Foto: Miljana Radivojević, East London street art
Predlog o novom služenju vojnog roka pojavio se u Hrvatskoj i Sloveniji, a nije isključeno da ovaj izrazito predizborni virus uhvati i druge države koje su u nastupu evropskog oduševljenja ukinule redovnu vojsku. Ciljevi su jasni: igranje sa brojevima na budućim izborima, konfrontiranje starijih i mlađih, onih kojima se postepeno oduzima sve što im je preostalo i onih kojima je već sada oduzeta cela budućnost, opsceno poigravanje sa stereotipima nekakvih mamica i curica koje vole uniforme i uredne dečke (koji spremaju svoju postelju), privlačenje još pokojeg zapenušenog desničara… sve to, uz pretpostavku o rušenju budžeta, menjanju istorije slobodarske antimilistarističke misli, nekada tako jake u Sloveniji, ukidanju mirovnog pokreta i pacifizma kao opredeljenja koje je čitavim generacijama bilo osnova bilo kakvog angažmana. U Sloveniji je, da bi farsa bila veća, u istoj nedelji stupio na snagu zakon o istopolnom braku/partnerskoj vezi, koji konačno reguliše pitanje zdravstvene zaštite, solidarnosti supružnika/partnera i nasledstva, ali ne i medicinski pomognuto (na bilo koji način) dobijanje dece ili usvajanje dece. A Željka Markić ima u Sloveniji isto tako sumanute i opasne kolege koji, između ostalog, savetuju silovanim ženama da ćute i rađaju, ne bi li „nas“ bilo više… publici u Srbiji bi se izvesno štucalo kada bi ugledali ovaj lik, Angelcu Likovič, isfriziranu i našminkanu bakicu, nekadašnju učiteljicu i samog Janše u osnovnoj školi, koja za lepe pare presuđuje u rialiti šouovima. Militarizacija i netolerantnost se napajaju na istom izvoru.
Nimalo nevažan problem je potpuno ukidanje sećanja na neku bolju kulturu u kojoj smo živeli, na humanije ideje i na veće poštovanje ljudskih prava. Slovenija je prednjačila u formulisanju i širenju prostora individualne slobode, u otporu JNA, u smanjivanju značaja vojske: koliko je peticija napisano od sredine osamdesetih, pa sve do prošle godine, o potrebi ukidanja vojske u ovoj maloj državi? Koliko su oružarske afere pokazale besmisao opsesije ratom? Niko nije sposoban da da ubedljive razloge za dizanje histerije – uništenje sveta ili lokalni ratovi su nešto što dobro poznajemo od kraja II svetskog rata: reč je o psihozi, koja se upotrebljava za konkretne, trenutne i male političke ciljeve. Slanje pedesetak slovenačkih vojnika na latvijsku granicu u okviru NATO-ove obnove hladnog rata je možda vredno samo viceva o strahu u ruskim redovima… no pravi cilj nije na Baltiku. Prave korake prepoznajemo u bodljikavoj žici, u nedavno uvedenim policijskim paralizatorima, u zakonima za još nepostojeće vanredne mere kojima se ukidaju osnovna ljudska prava i gaze svi međunarodni dogovori, od UN preko ženevskih do evropskih, u zastrašivanju, stepenovanju medijskog uzbuđenja, u propagandnom bacanju peska u oči. Nažalost, svaki od tih propagandnih postupaka, zasnovanih na čistoj laži, može imati posledice u stvarnosti. Izmišljeni rat postaje pravi – bar smo to mogli bezbrojeno puta videti u samo zadnjih petnaestak godina. Da li bismo onda mogli da zaključimo kako će providnost svakog od tih postupaka ubediti građane da je reč o obrascu koji se ponavlja? Nažalost ne, jer već prvi postupci izazivaju posebna psihička stanja, koja je posle teško ili nemoguće zaustaviti – čak ni njihovi izvođači ne mogu više da zaustave lančanu reakciju u kojoj mržnja rađa nasilje, nasilje mržnju, i tako u krug.
Ekstremnost predloga, doduše, može imati i neki dobar rezultat. Svaki takav predlog, a pljušte po građanima neverovatnom brzinom i učestalošću, smanjuje razinu straha i uvažavanja koje bi građani inače možda još imali prema predstavničkoj vlasti. Ovako, kad ta vlast narušava i poništava ne samo međunarodne obaveze, ugovore i standarde ponašanja u domenu ljudskih prava, nego poništava i specifičnu, slavnu, neokaljanu kulturnu i intelektualnu tradiciju građanstva u kojem vlada, može se govoriti i o drugim aspektima – recimo o izdaji. Niko ne treba da se zavarava i da proguta ogromnu laž koja nam se servira – da je to sve usled spoljne opasnosti, bilo da su u pitanju izbeglice, Hrvati, Rusi ili Marsovci, već kako bude napredovala predizborna ludost i globalni raspad razuma. Ne, svi ti zakoni i mere prvo i mnogo više biće primenjivani na građane, jer je bliže, jeftinije i niko se spolja neće buniti ili građane uzeti u zaštitu.
Ne lezi vraže, još jedna nezgodna godišnjica pala je u isto vreme – vladina odluka iz 1992. da administrativnim a zatim i svim drugim raspoloživim merama sem, priznajmo, logorima, iz građanskog tela isključi sve koji bi se po najrazličitijim kriterijumima mogli smatrati Neslovencima. Taj sam deo zabave izbegla – jer nisam bila prijavljena u Sloveniji… Od tadašnjih „izbrisanih“, od koji su mnogi pomrli i mnogi se raselili, otprilike polovina je dobila nazad status, ali ne i nadoknadu, nekoliko ih je uspelo sa procesom protiv države, ali proces sređivanja, bez obzira na očitu štetu za državu u evropskom sudskom sistemu, još dugo neće biti završen.
Slučaj političkog bagatelisanja sa militarizacijom u tome kontekstu dobija svoj pravi značaj: reč je o još jednom fenomenu sistematskog i dugotrajnog odbijanja suočavanja sa ratnim krivicama: bez obzira na broj žrtava i širinu i dubinu ratnih razaranja, i najmanji ustupak nacionalističkoj neodgovornosti ima kobne posledice.
Peščanik.net, 28.02.2017.
KULTURA MIRA I NENASILJA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Leva nobelovka - 18/10/2022
- Pol Ven, istraživač drugačije antike (1930-2022) - 05/10/2022
- Dražesan? - 20/09/2022
