- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Živeti sa magistrom

Najnovija brljotina magistra Ilića u srpskom parlamentu nije slučajni gaf. Njegovo ponašanje je odavno preraslo u koncept, koji mu obezbeđuje opstanak na političkoj sceni Srbije.

Podsetimo se njegovih izjava iz doba vlade Zorana Đinđića: doveo je mangupe, nekog Vlahovića, Đelića, ministra energetike Gorana Novaković, koji je Hrvat, ćerku komuniste Miloša Minića za pomoćnicu saveznog ministra za inostrane poslove, gradonačelnicu Beograda, gospođu Hrustanović, kojoj je muž musliman, a svekar Bećo Hrustanović iz zloglasne Fazlagića Kule. I takva gradonačelnica Beograda sa svojim mužem polaže venac Karađorđu, kneginji Ljubici, Milošu Obrenoviću. To mora da se dovede u red. Na nove izbore Koštunica i ja idemo zajedno i nadamo se, s Božjom pomoći pobediti, govorio je Velimir Ilić u Sidneju 2002, a objavile Internet novine serbske.

Bez ikakvih posledica su prošle i njegove izjave o nacionalnom poreklu Miroljuba Labusa, uvrede na račun Vuka i Danice Drašković, Nebojše Čovića, Verice Barać, Čedomira Jovanovića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Bojana Kostreša, Olje Bećković, B92, verbalni nasrtaj na novinarke TV Čačak Jelenu Katanić i Vesnu Radović, fizički napad pred kamerama na Vladimira Ješića, novinara novosadske TV Apolo. Povodom ubistva Zorana Đinđića izjavio je da onaj ko se igra oružjem, od njega i nastrada.

Posle svakog ispada, slede njegova objašnjenja tipa: namontirali mi, sve su to zamesili novinari, ako sam i rekao, nisam tako mislio. A koja je rekacija druge strane – nema je. Upravo to NIŠTA, koje sledi posle svake brljotine magistra Ilića najbolje oslikava bedu, očaj i licemerje političke scene u Srbiji, koje se ogleda u činjenici da u vladi godinama unazad mirno sede monarhisti i republikanci, četnici i partizani, reformisti i antireformisti.  Svaki koalicioni partner je mio, ma kakav bio, ma šta mislio ili govorio. Kada dođe do podele izbornog plena, ko da pamti šta je onomad o njemu rekao Veljo Ilić ili neko treći. Bitno je skrpiti kakvu takvu većinu, kakvu takvu vladu, takvu kakvu lokalnu vlast i krckati plen do novih izbora. A onda Jovo nanovo.

Šta god mislili o političkom delovanju predsednika Nove Srbije, ne treba smetnuti s uma da magistar Ilić radi samo ono što mu se dozvoljava. A sudeći po obilju njegovih ekscesa, dozvoljava mu se mnogo. On, baš kao Vojislav Šešelj u vreme Miloševića, govori ono što drugi misle, ali ne smeju da kažu. Zato se stiče utisak da mu se najveći broj onih koji su se našli na njegovoj meti, u stvari potajno divi. Jer magistar Ilić nije bilo ko. On je mačo, o kome prema njegovom poimanju stvari mašta svaka samosvesna Srpkinja. On je taj koji se ne libi rada, voli da popije, pojede, zapeva, opsuje, a ako treba, i da udari. On je sve ono što kućno vaspitanje njegovim političkim prijateljima i neprijateljima ne dozvoljava da budu. To je pravi razlog zašto posle njegovog fizičkog napada na novinara i posle njegovih šovinističkih ispada nikada ne usledi adekvatna reakcija institucija.

Činjenica je da je posle svega što je izrekao na račun Olje Bećković, a što bi retko koji otac oprostio, Matija Bećković, kandilao, ruku pod ruku s magistrom Ilićem po Koštunićima, Guči i u predizbornoj kampanji narodnjačke koalicije. Ovo je i potvrda teze da je takozvana domaćinska Srbija, u kojoj je porodica iznad svega, samo još jedna u nizu otrcanih fraza u borbi za glasove i mandate.

