Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Otkud tolika opsednutost nejednakošću ako ona poslednjih dvadesetak godina opada. O nejednakosti se govori mnogo više nego o nerazvijenosti: o nedostatku socijalne pravde više nego o pomanjkanju slobode.

Razlike u prihodima (životnom standardu bolje reći) između stanovnika naše planete su prema knjizi Branka Milanovića „Globalna nejednakost“ rasle od industrijske revolucije, praktično tokom čitavog 19. i 20. veka da bi počele da opadaju tek negde sredinom 90-ih godina prošlog veka. Pre tri decenije, tačnije 1988, globalna nejednakost je iznosila 72 đinija,[efn_note]Đini je jedinica mere nejednakosti, a izražava se kao đini koeficijent u rasponu od 0 do 1. Nejednakost se izražava i u đini poenima od 0 do 100, pri čemu 0 znači da svi imaju isto, a 100 da sve ima jedan čovek.[/efn_note] 2008. je bila 70,5 đinija, a 2011. godine 67.

Pad nejednakosti u svetu rezultat je prvenstveno snažnog privrednog uspona Kine i rasta prihoda kineske srednje glase. Srednji dohodak (ne u apsolutnom iznosu, nego po paritetu kupovne moći) u urbanoj Kini sada je veći od srednjih dohodaka Rumunije, Letonije ili Litvanije.

Naglašavanje da je reč o „urbanoj Kini“ ukazuju na rascep koji postoji unutar ove zemlje, jer su gradske sredine nekoliko puta razvijenije od seoskih. Uopšte, brzi uspon Kine praćen je možda još bržim porastom nejednakosti u njoj. Sredinom 70-ih godina prošlog veka, kada je otprilike Kina odlučila da krene putem liberalizacije, nejednakost je bila 25 đinija, danas je dvostruko veća – oko 50 đinija. To je tačno onoliko koliko je nejednakost u Americi bila 1929. godine, ali i za oko pet đinija više od nejednakosti u SAD danas. Naime, nakon „velike depresije“ nejednakost je u Americi pola veka opadala, do oko 35 đinija 1979, da bi posle toga počela da raste do današnjih 45 đinija.

U stvari ulazak Kine na svetsku scenu bio je „okidač“ promena koje su tumbe okrenule čitav svet. Zajednički imenitelj tih promena jeste – globalizacija. U kombinaciji sa informaciono-komunikacionim tehnologijama, uključivanje tri milijarde ljudi (bivših socijalističkih zemalja, Latinske Amerike, Azije) u „međunarodnu podelu rada“ izazvalo je tektonske poremećaje. Iz tog „sudara svetova“ neke zemlje su izašle kao pobednici, druge kao gubitnici. U prve, po Milanoviću, spadaju: Kina, Indija, Tajland, Indonezija, Vijetnam; u druge – bogate zemlje OECD-a ili, kako ih Milanović zove, WENAO (zapadna Evropa, severna Amerika, Okeanija).

Kao posledica takvog razvoja stvari došlo je do erozije „države blagostanja“, odnosno, sa druge strane, do (nevelikog ali ipak) porasta nejednakosti: u Holandiji sa 28 na 32 đinija, Nemačkoj sa 27 na 33, Italiji sa 30 na 35, Španiji sa 30 na 37 đinija. Uzgred, sa nejednakošću od 26 đinija Srbija spada u prilično egalitarne zemlje.

Mada je, kao što se vidi, nejednakost u razvijenim zemljama još uvek znatno niža nego u Kini, dok se u njoj tom temom praktično niko (bar javno) ne bavi, na zapadu je ona već godinama „top tema“. Branko Milanović je nesumnjivo jedan od njenih najprilježnijih proučavalaca. A knjiga „Globalna nejednakost“ predstavlja na neki način esenciju njegovog višedecenijskog rada.

Milanovićeva knjiga, iako pisana prilično popularno ali i, za razliku od Piketijevog „Kapitala u 21. veku“, pregnantno i fokusirano, ima ozbiljne stručne i naučne ambicije. Autor zapravo tvrdi da sva tri najpoznatija istraživača nejednakosti (Jan Tinbergen, Sajmon Kuznjec i Toma Piketi) pre svega „imaju problem objašnjavanja činjeničnog stanja u modernom svetu“. Prva dvojica (koja inače zastupaju tezu da će nejednakost sa tehnološkim, odnosno ekonomskim razvojem opadati) ne mogu da objasne porast nejednakosti nakon 80-ih godina 20. veka, dok Piketijeva teorija (da nejednakost u kapitalizmu mora stalno da raste) važi za 20. vek, ali je u suprotnosti sa podacima za 18. i 19. vek.

