- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Zvižduk protiv korupcije

Izvršna vlast je napokon najavila smisleniju borbu protiv korupcije koja podrazumeva usvajanje (1) nove strategije za borbu protiv korupcije, (2) zakona o zaštiti uzbunjivača, (3) planova integriteta čija je izrada odložena za tri meseca. Predstavnici vlade su zaboravili da napomenu sprovođenje novih mera nakon usvajanja jer se to, valjda, podrazumeva. Ponovo je Evropska unija ta koja je pokrenula proces usvajanja preventivnih mera protiv korupcije. Bez obzira na to, važno je da postoji taj početni korak u prevenciji korupcije na koji se čeka već šest godina, pre svega u domenu zaštite uzbunjivača. Državni deo sektora bezbednosti, a naročito policija, trebalo bi da aktivno učestvuje u izradi novih mera protiv korupcije, s obzirom na postojanje velikog broja rizika. Za početak je potrebno krenuti od zaštite uzbunjivača, jer oni otkrivaju loše postupanje ili zloupotrebu dužnosti.

Rezolucijom Saveta Evrope preporučeno je zakonsko uređivanje zaštite uzbunjivača u oružanim snagama, policiji i službama bezbednosti. To bi trebalo najpre učiniti u oblastima zaštite radnopravnih odnosa, zabrane od krivičnog gonjenja i medijskog zakonodavstva. U Srbiji to još uvek nije učinjeno, iako je GRECO još 2006. godine u svom izveštaju izneo preporuku o neophodnosti zakonskog uređenja zaštite uzbunjivača. Za sada postoji samo skroman Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na postojanje korupcije.

Primer neadekvatne zaštite uzbunjivača predstavlja slučaj policijskog službenika Milovana Milutinovića, koji je učestvovao u istrazi „saobraćajne mafije“, osumnjičenoj za falsifikovanje zapisnika o uviđaju saobraćajnih udesa. Ona je, povećavajući navodne štete na vozilima, oštetila nekoliko firmi za oko 200.000 evra. Porodica ovog službenika je, iako je država garantovala da će njegov identitet i identitet njegove porodice biti zaštićeni, već duže vreme bila izložena pretnjama, čiji je vrhunac bilo paljenje njegove kuće.

Uvođenje zaštite uzbunjivača u institucijama sektora bezbednosti predstavlja neophodnu meru za otklanjanje rizičnih tačaka pri pojavi korupcije. Najbolji izvor informacija o navodnoj korupciji jesu zaposleni u samoj instituciji. Međutim, uvek je potrebno imati u vidu duboko ukorenjeno mišljenje „da se kolege ne odaju“, što dovodi do stvaranja okruženja u kome se o korupciji ne govori.

U policiji je takvo okruženje nazvano „plavim zidom“. Više od 75 odsto policijskih službenika u Srbiji ne preduzima ništa nakon što sazna da su njihove kolege učestvovale u korupciji. U zatvorenim sistemima kao što je policija važi nepisano pravilo da se ne prijavljuju greške, neprimereno postupanje ili prestupi kolega. Retke prijave se uglavnom upućuju nadređenom u organizacionoj jedinici policije, dok postoji mala verovatnoća da će slučaj korupcije biti prijavljen nekom od unutrašnjih kontrolora. U slučaju da ne može da radi u takvom okruženju, policijski službenik najčešće traži premeštaj u drugu policijsku upravu i organizacionu jedinicu policije.

U institucijama sektora bezbednosti takvo okruženje u kome važi „kodeks ćutanja“ istaknutije je nego u ostalim delovima javnog i privatnog sektora zbog specifičnosti rada vojnika, policijskih službenika ili pripadnika službi bezbednosti, koji su svakodnevno suočeni sa potencijalnim opasnostima po život. U takvom okruženju odanost kolegi je nekada presudna. Zbog toga i postoje prepreke na samom početku uvođenja sistema uzbunjivača u državni deo sektora bezbednosti. Međutim, čini se da je uvođenje uzbunjivača u mehanizme borbe protiv korupcije neizbežno.

Ovako važan mehanizam suzbijanja korupcije neophodno je urediti zakonskim aktom, koji će imati najvišu pravnu snagu, te predstavljati osnovu za dalju razradu zaštite uzbunjivača. To je neophodno uraditi, jer su uzbunjivači ključni prilikom sakupljanja informacija o mogućim koruptivnim radnjama, te su kao takvi važni za prevenciju korupcije, koja trenutno nedostaje unutrašnjim kontrolorima u sektoru bezbednosti. Zakonski bi trebalo precizirati pravila koja se odnose na garantovanje anonimnosti. To znači da važni izvori i uzbunjivači mogu biti zaštićeni. Pored toga, potrebno je razvijati programe zaštite, kao što su stvaranje sigurnih kuća, izmena identiteta, pružanje zaštite uz telohranitelje, obezbeđivanje zaštićenog prevoza. Programi zaštite svedoka iziskuju visoke materijalne, finansijske i ljudske resurse, te je potrebno razmotriti ih pre pokretanja. Ipak, najvažniji kriterijum je svakako bezbednost svedoka. Na kraju, neophodno je obezbediti to da uzbunjivači ne postanu žrtve predrasuda ili osvete.

 
Peščanik.net, 24.11.2012.