Foto: Predrag Trokicić
Naravno, u predizbornoj halabuci je sasvim nezapaženo prošla vest da „država osniva registar neplaćenih računa“. Dakle, kako nas obaveštava Anica Telesković u Politici, svaki privrednik će morati da svoje fakture prijavljuje državnoj blagajni, tj. Upravi za trezor; ko to ne uradi neće moći da naplati isporučenu robu ili izvršenu uslugu. Štaviše, može biti i kažnjen – od 100.000 do dva miliona dinara.
Ova novina uvedena je zapravo izmenama Zakona, uobičajeno dugačkog i rogobatnog naziva, „o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama“, usvojenom u decembru prošle godine, koji treba da počne da se primenjuje od 1. marta.
O čemu se ovde radi? Ukratko, a kako objašnjavaju u Ministarstvu finansija, osnivanje Centralnog registra faktura treba da doprinese „uspešnijem izmirivanju dospelih obaveza u rokovima propisanim zakonom, smanjenju docnji i poboljšanju planiranja i upravljanja javnim sredstvima“. Dakle, da sasvim pojednostavimo, država ima problema u raspolaganju svojim novcem. Drugim rečima, radi se o njenoj neorganizovanosti, neefikasnosti i neodgovornosti. I – kako ona to rešava? Tako što nameće nove obaveze privatnicima. Dakle, ne tako što pooštri disciplinu, pojača kontrolu i preduzima mere protiv nesavesnih državnih činovnika, nego tako što taj, tj. svoj, tj. državni posao – prebacuje na privatnike.
Obrazloženja zakona obično prati i neka projekcija troškova i drugih nus-produkata koje će on izazvati. U ovom zakonu toga nema. Razumljivo, jer to državu neće koštati ništa, mada će troškovi privatnog sektora biti enormni. Nema sumnje da se radi o hiljadama radnih sati; gruba računica pokazuje da će radeći tuđi, tj. posao državnih organa, privatnici potrošiti čitavu godinu dana. Godinu dana neplaćenog rada za državu, to jest za poslove radi čijeg obavljanja se plaćaju (inače vrlo visoki) porezi. Taj prinudni besplatni rad se nekada nazivao kuluk. U položaju „sirotinje raje“ (čak i kada nisu siroti) nalaze se, dakle, privatnici u Srbiji.
Ne mogu da odolim da ovu priču na kraju malo ne dosolim. Jednom širom, ideološkom ako hoćete, dimenzijom. Često se, naime, u ovdašnjoj javnosti može čuti da u Srbiji vlada „neoliberalizam“. Primer koji sam naveo samo je jedan „mali detalj“ koji pokazuje da je u Srbiji na delu zapravo nešto što bi moglo da se nazove neo-etatizam ili neo-sultanizam ili nekako slično. Ali neoliberalizam – nikako.
Peščanik.net, 23.02.2018.
- Biografija
- Latest Posts
Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.
Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Car (je) go 2 - 03/10/2019
- Juriš na nebo - 30/09/2019
- Vaterpolista na dnu bazena - 07/08/2019
