Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Da počnem od kraja.

„Veći prihodi i bolji život građana je srž mog koncepta ekonomskog razvoja Srbije, koji ima za cilj da kroz javnu raspravu dođemo da modela privrednog rasta koji omogućava da korišćenjem sopstvenih prirodnih i ljudskih potencijala obezbedimo bolji život za građane Srbije. Kada nemate novca u porodici, imate dve mogućnosti. Prva je da štedite tako što smanjujete svoje troškove uključujući i džeparac koji dajete deci. Drugi je da zarađujete više. Ja verujem da je jedino rešenje ovo drugo, a da je prvo samo odlaganje kraja“. Tako glasi poslednji pasus odgovora Dragana Đilasa na tekst Milojka Arsića, odnosno moj, objavljen nedavno na sajtu Peščanika.

Najpre jedna reklo bi se „metodološka“, ali bitna napomena. „Veći prihodi i bolji život građana“ nije „srž“ Đilasovog koncepta. To su njegove lepe želje i dobre namere. Protiv kojih čovek ne bi imao ništa da „put u pakao nije popločan dobrim namerama“. A upravo je to srž, ako smem da upotrebim taj termin, Đilasovog koncepta. Što se vidi iz drugog dela navedenog pasusa. Poređenje države sa porodicom, naime, vrlo je nesrećno pre svega jer prirodno vodi do „pater familiasa“ Vučića. Ali, i ako ga za trenutak prihvatimo, da bi bila jasnija dubina Đilasovog pogrešnog razumevanja stvari: porodica (može da) zarađuje, država ne zarađuje. Dok „glava porodice“ ne uzima od drugih članova, nego „spolja“ unosi novac u porodičnu zajednicu, „glava države“ (vlada) uzima od jednih članova i daje drugim članovima države (pri čemu ta „upotreba novca“ može da bude korisna ili nekorisna za društvo, ali da u to sad ne ulazimo).

Drugo, „štednja“ i „zarađivanje“ se ne isključuju. Ako se troši neracionalno – na kafanu ili kocku (na dug), a naša je država, uzgred, upravo tako proćerdala milijarde evra – kad skrešete te neracionalnosti imate više novca, a živite zdravije. Kada se na „državnom nivou“ govori o štednji, onda se radi upravo o tome da se smanji tekuća potrošnja (koja se, treba li napominjati, u Srbiji finansirala zaduživanjem), a da se u okviru raspoloživih sredstava povećaju investicije.

Kad smo već kod investicija, iznenadio sam se time da Đilas ne pravi razliku između državnih ili javnih – i investicija državnih/javnih preduzeća. To su dve različite stvari; statistika, tj. budžet posebno vode samo ovo prvo. Te investicije su oko tri odsto BDP-a, odnosno oko milijardu evra. O tome kolike su investicije državnih preduzeća nema zvaničnih podataka, ali nema šanse da su onolike koliko Đilas priča („EPS, Telekom i Grad Beograd su 2011. investirali preko milijardu evra“). Bilo bi lepo da je to Đilas bilo čime dokumentovao ali nije, a i inače je njegov odnos prema činjenicama i brojevima prilično „liberalan“. To bi se možda još i moglo očekivati od nekog filozofa, ali od inženjera ni slučajno.

Uzmimo Elektroprivredu Srbije. Prema nedavnoj analizi Fiskalnog saveta, EPS već godinama ulaže manje od 200 miliona evra, što nije dovoljno ni za tzv. amortizaciju, tj. za zamenu zastarele opreme novom (za šta bi po računici FS trebalo bar još 150 miliona evra, tj. oko 350 miliona evra). Telekom investira još manje od EPS-a. A što se Beograda tiče, kolike god da su bile (neka kaže eks gradonačelnik) te investicije, gradska uprava ih nije „zaradila“, nego je uzela kredit. To je bitno drugačije od onoga što Đilas predlaže za porodicu. Najvažnije, ako glava porodice uzme kredit, onda će ona i da ga vraća, a ako glava države ili grada uzme kredit, neće ga vraćati ona nego (Beo)građani. Tako je Srbija – održavajući u životu stotine propalih državnih preduzeća – dovedena do ivice bankrota.

Nije sporno da javne investicije treba povećati (kao što sam i napisao – za oko 300 miliona evra) i javna preduzeća treba da povećaju investicije, takođe za oko 300 miliona evra, ali „šnjur“ moraju da nose privatne investicije rastom od bar milijardu evra. Uostalom, da je naša država radila svoj posao, tj. da je obezbedila slobodu preduzetništva i vladavinu prava, investicije bi bile mnogo veće.

