Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.
Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).
Ako poziv na bojkot lokalnih izbora treba da manifestuje „principijelnost“ i „odlučnost“ državne politike Srbije da ničim ne dovede u sumnju njeno protivljenje kosovskoj nezavisnosti, neki drugi, takođe, svežiji postupci, međutim, pokazuju da je i ta „nepopustljivost“ relativna.
Inzko surprised everyone. After repeated warnings to Milorad Dodik to desist had failed, he felt bound to revoke the notorious decisions of the RS assembly giving Banja Luka competencies which did not belong to it, such as the right to veto every decision of the common Bosnian parliament in Sarajevo.
Lajčakov naslednik Incko je poništio zaključke skupštine RS, kojima Banjaluka sebi dodeljuje pravo veta na svaku odluku zajedničke skupštine u Sarajevu.
Angažman medijskih komesara tipa Vojislava Mićovića, Save Križavca, Ljiljane Bulatović, Živorada Minovića, Slobodana Ignjatovića, Dušana Čukića, Dragana Radevića, Živorada Đorđevića, Radisava Brajovića, početkom 90-tih prerastao je u neobuzdano medijsko nasilje.
Posle kompromitujućeg istorijskog pomirenja sa Miloševićevim nasleđem, DS može ući u još jedan misionarski poduhvat: u tzv veliku koaliciju, danas na lokalu, sutra na republičkom nivou, sa naprednjacima.
Prošlo je prilično vremena od kada je šef države Boris Tadić nagovestio da je kucnuo čas da se razvrgne (neraskidiva) sprega države, politike i organizovanog kriminala. Njega (pogodite koga) su, međutim, pozvali na romantičnu večeru pod svećama kod Bajdena.
Bramerc je pokupio sve informacije za junski izveštaj Savetu bezbednosti UN, prekoreo domaćine zbog komentarisanja presuda haškog suda ostavivši ih u čvrstom uverenju da su i ovog puta u pravu i da će im Bramerc udeliti još jednu prelaznu ocenu.
Središtem trga dominirala bi figura Aleksandra Makedonskog na konju, visoka 22 metra (visina osmospratnice); oko njega, takođe na konjima, bili bi Goce Delčev i Dame Gruev, vođe oslobodilačkog pokreta od Turaka, visine po pet metara.
Građani i građanke Srbije opet su na mukama šta da izaberu: optimizam ili pesimizam. Njhovi političari, međutim, tu dilemu nemaju.
Vladike su zbunjenost i podanički odnos državnih funkcionera prema crkvi očigledno shvatile kao priliku da manifestuju svoju snagu, agresivnost i arogantnost, čak i onda kada se vlada usudi da samo delimično prihvati njihove zahteve.
Kako koji politički skandal zapljusne ovdašnju javnost, valjalo bi se uvek prisetiti onog sirotog japanskog ministra, koji je podneo ostavku pošto su ga novinari uhvatili kako drema.
Postojao je udruženi zločinački plan da se akcijom vojske i policije, ubistvima, pljačkama, silovanjima, paljevinama i oduzimanjem ličnih dokumenata, nasilno izmeni nacionalna struktura Kosova.
Hrvatski novinar Drago Hedl tvrdi da su direktori hrvatskih i srpskih železnica Davorin Kobak i Milanko Šarančić planirali da prisvoje tri miliona evra od naplate srpskog duga susedima.
Da li nam vaskrsli autonomaši pripremaju još jedno Kosovo, novo cepanje države i njeno svođenje na UŽAS (uža Srbija)? Ovoga puta neće biti mitinga istine u Novom Sadu, ni kolona “ogorčenih” kosovskih Srba, ni jogurta (skup je i nije baš za bacanje).
Peščanikov sajt ponovo radi. Sve ostalo je tamo gde je i bilo: policija se ne žuri da otkrije ko je ishakerisao internet-prezentaciju, čiji se auto zabio u kola autorke Svetlane Lukić i jesu li bar nešto utvrdili radiodifuzni eksperti za ometanje emisija.
