Oni koji nisu otišli nekamo za vreme praznika, i time se obavezali da se sjajno provedu, i nisu ostvarili potpunu izolaciju, što je samo drugi tip odlaska, rizikovali su da ih, nizašta krive, progutaju strahote u svetu: od masovne histerije povodom kraljevskoga venčanja, do vrhunskoga terorizma i kraja Osama Bin Ladena. Među okupljenima na tački nula u New Yorku, u noći kada je vest puštena, CNN-ov reporter je intervjuisao građane iz mase – ova se bar nije javno veselila, kao ona pred Belom kućom. Starija Afro-Amerikanka je htela da opširnije izloži svoje viđenje stvari, i kada se drugi put dokopala mikrofona, izrekla je ključnu formulu: “Obama – Osama je…” Nije reč samo o sličnosti imena, već i u frojdijanskoj omaški. Predsednik SAD je potukao teroristu na njegovom, terorističkom zemljištu, bez traga senke namere da ga uhapsi, optuži, i privede na objektivan i zakonom utemeljen sud. Recimo, na sud za međunarodne ratne zločine, koji vode UN, po evropskom pravilu koje isključuje smrtnu kaznu… Utopijska kombinacija, bez sumnje, jer su se Amerikanci, sramotnim ugovorima sa pojedinim evropskim državama, isključili iz ingerencije sudova za ratne zločine, i tako kao jedina država na svetu imaju potpunu ratnu slobodu, mogu slobodno kršiti Ženevsku konvenciju. Sa dna provalije između pobede i očajanja, možemo još samo čekati trenutak kada će neki u lancu učesnika ispod stola prodati video snimke, u trci sa administracijom koja odlučuje šta će sa njima…

Sa stomakom definitivno pokvarenim pri pogledu na kraljevsku svadbu, uništenje arapske revolucije, nepoštovanje međunarodnih zakona i domaći politički ringišpil, sastavila sam spisak knjiga kojima bi se mogle ispuniti dve u svakome kontekstu svete nedelje.

1. Homerova Ilijada. Ključno delo za razumevanje rata i besmislenosti rata. Ep se ne završava padom Troje, kako su možda pomislili gledaoci neobično glupog istoimenog filma, već pomirenjem oca i ubice najvećeg trojanskog junaka Hektora nad njegovim lešom: starac i mladić zajednički plaču nad žalosno kratkim ljudskim životom.

2. Homerova Odiseja. Ključno delo za razumevanje bračne solidarnosti, želje za slobodnim putovanjem; užas nad osvetoljubivošću i otkriće besmislenosti zaštite imovine.

3. Šejkspir, Julije Cezar: ključno delo za razumevanje terorizma.

4. Tacit, Anali: ključno delo za razumevanje mehanizama vlasti, samovolje, odgovora na samovolju.

To je dovoljno za dve nedelje, sa malim naporom čak i ako nismo na odmoru. Rezultat čitanja je svakako beznadežnost, ali kakvog kvaliteta! Prvo, ovakvo čitanje otvara sve horizonte mogućnih poređenja sveta u kome živimo i svetova pre nas. Drugo, ovakvo čitanje uništava sve stereotipske paralele, i otvara put zahtevnom i promišljenom poređenju između svetova. To znači da u sadašnjosti, na osnovu primera iz prošlosti, možemo sastaviti osnove za mehanizam odbrane, a ne da ponavljamo greške iz prošlosti, koje u sadašnjosti bez razmišljanja mogu izgledati privlačne. Neko ko je upravo pročitao kako Penelopa ispituje Odiseja da bi potvrdila njegov identitet, može imati snagu da isključi TV na samome početku prenosa kraljevske svadbe i da sebe spase banalnosti i gluposti, ostajući sa besmrtnim opisom kako snovi utiču na nas. U drugome slučaju sa predložene liste, u Šejkspirovom Juliju Cezaru, čitalac otkriva kako već samo udruživanje za teroristički čin menja sve predvidljive kalupe ljudskog organizovanja u društvu, i svodi mnogostranu veštinu vođenja politike na toliko sužene modele mišljenja i govora, da oni donose smrt svakome ko se i približi grupi. U trećem slučaju izbora čitanja, kod Tacita, pokvarenost, nasilje i laž dosežu zastrašujuću aktualnost; nema nikakve pouke, jedino još otpor može da zadovolji želju, ako ne za pravdom, ono bar za prestankom užasa.

