- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

What about all the good things Jaša Did?

На једном од мојих омиљених сајтова, по имену „T-Shirt Hell“,[1] можете поручити мајицу са натписом „What about all the good things Hitler did?”. Дакако, није у питању никаква историјска релативизација, него – управо супротно – подсмевање онима који су таквим релативизацијама склони.

Шта, међутим, чини шалу ефектном? Чињеница да Хитлер никада није учинио ниједну добру ствар? Неће бити – за Хитлерове владавине грађени су путеви, отваране школе, конструисани јефтини и квалитетни „аутомобили за народ“, итд, што неки наши савременици и данас не пропуштају да напомену. Оно што прозводи комичан ефекат је (траги-)комична несразмера између тих „добрих ствари“ и злочина које је нацистички диктатор скривио. Па шта ако је Хитлер чинио и добре ствари? Наравно да нас то не наводи, нити сме да нас наведе на било какво превредновање његове историјске улоге. Неки су злочини тако страшни да за њихове починиоце нема никаквог искупљења. Фраза  „What about all the good things Hitler did?”, када је извучемо из контекста свакоденог разговора (у коме се нажалост да провући и као комадић паланачке, здраворазумске, релативизујуће мудрости, нарочито популарне међу слабо образованом али у-све-сумњајућом кафанском полу-интелигенцијом ) и ставимо на мајицу, открива се у свој својој малеволентној ступидности. Пародија није потребна – она је сама сопствена пародија.

Нимало шаљиво, међутим, већ сасма озбиљно, Владимир Вељковић се у „Дверима српским“ недавно запитао: „Коме смета Јаша Томић?“.[2] И дао одговор на сопствено питање – аутономашима, сепаратистима, једном речју свима онима који Јаши никада нису опростили што се борио и изборио за независност Војводине. „Да ли се још негде, неко, препире о делима људи који су радили за добро народа? Да ли је то Јашина политичка акција за прикључење Војводине Србији, постала предмет спора?“, реторички се пита Вељковић, јасно нам стављајући до знања да су за њега одговори на ова питања јасни и недвосмислени.

Па ипак, тек да не буде никакве дилеме, Вељковић додаје: „Споменици су део културе и духа једног народа. Они су доказ да су личности које смо одлучили оваплотити у бронзи, испуњујући тако идеал општенародног образовања и културног уздизања, постали неодвојиви део нашег културног пантенона. Споменик Јаше Томића у Новом Саду, али не само у њему, треба да потврди ваљаност и дуговечност његовог политичког завештања и деловања. То што је споменик неком запао за око, што га изазива и раздражује, што је требало да прођу толике године да се он уопште и постави, значи да су идеје овог политичара још поприлично неприхваћене у нашој политичкој култури. Непристајање на историјски ревизионизам ове врсте, који увек започиње ситним померањима у области културне политике, елементарни је захтев садашњег тренутка.“[3]

Прво, да одмах кажем јасно и гласно – потпуно се слажем са Вељковићем да је елементарни захтев садашњег тренутка непристајање на историјски ревизионизам. Бојим се једино да нам се схватање историјског ревизионизма разликује. За мене, као и за већи део остатка света – историјски ревизионизам је позитивна ревалоризација негативних историјских фигура, рецимо – војујућих антисемита. За Вељковића, међутим, ова позитивна ревалоризација је управо историјска истина сама, а ревизионизам је онда, консекветнтно – управо оспоравање ове ревалоризације. Ту, треба приметити, Вељковић стоји раме уз раме са таквим историчарским величинама као што су Дејвид Ирвинг и Роберт Форисон, док ја, крајње скромно, стајем на страну анонимних аустријских полицајаца који на познатој фотографији стављају Ирвингу лисице на руке.

Потпуно се слажем са Вељковићем по још једном питању, споменици уистину јесу део културе и духа једног народа, и заиста, подижући их, чинимо личности у њима оваплоћене – „неодвојивим делом нашег културног пантенона“. И управо зато споменик Јаши Томићу треба што пре уклонити – аутору „Јеврејског питања“, у овом пантеону просто није место. У историји сваког, па и српског, народа, има антисемита, баш као што има и сецикеса, укољица, диктатора итд, то само по себи није проблематично. Проблематично је, мећутим, након критичког осврта на сопствени идентитет, одлучити се управо за ове личности као његове најбоље представнике. Ми се свакодневно, и као појединци и као народи, критички осврћемо на своје особине и карактерне црте, те се од оних које сматрамо лошима дистанцирамо и гледамо да их се ослободимо. Тек такав, ауто-рефлексивни идентитет вредан је чувања, а у њему за Јашу Томића не би требало да буде места, бар не пре него што се антисемитска страна његовог јавног деловања јасно и гласно не осуди.

