- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Zašto je nemačka Evropa nemoguća

 
Mnogi mitovi kruže oko pitanja evropske politike Nemačke, mitovi koji nam ne olakšavaju da potpuno shvatimo ozbiljnost današnje situacije. Bar dva takva mita zahtevaju objašnjenje.

Prvi mit govori da je Nemačka – kao najveći korisnik jedinstvene valute i najveća evropska ekonomija – odustala od solidarnosti sa ostatkom kontinenta i okrenula mu leđa. U stvari, bez nemačke podrške, evrozona bi se davno raspala. U protekle tri godine, Berlin je ponudio preko 200 milijardi evra u kreditima i kreditnim garancijama kriznim članicama evrozone.

Drugi mit tvrdi da Nemačkoj – uprkos krizi – danas ide toliko dobro da je izgubila interesovanje za Evropu, pa sada traži partnere u zemljama poput Kine i Brazila. Naravno, upravo je trgovina sa tim zemljama zaslužna za nemački rast u prvom kvartalu 2012, i pored pogoršanja tržišnih uslova.

Ali Nemačka se i dalje oslanja na evrozonu, u koju odlazi 40 posto njenog izvoza (u poređenju sa samo 6 posto za Kinu). Kolaps evra i socijalni i politički potresi koji će najverovatnije uslediti, barem u pojedinim državama evrozone, pogodiće Nemačku mnogo više nego neke druge zemlje.


Kraj simbioze

Uzroci evropskog problema sa Nemačkom – ili nemačkog problema sa Evropom – kriju se negde drugde i mnogo su dublji. Pre svega, današnja kriza je ozbiljno pogodila Nemačku. Ne u ekonomskom, već u političkom i moralnom smislu. Ova kriza ne samo što ne predstavlja začetak „nemačke Evrope“, već je zapravo njen kraj. Sistem jedinstvene valute zasnovan je na nemačkom modelu, sa Evropskom centralnom bankom kao kopijom Bundesbanke.

Urušavanje ove „mastrihtske Evrope“ praktično podriva dve pretpostavke, ključne za nemačku politiku – da su nemačka rešenja najbolja rešenja za Evropu, i da nemački ekonomski model cveta u simbiozi sa evropskom integracijom.

Pre izbijanja krize, obe pretpostavke su izgledale logično. Nemačka je podržavala sve čvršću integraciju, služeći kao motor za formiranje zajedničkog tržišta i jedinstvene valute – i to je išlo na ruku Evropi. Ali to je ujedno bio preduslov nemačkog posleratnog prosperiteta, zasnovanog na obnovi međunarodne reputacije ove zemlje i razvijanju izvozno orijentisane ekonomije. U poslednje dve decenije, Nemačka se navikla da misli da je ono što je dobro za Nemačku dobro i za Evropu. Sada je ovoj simbiozi došao kraj.


Lek za krizu

Da bi spasili Evropu, Nemci moraju da odreše kesu, ali i da odustanu od svojih koncepata o Evropi i ekonomiji, koje su smatrali garancijom nemačkog uspeha u posleratnim decenijama. Ovo je veliki politički i intelektualni izazov.

Neupitni princip da je svaka država odgovorna za svoj dug sada je poništen. ECB je odigrala vodeću ulogu u spasavanju nekoliko zemalja od bankrota, kršeći nemačku dogmu da je zaštita monetarne stabilnosti jedina funkcija te institucije.

Paradoksalno je da Nemačka treba da se prekomponuje u vreme kada se njen model pokazuje toliko uspešnim, kad njena ekonomija cveta a stopa nezaposlenosti nikad nije bila niža. Promena brzine u takvom trenutku zahteva mnogo hrabrosti i odlučnosti, što gđi Merkel nedostaje.


Slabost grdosije

Drugi, retko pominjani uzrok evropske dileme Nemačke jeste njena društveno-ekonomska situacija. Korist od ekonomskog uspeha Nemačke raspodeljena je vrlo nejednako. Ekonomska nejednakost rasla je brže nego u bilo kojoj drugoj zemlji industrijalizovanog sveta. U godinama napretka, nemačka izvozna konkurentnost poboljšana je uglavnom zbog niskih troškova rada, to jest malih plata.

Istina, oni koji su ranije bili bez posla imali su koristi od otvaranja novih radnih mesta. Ali kvalitet većine ovih radnih mesta daleko je od udobnih uslova „rajnskog kapitalizma“. Nemačka ima najveći procenat privremenih i honorarnih poslova u Evropi.

Uz to ide i veoma visoka zaduženost mnogih opština, koje, budući da su primorane na drastične mere štednje, zatvaraju javne ustanove, bazene, kulturne i socijalne centre. Paradoksalno, urušavanje nemačkog socijalnog modela ubrzalo se od uvođenja evra i ekonomskog procvata.

I dok Evropa doživljava Nemačku kao ekonomsku velesilu koja dominira čitavim kontinentom, sami Nemci – uprkos prosperitetu – doživljavaju krizu socijalne države i modela društvenog napretka na koji su navikli posle Drugog svetskog rata.


Deficit demokratije

Treći problem Nemačke sa Evropom tiče se demokratije. Odbijajući da prihvate evroobveznice ili druga radikalnija rešenja, Nemci poručuju da bi takvo prebacivanje prerogativa na EU zahtevalo izmenu njihovog ustava. Ustavni sud okruga Karlsruhe doneo je svojevremeno takav zaključak, definišući granice moguće integracije.

EU danas ima stvarni problem sa demokratijom. Jedna od njenih odlika je tehnokratija, što znači da, kako Ivan Krastev piše u poslednjem izdanju časopisa Przegląd Polityczny, u Italiji ili Grčkoj „birači mogu da promene vladu, ali ne i ekonomsku politiku“.

Naličje ovog problema je nedostatak političke volje društva (ne samo nemačkog) da delegira veća ovlašćenja Evropskoj uniji. Evropa se može spasiti jedino pomoću krupnog koraka ka političkoj uniji, ali to je upravo ono čemu se protivi javnost u državama članicama.

Američki ekonomista Raghuran Rajan napisao je pre nekog vremena da su političari nesposobni da odgovore na pretnje nepoznatih razmera. To je dobro objašnjenje položaja gđe Merkel. Do sada je nemačka politika bila fokusirana na kontrolu štete i pokušaje da se, koliko god je moguće, očuva „nemačka Evropa“.

Poslednjih dana, kancelarka Merkel pominje potrebu uspostavljanja političke unije, o čemu će lideri EU razgovarati na samitu krajem meseca. Možda se kao najveća prepreka ovom procesu neće pokazati Berlin, nego Pariz. Dilema „rušenje EU ili politička unija“ sada je postala vrlo realna. Možda je najveća greška gđe Merkel bila njena nesposobnost da pripremi javnost za jedan od ova dva secenarija.

 
Piotr Buras, Gazeta Wyborcza, PressEurop, 21.06.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 27.06.2012.