Ali srpski domaćin je gazda samo na sopstvenom guvnu I pod uslovom da naspram sebe ima slabog i nedoraslog protivnika. U suprotnom, naš domaćin Srbenda, baš kao i magistar Ilić, sklon je podvijanju repa. Pamti li još ko emisiju na TV Palmi odmah posle petooktobarskih promena? Tada su nasuprot Vojislavu Šešelju sedeli Vladan Batić, Nenad Čanak i budući magistar Ilić. Da li iz straha da bi vojvoda o njemu mogao da iznese nešto što šira javnos ne zna ili zbog intelektualne inferiornosti, tek Velimir Ilić je u toj emisiji, njemu tako nesvojstveno, bio manji od makovog zrna. Obožavaoci njegovog domaćinskog lika i dela ozbiljno su se zabrinuli nije li to možda posledica suzavca i vaskolikih bojnih otrova, kojih se, kako je to tada stalno ponavljao, nagutao ispred savezne skupštine. Nije im palo na pamet da pravi srpski domaćin, pa i magistar Ilić, kada nema petlju da se suprostavi šefu bes istresa na nejači u sopstvenoj kući.

To su na sopstvenoj koži najbolje osetili njegovi lokalni koalicioni partneri iz DS-a, po kojima je za poslednjih deceniju i kusur izlio hektolitre pljuvačke, a da ovi nisu pokušali ni kišobran da otvore. I što ih je on žešće pljuvao, to su mu oni bili odaniniji i poslušniji. Toliko da se od funkcionera iz centrale DS nezvanično moglo čuti da oni ne kontrolišu ni sopstveni odbor u Čačku.

Velimir Ilić ima i svojih slabih tačaka. Kada je pritisnut činjenicama ili neizvesnošću, kakvu je nosila policijska akcija Sablja, on je u stanju da naprasno zaboravi i bliske rođake. Kada je u Sablji uhapšen Strahinja Ilić, njegov brat od strica, Ilić je izjavio da mu je on samo dalji rođak. Kada se pročulo da je rođenog brata Vojislava iz invalidske penzije postavio za direktora škole u Atenici, Ilić je ne trepnuvši izjavio da on uopšte nema brata. Baš kao što nikada nije upoznao Boška Radonjića, već su mu samo Radonjićevi momci čuvali parking ispred stranke na Obilićevom vencu, a nedavno uhapšeni general Grujica Davidović i ubijeni kriminalac Sredoje Šljukić bili su mu samo poznanici u prolazu.

Za očekivati je da sada Ilić naprasno zaboravi da je ikada u životu sreo bivšeg direktora Puteva Srbije i potpredsednika Nove Srbije, Branka Jocića, ili Milanka Šarančića, bivšeg direktora Železnica Srbije i člana izvršnog odbora Nove Srbije.

Na žalost, od amnezije ne pati samo Ilić. Pamćenje gube i oni koji su se našli na meti magistrovog primitivizma i bezobrazluka. Nije li se 2002. ministar Mlađan Dinkić, kome je Ilić toplo očinski, kako to ume samo pravi srpski domaćin, preporučivao psihijatrijsko lečenje, slikao pored rupčage u kojoj je postavljen osveštani kamen temeljac fabrike za preradu duvana u Preljini, što je bilo još samo jedno u nizu magistrovih nikada ispunjenih predizbornih obećanja? Kada su ih političke okolnosti saterale u isti koalicioni tabor, Dinkić je bez ikakvih probavnih smetnji izjavio da je magistar Ilić najuspešniji ministar u Vladi Srbije.

Zar na račun Danice i Vuka Draškovića Ilić nije izrekao gadosti koji su toliko gadne da se ne daju citirati? Pa šta je to Vuku, kome je, uzgred budi rečeno, magistar rasturio stranku, smetalo da na izborima nastupi u koaliciji sa Novom Srbijom, uz nesuvislo obrazloženje kako se i braća posvađaju i potuku, pa se pomire. Vuk je zaboravio srpsko pravilo da su tuče između braće najkrvavije.

Čemu onda čuđenje što je posle svega ministar Rasim Ljajić pohitao da obiđe zanemoglog magistra (kome je, uz srpskog domaćina i preduzetnika nad preduzetnicima, glumatanje žrtve treća po redu omiljena rola) i na taj način predupredi eventualnu reakciju tužilaštva povodom Ilićevog ispada protiv Ljajića u skupštini.

To je klinička slika srpske političke šizofrenije u kojoj se neprestano prepliću racionalno i iracionalno, moralno i amoralno, a sve zajedno, na sami pomen politike i izbora, kod sve većeg broja građana izaziva gađenje i beznadni komentar: za koga da glasam, kad su svi isti.

 
Autor je novinar Čačanskih novina.

Peščanik.net, 24.02.2009.