Hollywood živi od nastavaka, koji imaju veoma ozbiljan ontološki problem: trajanje ljudskoga života, koje za zvezde nije nimalo različito od ostalih smrtnika. Indiana Jones je tu svakako poseban slučaj, jer je reč o junaku koji po svom opredeljenju predstavlja prošlost (arheologiju), i pojava starca je očekivanija nego, recimo, u Zvezdanim ratovima. No u ovome slučaju je reč o figuri koja je uistinu označila deo kulture osamdesetih godina, i to ne samo masovne popularne kulture: reč je o figuri koja je upotrebljavana i u naučnome diskursu – naravno ironično. Ali kojoj je drugoj figuri popularne kulture to uspelo?

Kada se pojavio Indiana Jones, kao citatna figura istorije popularne kulture (serijski avanturistički filmovi B kategorije za subotnje matineje tridesetih godina dvadesetoga veka), pojednostavljena u mašti George-a Lucasa i Stevena Spielberga, uspeh je bio izuzetan. Spekulacije o pravom uzoru za lik Indiana Jonesa, kao što je bio Robert Braidwood sa univerziteta u Chicagu, daju suviše poverenja informisanosti dvaju režisera i modernih mitologa. Robert Braidwood bi inače bio odličan uzor, kao jedan od antropologa-arheologa koji je rano shvatio značaj eko-sistema i prehrane. Sa svojom ženom Lindom je tesno saradjivao tokom cele karijere. Umrli su na isti dan, 15. januara 2003, u dubokoj starosti. U trenutku pojavljivanja Indiana Jonesa, 1981, po svetu, a posebno u anglo-američkoj arheološkoj akademiji, tekle su žučne teorijske rasprave izmedju različitih škola mišljenja. Sve su bile veoma kritične do prošlosti arheologije i konceptualizacija koje je imala, o neosvešćenosti prema uplivima različitih ideoloških naracija, i tako dalje. Većina ovih rasprava bila je plodno preuzimanje rasprava koje su se već dogodile u drugim humanističkim naukama. Često celokupno doba nazivamo post-strukturalističkim, jer je reč o različitim odgovorima na strukturalističke metode. U svakome slučaju, desilo se da su mnogi arheolozi, citirali različite izjave ili situacije iz prvoga filma Pljačkaši izgubljenoga sanduka tajni, da bi duhovito ilustrovali poneki aspekt svojih teorija. I dok su Zvezdane staze ostale u području svetske politike, naoružavanja i svemirskog osvajanja, Indiana Jones je ostao tipični zemaljski junak, povezan sa istorijom, kako starom, tako i novijom – Indiana Jones mrzi naciste. U drugome filmu su se stvaraoci Indiane Jonesa uglavnom igrali citatima različitih avanturističkih pod-žanrova i citiranjem prvoga filma, a u trećem se naslućivalo padanje u hrišćansku mistiku, koje je mnoge obožavaoce udaljilo od prvobitne radosti gledanja Indiana Jones filmova. No u svakome slučaju, mešavina humora i avanture bez najludjih tehno-efekata je imala svoju vernu publiku. Indiana Jones nije postao moderni arheolog, koga zanima kontekst, prostor, čitanje slojeva, i konačno uzdržavanje od kopanja (neagresivna arheologija), što ni hronološki ne bi bilo uverljivo, već je ostao figura arheologa širokih masa – neko ko traži važne i/ili skupocene predmete. Imao je dobar dizajn odeće, koja je ostala kostim u svim filmovima (kožna jakna, stari kaubojski šešir, bič, iznošene pantalone), imao je privatni život koji se nije odlikovao ni bogatstvom ni glamurom, i radio je predano svoj posao – što se kod hollywoodskih likova još najredje nalazi.

