U onoj grani istorije umetnosti koja se bavi recepcijom Leonardove Mona Lize pre dvadesetak godina usvojena je podela na tri epohe recepcije. Period idolatrije, u kome je veliko delo važilo kao jedinstveno i neuporedivo, kao mera svih stvari. Već savremenici su smatrali da se ono može primereno opisivati samo pomoću prirodnih ili kosmičkih metafora.

Iza toga dolazi period kiča, kada se zagonetni osmeh industrijalizacije umnožava u bezbroj plastificiranih kopija i postaje sveprisutan, gotovo kao simbol površnosti i nezrelosti čitave jedne epohe. Konačno i tu istoričari umetnosti vidno odahnu nastupa period kritičke distance, savesnog istraživanja i obrazložene skepse. I tu su, doduše, moguća preterivanja (npr. u obliku Staljinovih brkova), ali pre kao dosetka i odstupanje od pravila. Delu se pristupa nepristrasno, kao individualnom “biću”, ali i kao elementu njegove vlastite epohe, sa njenim nesumnjivim vrhuncima, ali i vrhunskim predrasudama i greškama.

Istoričarima koji se budu bavili recepcijom Josipa Broza verovatno će se, sama po sebi, nametnuti neka slična periodizacija. Bez obzira na vlastiti odnos prema temi, oni će morati da pođu od činjenice da su periodi idolatrije i kiča definitivno iza nas. Tito već poduže više nije mera svih stvari, a od nedavno ni predmet bezgranične inspiracije industrije kiča. Međutim, da li to znači da, poput istoričara umetnosti, možemo sa olakšanjem odahnuti? Jesmo li stupili u period distancirane kritičke refleksije?

Nije neophodno posebno dokazivati da je odgovor na ovo pitanje negativan. Jednoznačno smo izašli iz epohe kiča, a da istovremeno nije izvesno da li će i kada biti institucionalizovana kritička distanca prema “velikoj temi” naše novije istorije. Šta je uzrok ovom razvojnom poremećaju?

Istoričari umetnosti prećutno projektuju kognitivistički evolucionizam u svoju konstrukciju istorije recepcije. Naime, onaj ko danas Mona Lizi pristupa u kategorijama idolopoklonstva ili kiča za njih je naprosto “zaostao u razvoju”.

Verovatno se u nekoj eventualnoj estetici titoizma mogu utvrditi slične blokade u kognitivnoj evoluciji delova publike. Postoje populacije čiji razvoj je zaustavljen fiksiranjem za neki od davno prevladanih stupnjeva kolektivne svesti, populacije koje našu stvarnost još uvek doživljavaju u semantici “rata i revolucije”. Međutim, ova vrsta razvojnih poremećaja nije moja tema. Interesuje me onaj stav koji kritičku refleksiju blokira sredstvima same kritičke refleksije. On evoluciju društvene svesti ne sprečava emocionalnim vezivanjem za prošli i izgubljeni smisao, nego time što taj prošli smisao svesno instrumentalizuje. Paradoks je očigledan. Ako je idolopoklonstvo jedan u osnovi iracionalni odnos, raspad tog odnosa se ne može sprečavati racionalnom argumentacijom, na primer navođenjem razloga zbog čega bi bilo bolje da ne nastupi period kritičke distance. A naši kritičari kritike idola upravo to pokušavaju. Praveći liste onih koji “ruše Tita” oni jednom u osnovi racionalnom argumentacijom pokušavaju da utemelje poljuljani autoritet, tj. da omeđe pravo onog iracionalnog i da budno paze da neko ne prekorači zadate granice.

Paradoksalno je koliko i bizarno kada ljubljanski poststrukturalista S. Žižek lamentira nad “Titovim drugim umiranjem”, ili kada prosvećeni “Danasov” urednik J. Lovrić sebe postavlja za amaterskog čuvara “imena i dela”. Za njih bismo samo uz visoki stepen netolerantnosti mogli tvrditi da su “zaostali u razvoju”. Pa ipak, nema sumnje da se protive tome da estetika titoizma iz faze idolopoklonstva i kiča definitivno uđe u fazu kritičke refleksije. Zbog čega to čine? Zašto u istom dahu u kome, verujem iskreno, zahtevaju suštinske reforme, njihovu garanciju vide u konzerviranju titoističkog nasleđa, koje po svim svojim autentičnim elementima (neprikosnovenost vrhovnog autoriteta, maksimalna koncentracija moći, monizam vlasti, bespogovorni “demokratski centralizam” itd) predstavlja direktno suprotnost željenim promenama?

Mislim da se rešenje ove, kao i mnogih drugih aktuelnih zagonetki, mora tražiti u fenomenu jugoslovenskog federalizma. Ono biva instrumentalizovano da bi se tabuizujuća energija, kojom još uvek raspolaže, upotrebila za zaštitu nečeg sa čim nema suštinske veze. Jednom rečju, ono postaje forma za diskusije i polemike čiji sadržaj po svom značaju za sudbinu Jugoslavije tu formu višestruko nadilazi.

