Na jednoj od mojih oglasnih tabli, rasutih iznad improvizovanih mesta za rad odnosno pisanje u ratnim godinama, za razne manje ili više stalne korisnike, zakačen je mali žuti bedž sa precrtanim brojem 113. Ne rasturam improvizovana mesta za rad zbog lenjosti i zbog sećanja: tako je i ovaj istorijski predmet, zbog čijeg se nošenja hapsilo pre dvadesetak godina, ostao gde je. Reč je o paragrafu jugoslovenskog Krivičnoga zakona koji je označavao verbalni delikt. Borba protiv verbalnoga delikta označila je ne samo najmasovniju disidentsku i paradisidentsku aktivnost 70′ i 80′, već je kao koncept prevladavala u starijoj, riziku izloženijoj i svakako autentičnijoj disidentskoj grupi, koja se zalagala za slobodu izražavanja i ljudska prava, dok su se pridošlice-paradisidenti zalagali za kolektivna i istorijska prava. Tako smo i propali: “slabi” diskurs prava za sve, i “jaki” diskurs prava za naše pre svih. Znamo ko je pobedio. Samo je iz duboke ignorancije, ako zanemarimo malicioznost i samopromociju, mogao neko, kao na primer Biljana Srbljanović, da se javno pita šta ćemo sa tim disidentima i sadašnjim anti-ratnim profiterima (intervju Vremenu, juli 2000). Kada sam taj intervju citirala, autorka mi je na međunarodnome skupu u Gracu, krajem oktobra 2000, priredila akciju ugrožavanja ugleda, koju sam opisala u domaćoj štampi (Danas, novembar 2000). U vidu odgovora, dobila sam zvezdinu konstataciju da sam propala, uz dodatno objašnjenje o mome nestanku i simboličkoj smrti iz pera zvezdonosca (Ivan Medenica), koji se odlikuje retkim talentom da već u mladosti uspavljuje čitaoce u trećoj rečenici, i zvezdonositeljke (Aleksandra Jovićević), tadašnje kandidatkinje za državnu službu, koja se setila da već kojih pola veka niko nije vređao našminkane žene u bundama i sa pudlicama. Koliko je opis odgovarao, odlučili su prijatelji i poznavaoci mojih mačaka.

Kako god bilo, u toj aferi sam morala biti potpuno nesvesna i/ili neobaveštena da zadovoljenje mogu postići sudskim putem: uvreda, šteta nanesena međunarodnom ugledu, itd. Sada, kada znam da Mirjana Bobić-Mojsilović i Emir Kusturica tuže Biljanu Srbljanović zbog istih optužbi, želim da javno kažem da je jedini način na koji mislim da treba odgovarati javni, medijski, a nikako sudski. Drugim rečima, zato što se dobro sećam šta je bio član 113, užasnuta sam sudskim procesima protiv Biljane Srbljanović, i smatram da treba uraditi sve da se sramotni procesi prekinu, a tužioci izvrgnu javnoj kritici, po mogućstvu i ruglu. To će možda uticati na sudije da i sami potpomognu borbu protiv ridikulizacije demokratije, oslobađajućom presudom ili raspuštanjem besmislenoga sudskoga postupka. I sama sam imala sudski proces koji je bio posledica denucijacije, i čiji je cilj bio diskreditovanje, najradije putem zatvorske kazne. Proces se raspao zato što su inicijatori suviše upadljivo lagali na sudu, pa je istini bilo lako. No imam utisak da Biljana Srbljanović nema moje nerve, a zabrinjava me i odsustvo javne solidarnosti onih koji su je zdušno podržavali u doba zajedničkih interesa. Gde je profesor Filip David, koji je falsifikovao kolektivni protest nezavisnog udruženja pisaca protiv mene a u njenu korist? Gde je profesorka Isidora Bjelica, koju je studentkinja Srbljanović upadljivo štitila ćutanjem, umesto da se usprotivi provincijalnome fašizmu – već sa razloga dobrog ukusa? Ona ista Bjelica na čijem se hepeningu Mirjana Bobić-Mojsilović uznosila dižući “prirodno” desnu ruku u pozdrav novome vremenu kao i kulturi? Supruga nečega što je Kusturica nokautirao zbog uvrede, dok bi Biljanu Srbljanović isti Kusturica zbog uvrede u zatvor?

