- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Zašto su reforme u zastoju

Tempo i ono malo reformi koje su bile započele posle 2000. godine je u upadljivom padu u poslednjih godinu dana, kako poslednjih meseci trajanja prethodne, tako i u ovih 7-8 meseci nove vlade. Prethodna vlada nije imala većinu da bi kroz parlament prošli neki predlozi, a postojeća vlada nema raspoloženja da bilo šta učini.

Raniji slab tempo reformi, a sada njihovo potpuno odsustvo su izraz nekoliko okolnosti. Prvo, bilo je lako rešiti se Miloševića, ali je teže rešiti se njegovog sistema. Taj sistem i njegovi osnovi ciljevi imaju znatno dublju ukorenjenost u Srbiji nego što se to na prvi pogled može da čini. Drugo, stranke koje su trebale da čine alternativu Miloševiću nisu bile za kapitalizam i stvarnu alternativu, već samo za uklanjanje ubilačkih i nekih skupih politika iz prethodne ere. Zato se ne menja ni privredni sistem, niti ima ozbiljne saradnje sa Sudom u Hagu, niti se otvaraju dosijei tajne policije, niti se vrši povraćaj imovine. Elite na vlasti posle 2000 su takodje obrazovane u nacionalističkom i socijalističkom duhu, oni misle da su ti pristupi u redu, samo je Milošević bio malo preterao. Treće, dotok strane pomoći, tzv. «jeftinih kredita» i prihoda od privatizacije je otupio podsticaj za reformu kod onih koji su vladali posle 2000. Zašto bi se vlasti upuštale u težak, rizičan i skup proces reforme, kada imaju budžetska sredstva i biračima mogu da proizvedu iluziju poboljšanja. Međunarnodne organizacije koje su davale pomoć nisu prvorazredni krivac za davanje pomoći bez uslovljavanja reformama, primarni krivac su domaće vlasti, ali medjunarodne organizacije imaju svoj deo odgovornosti. Treće, vlast ne mora da izvodi reforme da bi se nosioci vlasti obogatili. To može da se izvede preko korupcije, čak i kada nema nikakvih reformi.

Četvrto, za vlasti posle 2000. godine je bilo mnogo značajnije koja od stranaka će se etablirati na vlasti, nego da li će biti reformi. Sve one su ovo shvatala kao prelazni period u koje je suština obezbediti što bolju poziciju u odnosu na rivale, a ne kao period u kome nešto treba da se uradi. Peto, birači koji nisu odrasli u tržišnoj demokratiji su podlegli iluziji da je moguć dobar život bez reformi. Razvoj dogadjaja, priliv pomoći i veštačko podizanje životnog standarda, su učinili da su se birači preorijentisali na demagogiju, a stranke to oberučke prihvatile.

Šta bi trebalo učiniti da se to promeni? Naravno, trebalo bi početi sa pravim reformama. Ali, o njima nema razloga da se govori sve dok može da se vlada uz pomoć demagogije i populizma. Teško je reklo koliko taj period može da traje, ali je nesumnjiv utisak u javnom životu da demagogija i populizam još nisu rekli poslednju reč u Srbiji.

Zato pitanje može da se preformuliše – šta će biti potrebno da se radi jednog dana kada demagogiji i populizmu dodje kraj. Tada će sve stranke početi da govore o reformama kao svom opredeljenju i razlikovaće se po tome da li hoće malo ili malo više reformi. Količina reformi je stvar modaliteta, a ono što treba uraditi je uglavnom isto. Reforma državne uprave, smanjivanje državne potrošnje, izvlačenje države iz privrede, poboljšanje poslovnog okruženja, početak denacionalizacije, dovršenje privatizacije, unapredjenje vladavine prava, itd. Sve te stvari čekaju neko buduće vreme da se dese, a dok se ne dese, iluzija će biti da ovaj sitem može ponuditi bilo šta drugo sem stagnacije i očuvanja siromaštva.

 
Privredni pregled, oktobar 2004.

Peščanik.net, 20.10.2004.