Jadi srpske duše

Sve se sli­va u naš le­vak

Mi ne­ma­mo voj­nih pro­ble­ma. Sa­mo je­zič­kih.
“Oslo­bo­đe­nje” ili “pad”, na pri­mer.
Ili, ka­ko opi­sa­ti se­def­ne pre­li­ve ne­mo­ći,
ši­klja­nje pe­ska iz sti­snu­te ša­ke
u vre­me Po­gan­če­vog ra­ta.

Na dvo­ru se otva­ra šam­pa­njac
za jed­nu vo­nja­vu – gla­va ša­re­na – po­be­du.
Lju­bi­ča­sti ne­kro­fil, u ru­še­vi­na­ma,
dr­ži pr­vu sed­ni­cu vla­de.

Kao što gu­šter svoj pla­vi­ča­sti
je­zik hit­ne na mu­vu – do­gra­bi­će­mo ih,
re­ci­tu­je dvor­ski pe­snik.
Dva­de­set oli­gar­ha apla­u­di­ra mu.

Evro­pa je mli­ta­va, na­še oruž­je so­fi­sti­ci­ra­no,
sve se sli­va u naš le­vak,
– tol­ku­je glav­ni Ra­sud­nik. Do­i­sta,
mi voj­nih ne­ma­mo pro­ble­ma, a lo­gič­ke
ru­pe – po­pu­nja­va­ju le­te­će gru­pe.

Polj­sko lu­di­lo je če­šće
al’ lu­di­lo br­đa­na uvek je kr­vo­loč­no
– mni, gle­da­ju­ći Pot­pred­sed­ni­ka,
ro­ma­no­pi­sac – čo­ko­to­re­zac.

Iz­me­đu pa­per­ja­stih re­če­ni­ca
(“Op­sa­đuj dok ne crk­nu!”, “Uc­me­kaj na ste­pe­ni­štu!”)
ple­še voj­vo­da šup­ko­plju­bac.
Na­fra­ka­na smrt žu­ri na te­le­vi­zi­ju.
(Po­taj­no ra­di za oba pro­pa­gand­na šta­ba.)

Do­i­sta, mi ne­ma­mo pro­ble­ma sa na­šim ko­hor­ta­ma
a i oprav­da­nja su nam sve po­vo­zi­ti­ja.
Ja sam dr­ža­vo­tvo­ran, pe­va ro­ša­vo stvo­re­nje.
Ozi­mi gr­ba­vac ot­pe­va mu. Iz sva­kog beš­ča­šća
po­le­ću i na­še ver­zi­je. One će bi­ti se­me
no­ve po­sle­rat­ne umet­no­sti.

Sve sli­va se u naš le­vak.
In­stru­men­ti su – ja­vlja­ju – re­gi­stro­va­li
tre­pet sto­mač­nih mi­ši­ća onih što nas ne vo­le,
u ju­žnom de­lu gra­da.
Le­te­će grupe već su se za­pu­ti­le ta­mo…

Knji­žev­ne no­vi­ne, decembar 1992.

De­zer­te­ra N. pi­smo si­nu

Filipu Davidu

Mi smo, iz­boj­če ne­be­ski, plem­ko Sa­vi­na,
(ka­ko te zo­vu po­e­te i cr­no­ri­sci)
obič­ni po­tu­ka­či i pljač­ka­ši.
Ra­to­ve vla­ge vrv­ni iz­mil­ni­ci.
Stvo­re­njem da­kle pre­te­ži­to ološ.

Ju­tros su na­ši po­hod­ni­ci kre­nu­li na za­pad.
Is­pra­ća­li smo ih žuć­ka­sto-ko­so­gled­no,
kao avar­ski đa­ci.
I sa­mo su psi (jer zbog ne­če­ga mr­ze me­tal)
la­ja­li na ko­lo­nu na­ših to­po­va.

Uči­li su te da po­bo­žno iz­go­va­raš “ze­mlja na­ša”
(s oba­ve­znom in­ver­zi­jom).
I dru­gi su na­ro­di pa­tri­o­ti, ne­ma zbo­ra,
al’ mi smo u to­me pra­ve svi­nje.
Na­cion, na­cion, grok­će­mo u ho­ru.
Ve­le da smo mi Ra­to­ve gla­vu­dže šlem,
ne­za­u­sta­vlji­vi na­val­ni­ci…
Mi sa­mo du­va­mo mi­na­ma pod re­po­ve,
od gra­do­va – pra­vi­mo pe­ći­ne.
Na­še po­be­de – te­ra­ju na po­vra­ća­nje.
Ra­to­vog du­pe­ta sli­ka to smo mi.