Međutim, da li je ova vezana trgovina funkcionalno opravdana? Ostavimo po strani inače nužnu skepsu u pogledu neraskidivog vezivanja komunističke ideologije i pitanja unutrašnjeg uređenja Jugoslavije. Sve jasnije su negativne posledice takvog vezivanja. Time što je sebe identifikovala sa unutrašnjim uređenjem jugoslovenske države naša komunistička ideologija je zaposela važno legitimacijsko uporište, ali je time svaka njena kriza postala neposredno kriza samih temelja ove države. Veća istorijska neodgovornost gotovo da nije moguća. Isto tako, zanemarimo problem naknadnih troškova, koji nastaju kao posledica pomenute vezane trgovine. Dok tabu Titovog imena još funkcioniše, možda je zgodno koristiti njegovu široku senku kao zaštitni ogrtač i za razne druge predmete. Međutim, time se na ružan način povećava površina za eventualni napad. Možda će jednog dana protivnici federalizma iskoristiti upravo tu lakomislenost i napasti ga kao navodno nerazdvojni deo jedne ideologije sa kojom on, zapravo, nema suštinske veze.

Međutim, ovo su sve pitanja koja još ne dodiruju središte problema. A njemu se približavamo ukoliko razmotrimo sadržinski odnos između federalnog uređenja i one ideologije čiji zaštitni znak predstavlja Titovo ime. Ukoliko bismo utvrdili da ta ideologija ne samo što ne predstavlja adekvatnu formu za razvijanje teme federalizma, nego je čak izobličava i onemogućava, konsekvenca bi bila da pomenuta vezana trgovina ni privremeno ne služi stabilizovanju federalnog uređenja, nego mu u svakom trenutku šteti. Ovo najbolje ilustruju rasprave o Ustavu iz 1974. godine nezavisno od toga da li su kritičke ili apologetske. One neće rezultirati razjašnjavanjem, nego potpunim zamračivanjem pojma jugoslovenskog federalnog uređenja.

Federalno uređenje možemo definisati posredstvom pojmova prozirnosti moći i njene kontrole. U državama u kojima, zbog stabilnih regionalnih razlika, nisu dovoljni mehanizmi horizontalne kontrole distribucije moći, nastaje potreba za dopunskim mehanizmima. Osnovna pretpostavka bilo kakve kontrole jeste da moć koja je u opticaju bude prozirna, tj. da bude u formi koja bar načelno omogućava kontrolu. Ako ova pretpostavka ne bi bila ispunjena, svako mrvljenje moći značilo bi njeno fragmentarizovanje, ali ne i ograničavanje mogućnosti njene neograničene upotrebe.

Za distribuciju moći u posleratnoj Jugoslaviji možemo reći sve, samo ne to da je bila prozirna. Nisu jasno bili definisani ni njeni izvori, ni kanali kojima je proticala. Sve to nije bilo slučajno, nego je u potpunosti odgovaralo predstavama o državi i pravu, na kojima je od početka izgrađivan unutrašnji poredak “nove Jugoslavije”.

Nerazrešive poteškoće sa našim federalnim uređenjem proizilaze otud što je on na dnevni red stavio pitanje preraspodele moći, a da prethodno nije rešen problem njene sistemski uslovljene neprozirnosti. Da se ovde ne radi samo o poremećenom redosledu, koji se naknadno može ispraviti, tako npr. da će onda radikalno federalizovanje Jugoslavije rezultirati prozirnijom distribucijom moći, postaje jasno čim pokušamo da konkretno zamislimo taj proces. Ukoliko moć treba da bude distribuirana unutar jedne političke zajednice, taj protok mora bar delom da podleže zakonu spojenih sudova. Nije moguće da se nivo i gustina tečnosti u jednom sudu znatno razlikuje od proseka. U suprotnom, nema protoka, tj. veza tog suda i ostalih se prekida.

Priča o takvoj “suverenosti” slovenačkog naroda, koja uključuje njegovo faktičko “pravo na otcepljenje” predstavlja mehaničku posledicu pomenutog poremećenog redosleda. Slovenija je očigledan primer nemogućnosti federalizovanja Jugoslavije bez prethodnog konsekventnog tematizovanja protoka političke moći u celom sistemu. Bez takvog tematizovanja se svaki federalizam zapliće u dilemu: laž (tj. privid, kao u prvim decenijama “nove Jugoslavije”) ili raspad sistema spojenih sudova, tj. stvaranje više nezavisnih država jugoslovenskih naroda. Ni u jednom od ova dva slučaja se ne radi o federalnom uređenju.