Moglo bi se reći da sam izabrala dela koja bude strah, grozu, i navode na otpor. To je tačno, ona uistinu tematski odgovaraju onome što se neprekidno, a posebno zgusnuto u dve praznične nedelje, događalo u svetu. Bliskost tih dela i savremenih događaja je u nedvosmislenoj varvarizaciji savremenih događanja: bezakonje, prinčevi, spektakularna ubistva, državni sistemi koji pred kamerama telefona prolaznika ubijaju svoje građane (novinarima je praktično zabranjen pristup), tirani koji se rugaju svetu, proganjanje lekara koji su pomagali demonstrantima, mučenja nalik varvarskim. I nije samo reč o medijskoj dostupnosti – naprotiv, jasno je da većinu najvećih grozota skrivaju pred medijima. Nismo ni primetili kada je nestao diplomatski govor, kuda su nestali pregovarački stolovi, zašto više nije mogućno organizovati sastanke na neutralnom terenu, jer su se ti nestanci dogodili u relativno kratkom vremenu, tako reći pred našim očima. Suočeni sa varvarskom politikom, koja se ne obazire ni na UN niti na druge – čak ni svoje – institucije, moramo pre svega stvari postaviti u njihove zapletene okvire, da ne bi bila zaboravljena osnovna pitanja. Neočekivana pomoć demokratiji, koja tek treba da osvoji svoje formulacije i pravi protok ideja, kao i viši stepen informacijske osvešćenosti, tweeteri i facebookovci, ne mogu nositi teret ni umetničkog efekta, ni razvijene argumentacije koju nude knjige, odnosno književna dela. Književna dela nas hrane vezivnim tkivom koje je uvek bilo ključno za promene i otpor – nijansama u značenju. One obično nestanu u jakim govorima realizovanih otpora, povuku se u biblioteke ili neka druga mesta izolacije, ali kada svet postane varvarski jednostavan, kao što je danas, jedino nijanse i zapletenost mišljenja mogu pomoći. Obami bi se moglo preporučiti da pažljivo pročita Ilijadu, i zamisli se nad završnom scenom, u kojoj se ubica mrtvog neprijatelja miri sa ocem mrtvoga, i odlučuje da mu preda telo, kako bi se obavila dostojna sahrana. Na engleskome dvoru bi čitanje Odiseje otkrilo da kralj svoj autoritet stiče tako što brine za svoje mornare i ratne drugove. Primeri su vezani za zapadne kulture, zato što se njima u ovome trenutku može zameriti više zaprepašćujućeg varvarstva. Klasična dela arapske, persijske ili japanske književnosti ne daju manje primera kako prevazići varvarstvo.

Dve nedelje čitanja – i posle završetka godine knjige u ovim krajevima – mogle bi označiti još jedan tip politike onih koji su izvan politike. U poslednjih nekoliko meseci su upravo oni pokazali neverovatnu maštu u izmišljanju novih načina otpora, i neočekivanih obrata, protiv svih stereotipa koji su za njih bili pripremljeni. Možda je varvarski talas poslednjih nedelja upravo odgovor na to? Ubediti očajne da je način da se suprotstave taj da se prvo povuku i čitaju, a onda smisle kako, izvesno ne izgleda privlačno: no možda je jedino rešenje.

Peščanik.net, 11.05.2011.

The following two tabs change content below.
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)