Najbolji primer za to je Đilasova „fiksacija“ – poljoprivreda. Upravo su seljaci svojim ulaganjima, često ometani pogrešnom agrarnom politikom, podigli poljoprivredu Srbije na najviše grane u svojoj istoriji (prošle godine izvoz duplo veći od uvoza – 3,2 naspram 1,5 milijardi evra). Potpuno je netačna Đilasova tvrdnja da se poljoprivreda u SFR Jugoslaviji (i Srbiji) održala zahvaljujući velikim državnim kombinatima. Naprotiv, seljaci su održali poljoprivredu. Pa se neefikasnost „pekaova“ i „pikova“ (za mlađe čitaoce, PIK je poljoprivredno-industrijski kombinat) nije toliko videla. Inače tamo gde su dominirali sovhozi i kolhozi, kao u Rusiji i Kini, masovno se umiralo od gladi.

PKB jeste, kao što kaže Đilas, imao veću proizvodnju od prosečne. Ali – zahvaljujući tome što u Srbiji postoji veliki broj malih proizvođača koji pšenicu gaje na hektar-dva. Podatke koje sam naveo u prošlom tekstu ću sad dopuniti: PKB ostvari prosečan prinos od oko sedam tona po hektaru, Delta agrar osam, a veliki farmeri oko 11 tona po hektaru.

„Mnogi su postavili pitanje: zašto ulagati baš u poljoprivredu? Jednostavno zato što je poljoprivredno zemljište najveće prirodno bogatstvo kojim raspolažemo i država mora da bude odgovorna za upravljanje ovim resursom“, kaže Đilas.

Da li je poljoprivredno zemljište najveće bogatstvo i za druge zemlje, recimo za Nemačku ili Holandiju (koja je, kao što znamo, zemlju bukvalno otimala od mora) ili Ameriku? Verovatno da jeste, sem ako Đilas ne misli da oni manje vole svoju zemlju, kako obradivu tako i ostalu, od Srpkinja i Srba. Pa ako je vole jednako kao mi, kako njima nije palo na pamet da osnivaju državne poljoprivredne kombinate? Ili je njihova država baš zato što je odgovorna shvatila da je to loše, pa je zemlju na čuvanje (tj. obradu i eksploataciju) poverila privatnicima, tj. seljacima.

Povrh toga, kako je Dragan Đilas došao do zaključka da je baš zemlja naše najveće bogatstvo? Zar to ipak nisu ljudi? I inače se tvrdi kako smo izuzetno pametan i kreativan – a i vredan kad treba, tj. ima smisla – narod. Zar nagli rast (izvoza) ICT sektora to najbolje ne potvrđuje? Ako je već tako, zar onda država ne bi trebalo, štaviše morala „da bude odgovorna i za upravljanje ovim resursom“? Dakle, da osnuje neki državni ICT kombinat, da tu lepo zaposli ljude, da im pristojnu platu i sve drugo što sleduje zaposlenima u poljoprivrednim kombinatima. Zašto da samo agro-industrijski radnici imaju tu privilegiju, a da ostali moraju da su muče na prokletom tržištu? To jest, ako je državno preduzeće dobitna kombinacija u poljoprivredi, zašto to ne bi bilo i u drugim privrednim delatnostima?

Jer, ako Srbija ima, a ima, odličan geografski položaj, na raskrsnici je puteva, zar to takođe nije resurs? Pa, dalje, koliko samo prirodnih lepota imamo, kulturnih i istorijskih spomenika još iz rimskih vremena, o srednjem veku da i ne govorimo; zar to takođe nije resurs neprocenjive vrednosti? Zar država nije odgovorna i za korišćenje ovih resursa? Zašto da se to prepusti nekakvim trgovčićima i ugostiteljčićima kad možemo da osnujemo novi Geneks, Srboturs ili nešto slično, veliko?

Nije ovo nikakvo karikiranje. Naprotiv. Dragana Đilasa shvatam sasvim ozbiljno, i sa uvažavanjem, ali to su konsekvence njegovih ideja kada se one, ideje, uzmu ozbiljno i kada se do kraja „razradi“ privredni sistem na njima zasnovan.

Na kraju, nije problem toliko Dragan Đilas – da je tako, javne polemike verovatno ne bi ni bilo – koliko činjenica da slično misli najveći deo intelektualne i političke elite u Srbiji.

Peščanik.net, 23.06.2017.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Uloga presude Miškoviću u Vučićevom obračunu sa Đilasom

Vladimir Gligorov – To sada ne možemo znati

Dragan Đilas – Odgovori na kritike mog koncepta razvoja Srbije

Mijat Lakićević – Đilas, eh da je Milovan

Dragan Đilas – Moj koncept ekonomskog razvoja Srbije

The following two tabs change content below.

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)