorio o Srbima koji se žrtvuju za Evropu. Milošević je, inače, lansirao slogan „Kosovo je srce Srbije“. Obično se misli da je taj slogan smislio neko blizak Koštunici, a Koštunica ga lansirao. Koštunica je svakako jedan od onih koji se često oslanja, često poziva, često evocira kosovski mit.

Pomenuo bih nedavni govor Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova Srbije, u sedištu UNESCO-a u Parizu. To je bio sastanak posvećen srednjovekovnoj baštini Kosova, pa je on tu s razlogom kritikovao albanske nacionaliste što tamošnje srednjevekovne manastire predstavljaju kao albansko nacionalno nasleđe i rekao da „ne treba dopustiti da se kulturno nasleđe zloupotrebljava u političke svrhe“. A onda je tim srednjovekovim manastirima, podignutim više vekova pre nastanka bilo koje nacije, pripisao srpski nacionalni identitet i o njima govorio kao o srpskom nasleđu na Kosovu. Dakle, ono što je zloupotreba kulturnog nasleđa u političke svrhe, kad je reč o drugima, potpuno je legitimno, kad je reč o našoj strani, jer, bože moj, svi znamo da je srpska nacija na tom prostoru prisutna od takoreći pamtiveka, a u svakom slučaju od srednjeg veka.

U kojoj meri kosovski mit danas upravlja ponašanjem elite u Srbiji?

Ivan Čolović: Ja bih opet, ako smem, obrnuo pitanje i rekao da politička elita u Srbiji upravlja kosovskim mitom, koristi ga kao sredstvo u političkoj borbi, u osvajanju određenih pozicija. Mit je političko sredstvo koje je legitimno danas u Srbiji, moglo bi se reći da je na ceni. Oni koji se njime služe ne izazivaju ničiju pozornost, nisu u opasnosti da zbog toga loše prođu, što je jedna od malih ali, možda, važnih razlika u odnosu na kontekst u kome se pripovedači političkih mitova pojavljuju u nekim drugim evropskim zemljama koje sa velikim oprezom gledaju na govornike koji u političkom životu manipulišu mitom.

Svetlana Slapšak: Ja bih rekla da je srpsko ponašanje, što se tiče Kosova i kosovske države, u osnovi kolonijalno ponašanje. To je ponašanje nekoga ko se nikad nije upitao kakvi smo mi to bili rasisti prema Albancima, kako smo se prema njima ponašali, šta smo o njima govorili, kakav su tretman Albanci imali u našoj svakodnevici. To se, naravno, niko ne pita. Postoji samo Albanac sa nožem u ustima koji hara, ubija srpsku nejač, siluje srpske žene ili šta već ne. Nema unutarnjeg osvešćivanja o srpskom kolonijalizmu, o srpskom rasizmu, o srpskom ponašanju prema Albancima, o srpskome aparthejdu na Kosovu, o svim tim stvarima koje su, na kraju krajeva, morale dovesti do formiranja nove države. Nije moglo drugačije.

Koliko kosovski mit danas opterećuje Srbiju?

Svetlana Slapšak: Prvo je opterećuje što stvara lažno uverenje da Srbija može nešto politički da dobije time što će imitirati Izrael. To je jako opasno za malu zemlju koja nema ni moć, ni ugled. Ja mislim da je kosovski mit naprosto danas dosadan i da je krajnje vreme da se narodu ponudi nešto drugo, nešto zanimljivije, nešto modernije, nešto što će, možda, i mlađima biti zanimljivo. Mislim da je krajnje vreme da se kosovski mit stavi tamo gde pripada, da se da u ruke – zvučaće ironično, ali jeste ironično na kraju krajeva – poštenim istoričarima, da se smesti u muzejske vitrine i tamo ostavi dok mlađi ljudi ne krenu da čitaju epsku poeziju i u njoj ne vide nešto sasvim drugo nego starije generacije. Ja nemam razloga da prestanem da se divim Jefimijinome vezu i njenim rečima ili srednjovekovnim manastirima i freskama u Makedoniji, Srbiji, Grčkoj, Albaniji i svuda gde su, ali to treba zaista da pređe na jedan drugi nivo obaveštavanja, informisanja, obučavanja, što srpska država ne radi već dobrih 15 godina.

Ivan Čolović: Rekao bih prvo da taj mit otežava ostvarenje proklamovanog cilja srpske politike, a to je, pre svega, uključivanje u Evropu i pristupanje evropskoj zajednici naroda. A to podrazumeva i prihvatanje takozvanih evropskih standarda u koje spadaju i politički standardi kao što su spremnost na život u miru i saradnju sa susedima. U tom pogledu kosovski mit, kao mit o ubijanju, stradanju i osveti, predstavlja problem. Pri tome treba reći da kosovski mit ne treba da bude zamenjen evropskim mitom. Jer, današnja Evropa se distancira ne samo od nacionalističkih mitova nego i od svakog političkog mita zato što mit, ma o čemu pričao, traži da mu se slepo, nekritički veruje. Zato Evropa danas zazire i od mita o samoj sebi, dakle od preteranog proevropskog diskursa, punog stereotipa. Dakle, nećemo kosovski mit, ali nećemo ni Evropu koja bi se pojavila samo kao zamena jedne mitske matrice drugom.

Radio Slobodna Evropa, 08.05.2009.

Peščanik.net, 09.05.2009.

IVAN ČOLOVIĆ NA PEŠČANIKU

SVETLANA SLAPŠAK NA PEŠČANIKU