- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Kao Kolokotronis…

Starija Grkinja, koju je novinar upitao nešto o Zlatnoj zori, odgovorila je opisom svoga straha kada uveče izađe na ulicu, po kojoj se šetaju ovi grčki neofašisti sa šlemovima na glavi, “kao Kolokotronis”. Nigde u medijima nisu uspeli da prevedu ovaj sjajni izraz, koji svedoči o gospođinoj duhovitosti, političkom (antifašističkom) stavu, i o posebnoj istorijsko-kulturnoj perspektivi. Teodor Kolokotronis bio je veliki vojskovođa grčkog rata za nezavisnost, junak i pobednik ključne bitke kod Dervenakja 1822, čovek sa burnom političkom karijerom, koji je pod stare dane naučio da čita i piše i objavio svoje memoare, i danas jedno od najpopularnijih štiva na grčkom. Njegov šlem je kreacija koja svojom preteranošću oslikava nacionalni zanos i nadutost, sklonost ka slabijem ukusu koju ćemo koji vek docnije prepoznavati kao nacionalni kič: ukratko, znak preterivanja i grotesknog, što je gospođa zapravo htela da kaže. Kako je mogućno da ovako važnu nijansu značenja mediji jednostavno cenzurišu, kako je mogućno da evropsku i svetsku publiku liše bogatstva značenja jedne – a slično rade sa svim kulturama? U kojem bi to vremenu, i na kojem mestu novinar upozorio na ovo značenje, dao kratko objašnjenje i time poučio slušaoce/gledaoce/čitaoce? Ranije to nije bio tako lak, i svakako ne tako brz posao – novinar je morao pogledati u neki priručnik, enciklopediju, ili je bar morao biti toliko snalažljiv da zamoli gospođu da objasni ko je Kolokotronis za širu i negrčku publiku: danas je dovoljno da potroši nekoliko sekundi i na svom pametnom telefonu proveri ko je ličnost sa šlemom koju gospođa pominje. Jednio što novinar ne bi smeo uraditi je upravo ovo što se desilo – cenzura građanske misli i stava. Površnost je izuviše blaga optužba, a i nema smisla, jer je reč o uhodanom načinu ponašanja sa građanskim stavom koji propoveda i zapoveda globalno carstvo gluposti. Ono nam “vraća udarac” baš svaki dan, i pokušava da uništi svaku vezu sa znanjem, iskustvom iz prošlosti, stvaralačkim i kritičkim distanciranjem i ponovnim čitanjem – sa svim dakle onim što omogućava izbor, kriterijume, brigu za ljudski rod, živo i neživo, i konačno zadovoljstvo u svemu tome.

Glupost je svuda, opšta, i sve se manje primećuje. Zaleđenost je isto reakcija: ne treba se čuditi što ni u Grčkoj, najbolje organizovanom društvu za manifestacije i demonstracije sa Južnom Korejom i Francuskom, više nema velikih, milionskih manifestacija, već se učesnici mere uglavnom desetinama hiljada. Grčka prijateljica mi kaže da bi još jedina efikasna manifestacija bila masovna samoubistva, i cinično dodaje da bi efekat možda bio dobar samo u prvom talasu, dakle samo jedanput.

Teško je zamisliti nekoga na svetu danas ko ne vidi Kolokotronisov šlem – simbolički predmet nadutosti carstva: politika nikad nije bila transparentnija, posebno u Evropi. Stari su podvrgnuti sistematskom polaganom istrebljivanju ukidanjem sredstava za život, socijale i zdravstvene zaštite; mladi su raspršeni, sistematski izglađivani, zatirani, sa ozbiljno skraćenom životnom perspektivom, novim generacijama će se potpuno ukinuti besplatno školovanje; imigranti se podvrgavaju ponižavanju i selekciji, da bi se proizvela kasta robova. Nad tim kastama već vlada nova, koja ostvaruje načine života u izolaciji od ostalih kasta i modalitete eksploatacije koji su tome prilagođeni. Stari se optužuju za prošlost, mladi za nezainteresovanost i neznanje. Mnoga azijska društva daju izvrstan primer kako kaste uspešno odolevaju rastu stanovništva i doslovce gužvi tela: evropski konzervativci uspešno hine da se pribojavaju azijskih rešenja, dok ih već uspešno slede.