Punih devetnaest godina su Spielberg i Lucas ostali bez svoga junaka. U medjuvremenu je Lucas napravio TV seriju, koja je mladoga Indiana Jonesa poslala u avanture po celome svetu, uključujući i Evropu prve trećine dvadesetoga veka. Sasvim neočekivano, ova serija je bila izvrsna, i poklanjala je pažnju pre svega kulturnim pojavama: u njoj se pojavljuju evropski intelektualci, kao Picasso ili Franz Kafka,  antropolog-pionir Bronislav Malinowski, avangardni pokreti, političke ličnosti ključne za istoriju dvadesetoga veka i slično. Kroz dogodovštine mladoga Indiane Jonesa su deca, ali i stariji, mogli razumeti kako se radja zanimanje za prošlost, uzroke, vladajuće naracije, tumačenja, skokove i neočekivane razvoje. Teško bi se mogla naći bolja kombinacija pedagogike i zabave. Zahvaljujući dobroj saradnji sa stručnjacima, Lucas je ostvario nešto uistinu korisno za obrazovanje. Publika je posle gledanja bila upućena da otkrije ko su bila imena koja su se pojavljivala u seriji, nije bilo mistike niti plitkih objašnjenja, a mladi Indiana je bio neka vrsta ekrana na kojem se projektovala istorija sveta u vrlo precizno odredjenome dobu, čije posledice još i danas osećamo. No bilo je pitanje prave tržišne odluke kada će se stvaraoci Indiane Jonesa okrenuti prvom, uspešnom proizvodu. U jednoj od TV epizoda pojavio se i Harrison Ford u ulozi zreloga Indiana Jonesa…

I konačno, novi proizvod je pred publikom. Inidana Jones je u svojim realnim godinama, šezdesetim, i konačno se venčava sa svojom prvom i najvećom ljubavi, koja isto tako nimalo ne sakriva svoje godine. Publika koja je bila mlada kao i junak kada se pojavio prvi film bi trebalo da razume ovu pohvalu, i da ostane verna. Doduše, par ima i već odrasloga sina, očito namenjenoga nastavcima. Američki satiričari, posebno časopsi Mad, nisu izdržali da novoga Indiana Jonesa ne predstave sa – staračkim stalkom za hodanje. No novi-stari Indiana Jones ima ozbiljnije probleme. Živi u pedesetim godinama, antikomunistička histerija je na vrhuncu, a on se bori protiv zlih komunista, koje predvodi dama slična jedino najludjim nacističkim fantazijama. Pravi naslov filma bi morao biti Indiana Jones i prva sovjetska žena u svemiru, jer ova dobro dizajnirana sadistiknja ima samo jednu pravu želju – da dobije više znanja od nenaklonjene izvanzemaljske civilizacije. Za razliku od Indiana Jonesa, koji je već u zadnjem filmu stare serije podlegao religijskome zanosu, nažalost, i koji u ovome filmu podleže najbednijem obliku verovanja današnje kulture – superiornim vanzemaljcima, ona predstavlja pravu radoznalost za nepoznato. Dok su prethodni, a naročito prvi film  iz 1981, dali model oblikovanja  popularne kulture, ovaj film sledi zadnjem repu te popularne kulture… U filmu se doduše pominju Indyjevi podvizi u drugome svetskome ratu – Lucas valjda otvara mogućnost da napravi još koji film-zakrpu kao u slučaju Zvezdanih ratova: jedino se možemo nadati da u njima neće biti vanzemaljaca. No energija prvoga filma, koja je pozivala na istraživanje i sticanje znanja izvan već utvrdjenih kalupa, je nepovratno izgubljena.

Za prvi film sam čekala u redu za ulaznice; drugi i treći pamtim po evropskim gradovima gde sam ih gledala, i po zabavnim razgovorima pred TV ekranom posle emitovanja filma. Najnoviju epizodu Indyjevih avantura sam gledala u ogromnom i praznome bioskopu u kojem su se sedišta tresla, naginjala, prskalo nas je vodom, sevale su munje izvan ekrana: najzabavnije je bilo uživanje nekoliko klinaca u redu ispred. Savršeno pripremljeni na glupavi rasplet,  oni su novu avanturu Inidana Jonesa primili sa hladnoćom tipičnom za majstore elektronskih igrica. Mogla sam im samo zaželeti da ih u školi ili kod kuće neko u jednome trenutku obdari kompletom TV serije o mladome Indiana Jonesu, i da kao posledicu dožive želju da prelistaju kakvu knjigu u potrazi za dodatnim informacijama. Utopija? Lucas i njegova generacija uspešnih mitologa su stvorili figuru koja je deo naše svakodnevice, prvo ga uzdigli u sfere koje su obećavale radoznalost i želju za znanjem, pa ga konačno bacile na smetište prežvakanih sujeverja. Pouka? Ne mešati istinu, koja se dobija u crkvi, i želju za proširivanjem znanja, koja se dobija gde god su knjige, znalci, strast za otkrivanjem.

Peščanik.net, 18.07.2008.

The following two tabs change content below.
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)