Naš Vo­đa, Ra­to­ve tru­be plju­vač­ka,
i po­ko­ri­telj su­sed­nih na­ro­di­ća,
naš Vo­đa, s gu­šter po­gle­dom i či­vit-usna­ma,
obič­ni je mr­co­ljub. Ba­gri­nog sre­bra zvrk,
olo­še­ve če­sme na­poj, a in­te­lek­tu­al­ci­ma
(ima­mo i ta­kvih) jo­gurt na­pi­tak.

A iz­ve­če­ri kor­zo­om pre­sto­ni­ce,
no­go­stup u pup, lan­da­ra­vih po­kre­ta,
šet­ka­ju od­u­zi­ma­či ži­vo­ta,
ni­šta­ri­je s bo­žan­skim ovla­sti­ma.
Okot rub­nih svoj­sta­va obod­ne ze­mlje na­se­lja­va.
Ta­ko je iz­gle­da pi­sa­no,
iz­boj­če ne­be­sni, plem­ko Sa­vi­na.

Knji­žev­ne no­vi­ne, decembar 1992.

Ja­di srp­ske du­še

Pro­cvi­li­la ne­us­po­red­na
srp­ska du­ši­ca
sve osta­le svoj­stvi­ma svo­jim
pre­vas­ho­de­ća,
je­din­stve­ni u va­se­lje­ni
elek­tron­ski fluks.
Te­ško je njoj ru­ta­vo sa­moj
mleč­ni­ci ne­be­snoj,
oko nje su us­ko­pi­šće­ni
če­grst lju­be­ći,
mu­ši­ča­vi,
su­ši­ča­vi,
na­ro­di.

Ne da se ona!
Di­ja­mant­skom ru­pu­lji­nom
be­sno uda­ra,
no­ve re­ke-gra­nič­ni­ce
u pro­sto­ru pro­se­ca
– tu će več­no hra­ni­ti
či­sto­tu so­ja svog.

No­se­ka­njom sre­br­nom
nju­ši obla­sti –
ki­ha, šmr­ca, na­nju­ši­la
se­lo pu­no ne­so­ja:
sad će oni vi­de­ti!

Na­pa­lje­na na­palm ba­ca
du­ša pat­nič­ko-rat­nič­ka,
eks­plo­zi­vu za­mr­še­nu
ko­su mi­lu­je,
iz­ve­če­ri za­mo­re­na
uc­me­ka­va­njem
sed­ne na sle­me i cre­po­ve
gric­ka k’o bi­skvit.

Knji­žev­na reč, septembar 1992.

Iz­nad pu­ri­fi­ko­va­nih na­se­o­bi­na

Iz­nad pu­ri­fi­ko­va­nih na­se­o­bi­na
ki­ša pa­da. Svra­ke štrak­ću. Ohra­brio se i de­tlić:
ubi­ce-pret­kuć­ni­ci već su da­le­ko,
na mo­ru, u ša­ren­ga­ća­ma.
Gra­fit­ni psi vi­so­kim sko­ko­vi­ma
ope­va­ju za­la­zak sun­ca.

Ne­ke spo­do­be ga­mi­žu, kroz še­var, na se­ver.
Naj­u­ri­li smo iz ovih bla­go za­ta­la­sa­nih pre­de­la
(na­šoj du­ši su­klad­nih)
ša­fran-zja­ka­va
i go­mo­lja­sto-gu­ra­va
ple­me­na.
Slat­ka­ste ne­ka dru­gde
ko­pa­ju svo­je ka­ću­ne,
slu­za­ve svo­je na­pit­ke
dru­gde ne­ka ku­va­ju, ku­ša­ju.

Iz­nad pu­ri­fi­ko­va­nih na­se­o­bi­na
ki­ša pa­da. Sam­pas sto­ka na po­lji­ma, gra­fit­ni psi.
Pred oči­ma pu­ca
le­pa ko­ma­de­ška te­ri­to­ri­je,
za jed­nu kne­že­vi­nu sa­svim do­volj­na.
Još sa­mo da se na­đu oni
što bi se, bez lo­ših sno­va,
mo­gli skra­si­ti tu.

Knji­žev­na reč, septembar 1992.

Srbi pišaju na Sarajevo

Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.

Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?

Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.

I dok ponavlja “zemlja srpska, zemlja srpska”
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.

Republika, maj 1994.

Avarski đaci

Mariji

Uvek je isti raspored crnog i belog
na poprsjima i šapama pasa.
Po njima ćeš raspoznati naseobine
nas, avarskih đaka.

Konjozvrkasti Avari, učitelji naši,
odjurili su preko peščara i trščaka,
preko sedefnog obruba košave,
preko pogašenih vatri i zubala mrtvih pasa
odjurili su – u ništa.

U kolencima iskrzane trske
mi vidimo njihova mala lica,
lica duhova – savetodavaca.
Ona nam došaptavaju
koga i kada napasti valja.