Milanovićev teorijski doprinos sastoji se pre svega u tome što je čuvenu „Kuznjecovu krivu“ koja naopako okrenutim latiničnim slovom „U“ prikazuje kretanje nejednakosti (koja, dakle, prvo raste da bi opadala) transformisao u „Kuznjecove talase“ ili cikluse. To znači da nakon razdoblja opadanja nejednakost ponovo raste. Razvijene zemlje zapada (Evropa, SAD) se nalaze na početku drugog Kuznjecovog talasa. To jest, posle rasta nejednakosti tokom 19. i njenog pada tokom 20. veka, ona sada ponovo počinje da raste. Kina se, međutim, nalazi na vrhu prvog talasa, dakle kada je nejednakost dostigla maksimum i očekuje se da počne da pada. Svet se, pak, nalazi negde između (dalekog) istoka i (razvijenog) zapada: tj. u drugoj fazi (opadajuće nejednakosti) prvog talasa. Da li će Milanovićeva revizija Kuznjecove teorije biti priznata i prihvaćena u naučnom svetu ostaje tek da se vidi; ali ako bude, to će svakako predstavljati veliki uspeh za srpskog naučnika. Zanimljivo je, takođe, da Milanović ne podržava Piketijevu ideju o povećanom oporezivanju bogatih kao rešenju problema nejednakosti, odnosno ne smatra da bi to samo po sebi rešilo problem. Milanović zapravo insistira na povećanom državnom ulagaju u obrazovanje – jer podaci pokazuju da najveći imovinski jaz postoji između obrazovanih i neobrazovanih – da bi ono na taj način postalo dostupnije svim slojevima stanovništva.

Iz knjige Branka Milanovića (čije poslednje poglavlje nosi podnaslov: „Deset kratkih refleksija o budućnosti nejednakosti i globalizacije“) može se, kao ključan, izvući jedan zaključak: pred svetom se nalaze dva izazova, ili dva zadatka. Prvi je razvoj Afrike, a drugi liberalizacija Kine. Naime, 1970. Afrika je imala veći BDP po stanovniku (2.900 dolara) od Azije (2.200 USD), ali je od tada u Aziji BDP/pc povećan pet, a u Africi svega dva puta.

Kina iz daleka izgleda monolitno, ali nije. Milanović navodi podatak da je 2013. u Kini bilo 500.000 štrajkova. I ističe da će „najveća opasnost sa kojom će se Kina suočiti u dolazećim decenijama biti mogućnost formalnog ili neformalnog raspada zemlje“.

U stvari, postoji i treći izazov: da li će rast nejednakosti u bogatom svetu dovesti do (vladavine) populizma i plutokratije, tj. uskog sloja najbogatijih, kao pojava (za sada više u obliku tendencija) suprotnih demokratiji i globalizaciji. To je pitanje koje je povezano sa već čuvenim podatkom da jedan procenat najbogatijih stanovnika Zemlje (70 miliona) poseduje gotovo polovinu (46 odsto) ukupnog svetskog bogatstva. Milanović, međutim, posebno ističe još užu grupu ljudi, onu sa Forbsove liste milijardera. Njih je 2013. godine (koju Milanović uzima) bilo tačno 1.426, a posedovali su 5,4 hiljade milijardi dolara ili oko dva odsto ukupnog svetskog bogatstva (241.000 milijardi dolara, prema Credit Suisse).

Ova tri izazova možda najbolje pokazuju koliko je svet danas, mada povezan i globalizovan više nego ikada u svojoj istoriji, različit. Što je važnije, pokazuju koliko još vode ima da protekne i Dunavom i Savom dok Azija i Afrika dođu dotle da im evropski i američki problemi padnu na pamet. To jest da tek kad reše svoje elementarne probleme na red dolazi rvanje sa nejednakošću na, kako u uvodu knjige kaže Brankovo Milanović, „dugom putu do globalnog sistema upravljanja, do sveta koji će postati jedno“ (kurziv Milanovićev).

Peščanik.net, 07.04.2017.

The following two tabs change content below.

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)