Srbija treba da gradi dobre političke, ekonomske, pa i energetske odnose sa Rusijom. Ali na ravnopravnoj osnovi, u meri u kojoj slobodno tržište to dozvoljava, bez ucena, diktata i ispostavljanja računa za političku podršku na međunarodnom planu.
Odbrana ustavnog poretka je “Kosovo u Srbiji”, EU samo sredstvo da se kosovske tenzije održavaju u nedogled, a regionalna stabilnost – floskula čiji je krajnji cilj da okruženje održi u stanju straha i nagađanja šta će Beograd, kada i kojim povodom preduzimati.
Kragujevčani su spalili rusku zastavu, jer su prevareni: utrošili su silna evra da se priključe na daljinsko grejanje, a umesto ruskog gasa dobili su – rusku zimu.
Srbija ima da bude bezbedna, makar to platila reaktiviranjem kriznog žarišta u Bujanovcu, Medveđi i Preševu.
Lucid critique of the way in which EU mistakes and weaknesses have encouraged first Greece, then Slovenia and in the latter’s wake Serbia to make trouble for their neighbours
Novoimenovani ambasador Hrvatske već mesecima uzalud čeka da mu srpski MIP odobri agreman. Srpski zvaničnici su naprosto prećutali javno iskazanu spremnost hrvatskog premijera Sanadera da poseti Beograd.
Desilo se ono što su i osnovci mogli predvideti: vlada je otkačila Mlađana Dinkića, a on je onda sa svim svojim stranačkim pajtašima napustio pregovarački tim. Rusi su konačno odahnuli, drugi su umesto njih uklonili “smetnju” međudržavnim odnosima.
Primetno je da Beograd radije govori o „rekonfiguriranom“ UNMIKU-u i Rezoluciji 1244. nego o misiji EU, čije su članice u velikoj većini priznale kosovsku nezavisnost i sve dale saglasnost da EULEKS preuzme brigu o svemu što nije ingerencija KFOR, odnosno NATO.
Žrtvama Miloševićeg terora sada se rugaju opskurni likovi poput Ivice Dačića, Dušana Bajatovića, Petra Škundrića, Zorana Anđelkovića, Gorice Gajević, Dragutina Brčina, a od prošlog četvrtka i Zorana Lilića. Da je živ, na red bi sigurno došao i sam Milošević.
Jel` to stari Balkan postao malo ljubomoran što već punih osam godina nije “svetski problem” i što ga Irak i Avganistan neprestano guraju na sporedan kolosek?
Retoričkom agresivnošću srpska diplomatija nastoji da amortizuje utisak da je u trgovini sa UN i EU relativizovala svoj tvrdi stav prema evropskoj misiji, pa i Ahtisarijevom planu.
Arogantnost kojom Koštunica od Skupštine Srbije traži da urgentno glasa o (ne)poverenju vladi, koja samo što je nekako pregrmela prvih stotinu dana, zapravo je najveća slabost njegove inicijative.
Oštra reakcija javnosti, ali i upozorenja ekonomista da će inflacija već do kraja godina biti dvocifrena, naterali su vladu da se pojavi najpre kao davitelj, a potom i bogomdani spasilac standarda socijalno ojađenih građana.
The latest Kosovo formula of the Serbian state representatives – ‘Let’s be realistic, let’s do the impossible!’ – is in fact nothing but a swindle and a throwing of dust into the eyes of the population, designed to divert its attention from everyday problems.
Političkim dekretom Tadića i Dačića lakše će se legalizovati i krunisati pravi gospodar Srbije, vlasnik Delta kompanije Miroslav Mišković.
Eksplozija miloševićevske retorike mržnje, netrpeljivosti, a i mere državne retorzije prema Skoplju i Podgorici, pomogli su da shvatimo veličinu i beskrupuloznost nepromenjene ideološke i nacionalističke matrice.
Ministar Šutanovac je upozorio EU da se ne igra sa Srbijom, da Brisel MORA što pre da odluči: ili će Srbiji otvoriti vrata EU ili će Srbija potražiti “druga rešenja sa Rusijom”.