Evropejci nas zovu “plemenom Ogavaca”
zbog naših podmuklih pohoda, pirova smrti
i bolećivog pozivanja na zakidanje nekog prava.
Oni ne shvataju našu nesreću:
nama nedostaje
ono što uvek nedostaje punom mesecu.
Mi možda i nismo narod, mi smo samo soj.
Anahronizam kao kesten, teški i sebi i drugima.
I zato potajno tražimo onu rupu u plavilu
kroz koju su u nevid nestali Avari
sa svojim psima i konjima.

1994.

Bog dobre prilike

Nebojši Popovu

Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo.
Mi smo okot plavetnila! rekao je Natpop.
Pesnici, dotrpeznici, zunzali su o nacionalnom osećanju.
I sve je doista obuzelo jedno osećanje
isto posle toliko vekova:

Osećanje dobre prilike, osećanje dobre prilike,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
biće lako, biće lako,
slabo su naoružani, slabo su naoružani.

Našem orahu treba prostora za senku, rekao je Polkovodac.
Naši su orasi krošnjeviti! rekao je učeni kepec.
Njihove kuće poružnjuju brda!
Njihova muzika rasteruje zečeve i ribe!
Oni peku glinu, muče svetu zemlju!
Tako su govorili pametari, ali glavno je ostalo neizrečeno:

Prilika je sjajna, prilika je sjajna,
slabo su naoružani, slabo su naoružani,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
iznenadićemo ih, iznenadićemo ih.

Popovi su zapalili borove iglice
i zapevali pesme u slavu Boga.
Većina je međutim čula glas svog starog boga,
boga dobre prilike:

Prilika je kajsijin cvet,
prilika se propustiti ne sme,
plenu se radujte, plenu se radujte,
omotajte vesla u krpe,
iznenadite ih!

1994.

Muve

U podne osobito bockavim
zelenotrbim svojim muvama
razgaćeni velio Tirančić
(rečima biranim):

Hajte, lepe nesnosnice moje,
odzujite do Bosne,
do Bosne mog ličnog vrta smrti,
tamo mnogo mrtvaka istegnutih
a nepronađenih leži.

U repuhu kraj potoka naći ćete ih,
ili na proplanku u bujadi,
il’ ispod gljiva-suncobranki.

Donesite mi malo malce
na svojim maljavim nožicama
vonja i gusta mrcovskog
da liker zarni napravim,
da ga na sto iznesem
kad mi u goste dođu
akademici i crnorisci.

1994.

Tirančić smišlja zahvalnicu narodu

Lepi trojedni narode, najlepši
izjutra kad pokuljaš
iz kloaka-naselja,
iz javnog furgonskog prevoza,
– hvala ti.

Lepahni moj narode,
osećam nežnost prema tebi
dok čekaš u redovima
u kišo-misleno jutro
za trougao mleka, romb brašna, krug masti.

Narode koji jedeš klovna čorbe,
budalu kupusa, ludaka krompira,
soleći ih kristalima plavila,
ne zebi, nećeš skapati od gladi,
muve, zapazio sam, umiru tek u decembru.
Hiljadu puta ti hvala.
Omogućio si mi ostvarenje davnog sna.
Uvek sam sebe zamišljao kao debeljuškastog kana,
pokoritelja stepskih narodića.
Ostao bih večno kancelarijski detlić.
Ti si me umuvao u istoriju.
Ako niko drugi gušteri će
dok se budu sunčali na ruševinama gradova
hvaliti moje ime.

1994.

Rođenje Republike

Konačno imamo našu Zasebnicu.
Niko to nije mogao sprečiti:
mi smo državotvorni narod.
Za razliku od naroda-vancaga
mi znamo tajnu purpurne rose.

Predeli koje smo oslobodili
prosto su preporođeni:
černozjom se puši,
u stenama žice metala pevaju,
gušteri trčkaraju, žapci skaču,
pozdravljaju vlast našu.

Radost je velika, gradi se mnogo
a najviše česme-krajputnice.
Neki vele da su to Česme Ubica
što je s najvišeg mesta demantovano
jer kod nas lošoj savesti mesta nema.

Svi koje smo pobili punopravni su građani Republike.
Ne rade ništa, šetaju ulicama, sede na klupama.
Deluju skoro veselo
ta bleda stvorenja nameštenih kostiju, zakrpljenih rana.
Imaju samo, umesto osmeha,
mlaziće krvi u uglovima usana.

1994.

Šetnja

B. C. akademik i dobar Srbin,
reče kvarcovanom M. K.
(pisac, živopisac i veoma dobar Srb beše i taj)
kad su se u gugutkino podne
sreli na štrafti podrinjskog grada V.:

Lepo je sretati usput
samo lica hrastolikih Srba
(poneki Garagan ne smeta,
izuzetak mazi pravilo).