А да тај Јашин анти-семитизам није био тек „некакав“ каквим га у покушају да га скрајне и омаловажи, назива Вељковић (а не би ли брже-боље скренуо расправу на терен аутономаштва, сепаратизма, итд), већ итекакав, најбоље говоре вирулентно антисемитски (мерено чак и мерилима онога времена – када је антисемитизам био део свакодневног политичког фолклора) делови из већ поменутог „Јеврејског питања“, попут рецимо овог:

„Антисемитска струја поникла је баш у простом народу. Прост народ је далеко пре викао на Јевреје, но што су то чинили књижевници и новинари. У Русији, у Немачкој, па и код нас, устао је народ у неким крајевима батинама против Јевреја, јер није знао, како ће друкче да си помогне. Да су на челу тога народа у оним крајевима стајали људи свесни и образовани, не би можда дошло до тог песничења и батинања, јер би ти људи повели народ у уставну борбу против Јевреја.“[4]

Ова „уставна борба“ о којој говори Томић антиципира лик и дело оног који је, како нас обавештава мајца са „T-Shirt Hell“-a, чинио и неке добре ствари. Прибегао је овај, истини за вољу, и неким другим солуцијама, али опет сасвим у складу са Јашиним диктумом „да је крајње време да се јеврејско питање реши“.[5]

Нема дакле никакве сумње у Јашин милитантни антисемитизам. И управо је то, а не његово залагање за припајање Војводине Србији, разлог због кога се тражи уклањање његовог споменика. Апсолутно сви који су тражили уклањање споменика (а то у првом реду нису никакви аутономаши, већ пре свега представници јеврејске заједнице, мањ ако Вељковић не мисли да Јевреји хоће територијалну аутoномију у Војводини; искрено, не бих се баш превише изненадио) позвали су се на Јашин антисемитизам, апсолутно нико се није позвао на његове национал-ујединитељске делатности. Тврдити супротно је у домену спекулације и нагађања о туђим мотивима – активности недостојне било ког озбиљног и иоле пристојног јавног радника.

Али чак и ако је тако, чак и ако је Вељковић у праву и иза оптужби за анти-семитизам уистину леже нечасне сепаратистичке намере, опет не видим зашто би ико коме интегритет Србија лежи на срцу, желео да се ова његова жеља доводи у везу са једном тако прљавом работом какав је анти-семитизам. Управо они као што је Вељковић требало би да први осуде мрачну страну Јашиног јавног деловања, уместо што је непрестано гурају под тепих. Наравно, ово никако не би омаловажило, а још мање поништило све „добре ствари које ја Јаша учинио“, укључујући ту и борбу за ослобођење од Хабзбуршке монархије, баш као што ни једногласна осуда Хитлеровог режима није довела до рушења аутопутева, школа (оних које су остале читаве после свих добрих ствари које је вођа учинио), па чак ни до престанка производње „Фолксвагена“.

За крај, једна лична недоумица. Откуд ова потреба међу младим српским традиционалистима да се по сваку цену брани оно најгоре и најпроблематичније у српској историји, стварно ми никако није јасно. Сад на страну Караџићи, Младићи, и остали Шешељи, али ако се Срби у нечему нису истицали, онда је то управо ова „глупава, малограђанска предрасуда антисемитизма“ (како ју је након дугогодишњег боловања и коначног опоравка од исте назвао Езра Паунд)[6] и добро је што је тако. Зашто „Двери српске“ стају у одбрану оних релативно ретких изузетака који су овој предрасуди подлегли, заиста не успевам да разумем. Не би ли њихова сопствена позиција била много јача и респектабилнија кад би се јасно дистанцирали од оваквих ликова и момената? Какогод, обећавам да ћу, чим будем био у прилици, одштампати мајцу What About All the Good Things Jaša Did? и поклонити је свом драгом пријатељу Владимиру Вељковићу, у нади да ће се овај, кад-тад, погледати у огледало и коначно схватити виц.

 
Пешчаник.нет, 09.11.2008.

———–    

  1. http://www.tshirthell.com/
  2. http://www.dverisrpske.com/tekst/56422
  3. Исто
  4. „Јеврејско питање“, стр. 14, http://www.esnips.com/doc/46f65cd2-70a2-463f-9afd-6c5ba2219ee5/Jevrejsko-pitanje—Ja%C5%A1a-Tomi%C4%87
  5. Исто, стр. 18
  6. “The worst mistake I made was that stupid, suburban prejudice of anti-Semitism.”. Детаљније види књигу Мајкла Река, Ezra Pound, a Close-Up, као и преписку о Паунду у New York Review of Books: http://www.nybooks.com/articles/5012