A slabost carstva gluposti koje stalno vraća udarac je uočljiva: starci nisu svi krivi za prošlost, mladi nisu svi nezainteresovane neznalice. Naprotiv, novo znanje je ogromno, upravo u ovom međuvremenu pre nego što ga viša kasta ne ukrade samo za sebe, jednostavnim postavljanjem nedostižnih cena. Znanje, isto znanje, dostupnije je nego ikad i mladima i starima, knjiga još nije mrtva, internet još nije svuda jednako rizičan i kontrolisan, većinom je još besplatan ili košta zanemarljivo malo – no to je veoma kratak trenutak, carstvo gluposti samo treba da mrdne prstom. Nijedna generacija u kratkoj istoriji čovečanstva nije u tako kratkom vremenu došla do otvaranja novih horizonata znanja – starci i deca zajedno, sa izmešanim ulogama učitelja i učenika. Kaste misle da još kontrolišu taj haos, ali sistemi kontrole pucaju i otkrivaju se na sve strane: kontrola ima smisla jedino ako je nevidljiva i nepoznata.

Moja vizija nije nimalo optimistička: umesto da potegnu smešni aspekt usiljenih simbola – recimo Kolokotronisov šlem – većina ljudi je spremna da u novoj navici brzog učenja i povođenja za novim oblicima pokoravanja uleti u bilo koji plan kasta na vlasti. Jedan od opasnih primera desio se nedavno – deca su privedena da demonstriraju za očuvanje ljubljanskog hospica, kuće za umiranje. Plemenit cilj, nema nikakve sumnje, vredan građanskog angažovanja. Ali ako decu, prijemčivu za nova iskustva i znanja, površno ubedimo da je smrt ne samo prihvatljiva, nego i obeležena nekim novim privlačnim formulama i ritualima, i to u doba i u okolini gde humanistički principi jedva plivaju sa nosom nad smrdljivom vodom – onda vaspitni rezultat može biti katastrofalan. Vrednost ljudskog i svakog drugog života može biti lako zamenjena “vremenom opraštanja sa mrtvim”, “pozitivnog tugovanja” i sličnim besmislicama. One, naime, spadaju u istu kategoriju utešnih objašnjenja kao suvišan broj ljudi, nekorisnost pojedinih ljudskih grupa i pojedinaca, opasnost koju donose pojedine grupe i pojedinci, i slično iz najnedavnije prošlosti i opasne sadašnjosti. Smrt suviše često odnosi decu da bismo se trudili da ih joj još i približimo…

Koliko-toliko prirodna smrt je, naime, ukoliko je dobro povezana sa sećanjem, subverzivna. Nisu slučajno na grobljima, sahranama i komemoracijama, počinjale pobune: obeležavanje godišnjice smrti Georga Papandreusa je 1973. u Atini označilo početak pobune protiv pukovničke hunte. Gospođa koja je metaforično sahranila grčke fašiste slikom Kolokotronisovoga šlema će jedanput umreti: ukoliko ne zapamtimo njen duh i građanski otpor i izjednačimo je sa lampionom koji ćemo pustiti niz vodu u novom ispadu usiljene mode sprijateljavanja sa smrću, sigurno propadamo svi: a dovoljno je da ju je čulo i nasmejalo se samo nekoliko miliona ljudi. Da njenu poruku nisu čuli i oni koji ne znaju grčki i grčku istoriju, isključiva je i neoprostiva krivica medija.

Peščanik.net, 23.11.2013.

The following two tabs change content below.
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)