Tematizovanje, što između ostalog znači i činjenje prozirnim, procesa distribucije političke moći, ne može biti rezultat nekog dugotrajnog institucionalnog preobražaja, koji bi se odvijao u okviru postojeće vladajuće ideologije. Na primer, tako što bi se najpre afirmisao demokratski princip “jedan čovek – jedan glas”, da bi onda, u laganom procesu socijalnog učenja, bile stvorene pretpostavke i za federalnu kontrolu moći. U današnjoj Jugoslaviji ni od koga ne možemo s pravom očekivati da učestvuje u procesima u kojima nastaje i povećava se politička moć, ako prethodno ne postoje uverljive garancije da ona neće biti zloupotrebljena. A takvih garancija nema sve dok protok moći u celokupnom jugoslovenskom političkom sistemu nije transparentan. Dakle, najpre transparentnost moći, pa onda participiranje. Ma koliko slovenačko bojkotovanje jugoslovenskog političkog sistema inače bilo podložno kritici, ono je opravdano u tački u kojoj odbija iluziju o tome da u političkim sistemima u kojima je moć načelno neprozirna, jednakost građana (na osnovu principa “jedan čovek – jedan glas”) vodi pre demokratiji nego diktaturi.

Iz ovoga jasno sledi da je promena načina proizvođenja i raspodele moći u jugoslovenskom društvu elementarna pretpostavka za sve druge promene. Ako nije jasno gde je izvor moći, u Skupštini, partijskom kongresu ili državnom predsedništvu, ako nadalje nije jasno kojim kanalima se ta moć dalje distribuira, ne može se očekivati da bude smanjeno međusobno podozrenje među jugoslovenskim narodima. Jasno je, takođe, da ovaj nužni uslov nema neposredne veze sa pitanjima federalnog uređenja. Naime, on je uslov smislenosti i tih pitanja, a nije neka posledica doslednog federalizovanja, kako se to naivno veruje, pre svega na severozapadu naše zemlje. Ideja o “asimetričnoj federaciji” predstavlja prividno rešenje paradoksa spojenih sudova. Njen jedini nedostatak jeste njen eufemizam. Umesto da iz zamisli o paralelnom postojanju dva unutrašnja uređenja izvede neposrednu posledicu, tj. formiranje dve nezavisne države, ona teret apsurdnog pojma države sa dva unutrašnja uređenja svaljuje na leđa pojmu federalizma.

Da bi federalna preraspodela moći povećala, a ne smanjila racionalnost političkog sistema, mora svim učesnicima biti jasno šta se preraspodeljuje. Svi značajni izvori moći moraju biti institucionalno obuhvaćeni, inače postoji mogućnost “crne berze”, kojom se onda obezvređuje regularno tržište moći. Tek nakon takvog institucionalnog kanalisanja (rasvetljavanja) političke moći, nakon preciznog evidentiranja svih njenih izvora i tokova, ima smisla raspravljati o njenoj raspodeli na federalne jedinice. U suprotnom, podozrenje koje se potkrepljuje neprozirnošću moći na nužan način će voditi želji da se svi izvori moći imaju pod vlastitom kontrolom, tj. da se u krajnjoj instanci ima ili unitarna jedinstvena država, ili unitarne države jugoslovenskih naroda.

Ako Titovu zaostavštinu posmatramo i kao skup institucija koje treba da regulišu distribuciju moći u jugoslovenskom društvu, možemo bez ustezanja reći da one direktno podstiču procvat “crne berze”. Osnovna osobenost tog tipa vlasti jeste da su osnovni izvori moći, vrhovni autoritet, vojska, partija, smešteni u nadustavni prostor i načelno izmaknuti institucionalnom regulisanju. Time je onemogućena svaka efikasna kontrola moći, pa time i federalna. Daleko od toga da bi bio zaštitni znak federalizma, ovaj sistem predstavlja njegovu prvu i osnovnu prepreku.

Federalizam predstavlja odgovor na pitanje o unutrašnjem uređenju jugoslovenske države. On ne sme biti korišćen kao legitimacijska osnova neke parcijalne ideologije, ma koliko mi tu ideologiju mogli smatrati naprednom i genijalnom. Država nije partijska stvar, niti pitanje državnog uređenja sme biti nadležnost bilo koje partije. Elementarna pretpostavka za racionalnu raspravu o našem postojećem i budućem federalnom uređenju jeste oslobađanje te rasprave od svih ideoloških naslaga. Federalizam je bio problem naše države i kada se nije ni znalo da postoji neka komunistička partija. Ako ovaj problem treba da bude trajno rešen, treba ga vratiti tamo gde mu je mesto, u kontekst pitanja o smislu jugoslovenske države kao zajednice jugoslovenskih naroda. A proteklih pola veka će, bez obzira na to koliko impresioniraju kratkovide savremenike, biti samo jedna od epizoda u razvijanju te široke teme. Ili, kako bi rekli pasionirani istraživači Mona Lize, bile su to epohe idolopoklonstva i kiča.

Stav, novembar 1989.

Peščanik.net, 12.11.1989.