- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Ženska strana rata

U četvrtak, 09. jula učestvovao sam na međunarodnom okruglom stolu “Tranziciona pravda – feministički pristup” u organizaciji Žena u crnom. Zbog jednog privatnog, čisto ličnog razloga, nisam bio dovoljno skoncentrisan pa sam u svom izlaganju zanemario feministički pristup ili feministički kontekst tranzicione pravde. Zbog obaveze prema organizatorima koji su mi ukazali poverenje želim da osvetlim taj feministički apsekt uočen na suđenjima za ratne zločine u Beogradu.

Preko Fonda za humanitarno pravo, kao punomoćnik, zastupao sam porodice žrtava: Hrvata, Muslimana i Albanaca, na jedanaest suđenja za ratne zločine pred Okružnim sudom-Veće za ratne zločine u Beogradu. Na tim suđenjima pored čitavog niza izuzetno relevantnih saznanja o surovom i nemilosrdnom ratu u bivšoj Jugoslaviji, iskristalisao se i fenomen ženske strane rata. Žene su najveće žrtve svakoga rata, a pogotovo ovako zločinačkog i bestijalnog. One su i svojevrsne heroine kataklizme koja je u poslednjoj deceniji prošloga veka zahvatila ove prostore.

Ne suđenju za ratne zločine počinjene na teritoriji opštine Zvornik, vodi se postupak za ubistvo oko 700 muškaraca iz 15 sela iz okoline Zvornika. Naime, na lokaciji zvanoj Bijeli Potok u blizini Zvornika 1.juna 1992. godine sakupljeno je celokupno muslimansko stanovništvo iz 15 sela sa obećanjem da će biti prebačeni na teritoriju pod muslimanskom kontrolom. Međutim, u Bijelom Potoku izdvojeni su muškarci od žena i dece i njih oko 700 u naredna dva-tri dana su poubijani. Iza tih 700 muškaraca ostale su žene, majke, sestre, deca. Bio sam više puta u Đulićima, jednom od tih 15 sela. Iz tog sela, pored ostalih, ubijen je i otac sa četiri sina. Ostalo je pet kuća, pet žena, na kojima je ostao sav teret daljeg življenja, odgajanja male dece i uopšte opstanka. Gostovao sam u tim kućama i bio impresioniran dostojanstvom, smirenoću i gostoljubivošću sa kojom su me te žene primale. Tu sam, lično, na licu mesta, posmatrajući žene i decu bez ijednog muškarca, shvatio da je 1. juna 1992. godine u Bijelom Potoku suštinski počinjen genocid, bez obzira što pravno nedostaju elementi tog krivičnog dela.

Pripremajući se za proces pripadnicima jedinice Škorpioni koji su ubili šest muslimanskih civila iz Srebrenice u blizini varoši Trnovo, 16. jula 1995. godine, upoznao sam Nuru Alispahić, čiji je sin Azmir, koji je imao 17 godina, ubijen kod Trnova. Ona je nepismena, ali vrlo inteligentna, hrabra, odvažna i ponosna žena. Polako, precizno i tečno pričala je o svojoj tragediji, o svakom detalju od kada je poslednji put videla sina pa do momenta kada je videla film o njegovom streljanju. Nura je pratila proces u Beogradu i na jednom suđenju čula svedočenje da je jedan od ubica njenog bespomoćnog sina koji je ležao, udario čizmom i pitao ga „Da li si prcao” i kada mu je odgovorio da nije, ubica je rekao „I nećeš”. Posle tog suđenja, u hotelu, Nura je potresena procedila kroz zube: „Danas mi je bilo teže nego kad sam videla kako ga ubijaju”. Koliko je majki kao Nura kojim su u ovom stravičnom ratu ubijeni sinovi koji nisu stigli da se zaljube, da nađu i vole devojke, da žive.

U maloj kosovskoj varošici Suva Reka na dan 26. marta 1999. godine, pripadnici Posebnih jedinica policije MUP Srbije i Policijske stranice Suva Reka, prisilno su u jedan kafić uveli 48 članova porodice Beriša, uglavnom žena, dece i staraca i tu ih poubijali hicima iz puški, mitraljeza i na kraju bacanjem bombi. Taj masakr preživele su, iako teško ranjene, dve žene – Šireta i Vijolca Beriša. Svojim očima su videle kako im ginu, ili posle ranjavanja umiru deca. Primirile su se među mrtvima, pretvarajući da su i one mrtve. Sa ostalim mrtvima ubacili su ih u kamionet da bi ih odneli i bacili u masovnu grobnicu. Tu, u kamionetu, ispod cirade, Šireta i Vijolca su stupile u razgovor. Jedna je predlagala da iskoče iz kamiona u pokretu, a druga da se i dalje primire, da sačekaju da ih bace u gob i zatrpaju pa da onda pokušaju da izađu iz groba. Takvu, strašnu, jezivu i ljudskom razumu prosto neshvatljivu dilemu nikad ranije nisam ni čuo ni video, ni pročitao u knjigama, ni video na filmu, ni u antičkim tragedijama, ni kod Šekspira, niti bilo gde. Opredelile su se da iskoče iz kamioneta u pokretu, a preživela Šireta je i svedočila pred sudom. Ništa potresnije u životu nisam čuo od tog Širetinog svedočenja.

Pripadnici policije MUP-a Srbije su 28. marta 1999.godine u dvorištu jedne kuće u gradiću Podujevo, ubili 14 albanskih žena i dece, od kojih je jedno imalo samo 2 godine. Tu su se ubice iživljavale, ignorisali molbe majki da ne ubijaju decu, silovali i ubijali majku pred decom, decu pred majkom… Tom prilikom, petoro albanske dece je sa teškim povredama preživelo streljanje. Stradala albanska deca imala su lepa i poetična imena kao da su iz Homerove poezije: Nora, Dafina, Mimoza, Albion, Špetim, Lirije, Jehona, Saranda, Genc, Fatos. Za ovaj zločin u dva vremenski znatno odvojena procesa, osuđena su petorica pripadnika policije. Preživela deca su saslušana na oba suđenja. Na prvom procesu bili su još deca, na drugom, posle šest godina, to su već bile odrasle i formirane, izuzetno lepe devojke. Prkosno i prezrivo su okretale glavu i nastojale da im se slučajno ne susretnu pogledi sa ubicama.

Na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara 20. novembra 1991.godine, ubijeno je 200 hrvatskih zarobljenika od strane pripadnika vojnih jedinica koje su se nalazile u sastavu Gardijske brigade JNA, čiji je komandant bio, tada pukovnik, Mile Mrkšić. Među ubijenim bila je i jedna žena u poodmakloj trudnoći, Ružica Mrkobašić, koju su sadistički ubili ignorišući njene vapaje i molbe da je poštede zbog još nerođenog deteta. Pošto su je ubili, ubice su vrlo vulgarno i cinično, nedostojno elementarnoj čovečnosti, pravili viceve i komentare. Izloženi primeri samo su mali deo stradanja žena u ovom ratu i predstavljaju prilog ženskoj strani rata.

 
Borba, 15.07.2009.

Peščanik.net, 15.07.2009.