- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Bad

Daleko od toga da želim da pišem prigodno o Michaelu Jacksonu: zanima me kulturni odsev te ikone, ne toliko danas, koliko pre dvadesetak i više godina, kada je postao istinski popularan, i kada je od američke dečije zvezde postao nešto što se uistinu moglo globalno meriti. Michael Jackson je stupio u svet masovne zabave u ovome delu sveta onda kad su već postojali muzički spotovi, i televizije koje su ih koliko-toliko redovno prenosile. Dobar deo popodnevnoga programa bio je doslovce ukraden sa već uveliko uspešne MTV. Za većinu mlade generacije popularna muzika je tada postala vizualna isto koliko i akustična: reč je o veoma važnoj antropološkoj promeni naših tela i svakodnevice, u razmerama koje ćemo jasnije videti tek u narednim generacijama.

Tri potpuno različite pojave sa isto tako potpuno različitim naracijama – glas, telo koje peva uživo, i duboko simbolički odnosno mitografski koncipiran video-spot – dobijaju vezu, iz koje u velikoj meri potiče današnje često gubljenje perspektive realnosti, i mešanje medijske predstave i vlastitog identiteta, čak i vlastite intimnosti među “potrošačima” masovne kulture. No istovremeno je to pogodno tlo iz kojega nastaju novi identiteti. Michael Jackson je izvesno odgovoran – i zaslužan – za neke od njih.

Kada se pojavio Michael Jackson u novom izdanju, globalno dostupnom, sa Thrillerom i belim soknama, jugoslovenski rock je bio na vrhuncu slave i moći. Na međunarodnome planu, video-spotovi ABBA, sa jednostavnom pričom i suočavanjem profila pevača i pevačica su već izgledali naivno u poređenju sa komplikovanim zapletima novih video-spotova, punih aluzija na filmove pa i politiku, glamura, neverovatnih kostima, soft-porno delova, provokacija (na koje su ponekad reagovale institucije od crkve pa nadalje), igranja sa podsvesnim, fantastičnim: ukratko, već smo se navikli da trivijalne reči pokrivaju slike, koje evociraju široki kulturni spektar, a da nažalost ne pozivaju na širenje znanja.

Istovremeno, niži registar pop-muzike je našao svoju “nišu” na Balkanu: breakdance (koji nije izmislio Michael Jackson) je postao romski ples, i virtuoznost romskih dečaka, koji su ga izvodili baš kao i mladi crnci u Harlemu, na izravnanoj kartonskoj kutiji na pločniku, za stiniš prolaznika ili za svoje zadovoljstvo, mogla se videti na ulicama mnogih jugoslovenskih gradova – Beograda, Skopja, Sarajeva. Rap nije bio prihvaćen tada, već nekih dvadesetak godina docnije.

Ova kulturna “domestikacija” breakdance-a je ključna, jer je potekla neposredno iz jedne kulture u drugu, bez ikakvog prenosa kulture koja prima: to je zapravo prvi primer neposredne kulturne globalizacije bez posrednika, jer domaći pop-izvođači i rockeri nisu uspeli da svaladaju ovu veštinu, niti su je primenjivali. Uzbudljivo pri ovome prenosu je pre svega to kako se ostvario društveni paralelizam grupa koje savladavaju određenu veštinu, a sposobnost i vežba u izvođenju ovoga plesa su sasvim izuzetne.

Najsiromašniji, marginalni i neprizanti, ili čak omrznuti delovi nekoga društva, manifestuju ono, što u većini savremenih društava važi kao najveći kvalitet: rad, vežba, ustrajnost, disciplina, vrhunski rezultat. To je na glavu obrnut – doslovce – propisujući tekst kako kapitalizma tako i nekadašnjega socijalizma: radi, usavršavaj se, da bi bio priznat. Sa druge strane je rock u ovim krajevima sticao potpunu samostalnost od institucija, i izjavljivanje vernosti pokojnome Titu na festivalima vojne muzike više nije bilo poželjno – sem zbog honorara – a rock kultura je sve više postajala vlasništvo mlade, kritične, samosvesne i svetu okrenute generacije, dakle ponekad i važan element protesta protiv sputavajuće realnosti jugoslovenskoga socijalizma.

U izvesnoj meri, rock je postao i znak elita, koje su o njemu teoretisale i počinjale ga voleti u svojoj drugoj mladosti, u očekivanju ključnih promena. Ta dvojna uloga alternativne kulture, koja se obraća istovremeno margini, masama i elitama, nije ništa novo. Zanimljivo je međutim da nije došlo do pravoga sretanja uličnoga, romskoga breakdance-a i rock kulture, koja je isto tako živela na ulici. Slepa tačka? Nesposobnost da se sagledaju grubosti društvenih odnosa? Neosvešćeni rasizam?

Šta god da je, ovaj razmak između alternativaca, društvenih i kulturnih, uslovio je primanje Michaela Jacksona. Nazivali su ga, u svakodnevnom govoru, “Ciga”, ili u Hrvatskoj “Hercegovac”, zbog belih sokni. Bio je savršeno izvan svakoga konteksta i povezivanja, i njegova prva publika bile su devojčice, ogromna skrivena “marginalna” grupa. U njemu su prepoznale elemente koji i danas važe kod mnogih devojčica, njegovih obožavateljki – nenasilje, odsustvo agresivnosti: mogao se beskrajno hvatati za šlic svojih pantalona, Michael Jackson kao ikona nije predstavljao opasnu mušku agresivnost. Prvo zanimanje došlo je iz elitne kulture, koja je primetila plesnu inovativnost, zatim muzičku dorađenost njegovih tačaka. I konačno, došao je album Bad, koji smatram ključnim za promenu stajališta u kulturi svakodnevice.

Još uvek crn i koliko-toliko prirodan, Michael Jackson u nosećoj pesmi albuma, u punoj gang-punkovskoj opremi (i sa savršeno našminkanim trepavicama), dovodi u vezu ulično nasilje, siromaštvo, izopštenost, rasnu i polnu diskriminaciju, i samosvest grupe koja deli sve te elemente društvene stigmatizacije. Poruka je jasna: prihvatiti sebe, izraditi i ostvariti prenos društvene traume u kulturu, savesno estetizovati problem, tražiti kanale komuniciranja. Još i danas bih savetovala gledanje video-spota Bad svakoj novonastaloj NGO inicijativi i grupi, koja treba da izgradi svoj identitet.

U mnogim poznijim video-spotovima Michaela Jacksona ponavljaju se slične poruke, i često samo njegova virtuoznost spasava naivnost takvih poruka. Bad je međutim ključno i provokativno obrtanje značenja, kao i naslov pesme (bad- loš, zapravo dobar u slang-u, u drugačijem svetu vrednosti): ništa se ne poručuje neposredno, kao ljubav među ljudima i slično, već se ukazuje na otpor izopštenih, koji ima smisla ukoliko izopšteni mogu da izgrade prepoznatljiv i kulturno prodoran identitet.

Potpuno je razobličena ideja – koju danas propagiraju neke kao “oslobođenije” javne ličnosti kod nas – da “drugi” imaju sva prava, ali kod svoje kuće. Naprotiv, njihova prava imaju jedino smisla ako su javna, dostupna, prisutna u oblikovanju svakodnevice i, zašto ne, kulture. “Ćuteći drugi”, dobro etablirani, ne moraju učestvovati u tome: koga briga. Ključni su oni koji društveno trpe zbog svoje drugačijosti.

Michael Jackson – Bad

Priče o stvarima

Peščanik.net, 18.07.2009.

The following two tabs change content below.
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)