Moralni problem je, nažalost, komplikovan, ali još uvek ne toliko da bi sprečio uviđanje onoga što je uistinu zastrašujuće: kompromitovani traže brisanje sećanja, s tim da to plate nekompromitovani. Primer tužbe Miodraga Popova protiv Petra Lukovića je u tome smislu naprosto groteskan, a što se iznosa tiče, u Srbiji ipak vodi neuništivi Dobrica sa svojom dušom punom bola, protiv Danasa. Doduše, to je neobično samo za nekoga ko ne poznaje beogradske prilike i neverovatan broj čudovišta iz miloševićevskoga perioda koja su se razmilela po čitavoj javnosti. U kulturi denuncijacije, jedni preferiraju lov na komunističke fantome, drugi na anti-ratne profitere, ali nikome ne smeta javni govor mržnje onih koji su ostalu u Skupštini, niti onih koji strasno brane osumnjičene ratne zločince, ponajmanje oni koji bestidno i otvoreno lažu. A i zašto bi, ako ministar pravde propoveda ekvidistancu srpskih i albanskih zločinaca, a predsednik federalne države, sa ugaonim osmehom koji je valjda naučio od pokojnoga Tuđmana, proceđuje nešto sarkastično protiv “tzv. katarse”. I uz to, republički broj jedan, Đinđić, svoj tvrdi stav da zločince treba predati Hagu uporno objašnjava time da država inače neće dobiti pare, što je valjda najbolji način da se razviju građanski moral i svest. Brisanje sećanja je opšte: dok na TV poznati državno-miloševićevski novinar opisuje svoju ključnu ulogu u oktobarskoj revoluciji, književnik Mihajlo Pantić u Danskoj objašnjava kako se borio sa policijom na Filološkom fakultetu, protiv nacionalista u PEN-u, i kako je odbrusivao takvima u UKS-u. Kao Era u pripovetci ili Duško Dugouško u crtiću, on čak dva puta tvrdi da je on pingvin ako to nije tako, što mu bar može garantovati nadimak u budućnosti: Mihajlo Pantić-Pingvin. Je li onda malo to čudo što Emir Kusturica, Mirjana Bobić-Mojsilović i Miodrag Popov traže svoj pingvinski položaj sa tolikom upornošću? Poštenje se naplaćuje, poruka je sa najvišega mesta, dakle juriš na one koji su nas tolike godine ugnjetavali svojim prljavim pacifističkim nagvaždanjem! A pošto smo ih prethodno bez velikih teškoća i opiranja javnosti proglasili anti-ratnim profiterima, sada taj njihov nepošteno stečeni zapadni novac treba vratiti onome kome zaista treba, za restauraciju morala…Ideja zarade na “domaćim izdajnicima”, kao direktan nastavak naplaćivanja za izručivanje haških optuženika, zapravo je genijalna u svojoj provincijskoj zaslepljenosti: ona odvratno jasno pokazuje stepen kukavičluka epskoga naroda, koji se ne usuđuje da pogleda ni sebe ni drugoga, ali još uvek pruža prosjačku ruku onome koga najviše mrzi.

Na žalosnome kraju groteske ostaju ljudi koji su izvesno imali svoj glas u nekome trenutku, ili, kao Petar Luković, stalno i dosledno protiv kolektivne laži. Biće porazno ukoliko se među uglednim kulturnjacima, finim i malo rasejanim profesorima, novopečenim i nedopečenim ambasadorima, kandidatima za i članovima akademije, usmeno i/ili pismeno orijentisanim urednicima, ne nađe baš niko da javno digne glas protiv sramote čije su žrtve Petar Luković i Biljana Srbljanović. Za svaki slučaj, brzo pročitajte Ostrvo pingvina Anatola Fransa.

Peščanik.net, 17.04.2002.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)