Lepo je gledati ljubavnike mlade
kako zapucaju pjeje
preko dugačkog vetrušnog mosta
(u svim gradovima to rade a zašto
da kljuvnem nisam uspeo).

Neka ih nek tabanaju do mile volje,
ne smetni s uma da će se iz toga
okreni-obrni ispiliti
il’ stolar il’ soldat il’ akademik
al’ svakako dobar Srb.

1994.

Omarska

Omarska.
Smrt voli lepa imena.

Karlične kosti dobre su za uzengije.
Okrutnosti Cigana prema ragama uvek se divila gospođa Genetičarka.
Raspali ga po gubici, Joška.

Sve mlade Muslimanke
– naredio je General –
ima da nose na haljama
V-izrez sve do pupka
– moj pobednički znak.

Pobeda je božiji dar narodu nebeskom
a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda
pobede nije ni dostojan.

Omarska.
Od butnih kostiju može se napraviti durbin.
Smrt voli lepa imena.

1994.

***

Koliko smrti
da se napravi jedna kneževina-opereta?

Koliko smrti i prognanika
da se ustoliči jedan stihoklepac?

Koliko smrti i ruševina
da bi jedna ocvala kurva
ulovila diplomatskog zeca,
da bi jedna namirisana baba
doživela ljubičasti grč?

Koliko smrti i laži
da bi jedan učeni kepec
dobio svoju Akademiju?

Koliko smrti i lupeštva
da bi bankarski pacov
osećaj ratne iskusio pobede
i da bi lenji ubojičin vučjak
škljocanjem zuba prekratio moljčev let?

1994.

Crnorizac P.

Crnorizac P. bio je veliki
stručnjak za određivanje starosti memle
njuhom istančanim – retko bi se
prevario za vek ili dva.

Bejaše veliki podvižnik.
Iskorenio je običaj igranja “trule kobile”
među kaluđerima (doista sablažnjiva slika).
Propisao je nijansu cigle za gradnju crkava
i sastav legure za zvona.

Svakog se jutra svađao sa đavlom
koji bi mu obnoć zaturio čarapu desnu,
izvrnuo rukav na mantiji, u mrtvi
čvor vezao pertle
– sve da bi ga usporio u delima
od nacionalnog interesa.

Zločini, progoni, lupeštva
graktali su mu pod prozorom.
On je vodio teološke raspre
sa svojom prestarelom ruskom hrticom:
da li su “božja deca” svi
ili su neki ipak malo manje to?

Kukci gradojedci jutros su otišli na sever
(u trščacima su otkrili neki nenačet grad).
On im je mahao – šapom svoje hrtice.
Velikom – velio joj – Pravoslavijom
još ćeš se razmahati ti.

1994.

Pesma ratnih zločinaca

1.

Pucati, pucati na sve,
na ljude, kokoške, pse.

Pucati na svrake i na koze.
Praznu ali još toplu
postelju probosti nožem.

Pucati u odblesak
prozorskog stakla,
i u škrip “pevca”
vrh odžaka.

Pucati u boju divljeg maka
i u zveket mahuna zrelog graška.

Pucati u treperav vazduh jula
i u otužni miris đula.

Život koji nije nastao u znaku krsta
nek zbrišu pritisci kažiprsta.

2.

Prolaze ratni zločinci
– šapću za nama pločnici.
Poznaju se po bršljan-usnama
i sasušenim bobicama lica.

Mi smo umorni kosci a ne šetači-lutani.
Kroz ljudsku travu
napravili smo Veliki Prokos.
Opevaće nas gavrani.
Il’ sveta ptica kos.

Dolaze ljudske zveri
– šapću gradski gušteri
bežeći u zidne fuge.
Odaju ih pokreti ruku odviše masni
i vonj kuge.

Gušteri cinkaroši!
Samo onaj kret ruke
ima punoću i prisnost
samo onaj koji se
završava Ubistvom.

U njinim tetivama
– šapću gugutke platanske
namere bez peska
i snovi bez probuda se stane.

O gugutke usrane,
san i pokret su isto
i oboje se nežno
dovršavaju Ubistvom.

1994.

Iz zbirke pesama Jadi srpske duše, prvo izdanje Beogradski krug, 1995, Sabrana dela (I-VI), Res publika i Informatika, 2006.

Preuzmite PDF zbirke pesama Jadi srpske duše

Gostovanje Miše Stanisavljevića u Peščaniku

Srodni link: Mirjana Miočinović – Dramske bajke i antibajke Miodraga Stanisavljevića

Peščanik.net, 05.11.2009.

SARAJEVO