Pomirenje u senci leševa

[tab name=’Pomirenje u senci leševa’]

Presuđeno je: država Srbija kriva je zbog toga što je „najpre propustila da spreči genocid u zaštićenoj zoni Srebrenica”, a potom i da izruči Haškom tribunalu njegove počinioce; godinu i po dana nakon ove sramne presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, Srbija nije pristala ni na nežnu bratsku čvrgu, nekakvo deklarativno izražavanje žaljenja, a na slobodi su i dalje kreatori i realizatori srebreničkog masakra, Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Uoči godišnjice srebreničkog masakra, govori se tek o unutarkoalicionom pomirenju Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije za čijeg je (SPS) vakta, novcem ovdašnjih poreskih obveznika, finansiran najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. O ruvu i kruvu srbijanskih birača se okrutno ubijalo, zlikovački komplot imao je većinsku podršku.

Većinski, takođe, poslovno sposobni državljani Srbije, sa sve fiškalskim duetom Tibor Varadi–Radoslav Stojanović, ne doživljavaju Srebrenicu kao svoj problem. Tu su dve škole mišljenja dominantne: „Moje dete da plaća, a ja onoliko šetao/la protiv Njega”, te ona oficijelna, kao kad se jajara, Srbija, uz pomoć advokata, za sitnu kintu brani kod lokalnog sudije za prekršaje: „Nismo bili u UN, pozivari su kasnili, opšte uplatnice nepropisno popunjene, okačeno na oglasnoj tabli, može li vansudsko poravnanje – ovo treba smisliti i izgovoriti, napisati (ok, advokati, kao taksisti, istaknu tablu i staju prvom ko podigne ruku, ali ovo…) – ljudi smo, da se dogovorimo, da vam damo nešto pšenice i kojekakvog povrća za krv, zaslužili ste, a i rodilo, pri tom doći će i do naših tamo, šta snimci, nije dokaz, žene plaču, deca bez očeva, ali gledajmo u budućnost”.

Na temu Srebrenica – a to, naravno, nije tema – trebalo bi pomiriti i neke stavove koje su ne tako davno izrekli ljudi iz toplog internacionalnog atinskog zagrljaja.

Boris Tadić: „Međutim, za sve nas veoma je težak deo presude u kome se konstatuje da Srbija nije preduzela sve što je u njenoj moći da spreči genocid nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici. Sada kada smo dobili sudski epilog te tragične politike, sasvim je jasno da svako ko se bude protivio dovršetku saradnje sa Haškim tribunalom i donošenju skupštinske deklaracije o Srebrenici, radi najdirektnije protiv interesa svoje države i budućnosti njenih građana”. Ivica Dačić: „Taj zločin nema ništa sa državom Srbijom, sa građanima Srbije i smatramao da bi donošenje deklaracije koja bi obuhvatala priznanje da je tu došlo do masovnog zločina nad muslimanskim narodom bila dobra osnova da BiH i Hrvatska dobiju sporove protiv SCG u tužbama za naknadu štete zbog počinjenog genocida”.

O tim suprotstavljenim stavovima ništa neće biti napisano u pomiriteljskoj deklaraciji demokrata i socijalista, koju s nestrpljenjem očekujemo.

Zašto je presuda Međunarodnog suda pravde sramna? Zato što je i genocid presuđen, ne jednom, prvi put u procesu protiv generala Vojske Republike Srpske, Radislava Krstića, ispostave države Srbije (Jovica, Frenki, Arkan, desperadosi, budale, pritajeni idioti, ostavljeni muževi, profesionalni kriminalci, legionari, sav ovodrinski šljam), koja se imala starati o srpskim interesima preko Drine, što je značilo na hiljade žrtava.

„Sudsko veće je uvereno izvan svake sumnje da je u Srebrenici izvršen genocid i da ste vi generale Krstiću krivi za genocid”, rekao je, izričući prvu presudu komandantu Drinskog korpusa VRS, sudija Almiro Rodrigez.

Presuđeno je još koješta, Draženu Erdemoviću koji je priznao krivicu za višesatno pucanje u ljude, Biljani Plavšić, koja se kaje za genocidnu ideologiju i htela bi van…

„Iz razloga koji sudskom veću nisu jasni, doneta je odluka o tome da budu ubijeni svi muškarci vojnog uzrasta. Rezultat je bio neizbežan – uništenje muslimanskog stanovnistva Srebrenice”, rekao je sudija Rodrigez.

Nikom ti razlozi nisu jasni. U obrazloženju presude se kaže da nije reč tek o ubijanju na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi koje „predstavlja zločin progona”.

„Nije po sredi samo istrebljenje muslimanskih vojno sposobnih muškaraca, već namerna odluka da muškarci budu pobijeni, odluka doneta s punom svešću o neizbežnim posledicama koje će to imati na čitavu grupu. Donošenjem odluke da budu ubijeni svi muškarci vojnog uzrasta, zapravo je doneta odluka da se onemogući opstanak Muslimana Srebrenice”, obrazložio je sudija Rodrigez.

On je ukazao i na neidentifikovani, nama dobro poznati, izvor zla u Beogradu, na Palama i drugim toponimima odmetnika, rekavši da sudsko veće može da prihvati da Krstić ne bi sam doneo odluku da budu ubijene hiljade civila i nenaoružanih ljudi.

„Neko drugi je verovatno izdao naredenje da budu ubijeni svi muškarci vojnog uzrasta. Bez obzira na to, vi ste krivi, generale Krstiću. Krivi ste za ubistva hiljada bosanskih Muslimana izmedu 10. i 19. jula 1995. godine, kako za pojedinačna i sporadična ubistva u Potočarima, tako i za masovne egzekucije. Krivi ste za neverovatno velike patnje bosanskih Muslimana, kako u Potočarima, tako i preživelih. Krivi ste za progon Muslimana iz Srebrenice. Znajući da će žene, deca i stari iz Srebrenice biti deportovani, krivi ste što ste prihvatili plan da se u masovnim egzekucijama ubiju svi muškarci vojnog uzrasta. Krivi ste za genocid, generale Krstiću! Povezivanje zla koje je učinjeno sa identitom Srba, predstavljalo bi uvredu za srpski narod i izneveravanje koncepta civilnog društva. Ali, bilo bi jednako monstruozno neimenovati to zlo zbog toga što bi to moglo da povredi Srbe. U julu 1995. godine, generale Krstiću, vi ste pristali na to zlo”, rekao je sudija Rodrigez i presudio je ispravno, za razliku od haških komšija.

Nije bilo pravog odgovora onog dela ovdašnjeg građanstva koje se ima smatrati normalnim, štagod to značilo – predlog deklaracije o Srebrenici koji je sačinila grupa nevladinih organizacija i udenula ga u skupštinsku proceduru uz pomoć poslanika Nataše Mićić i Žarka Koraća u vreme emitovanja video-zapisa državne formacije Republike Srbije „Škorpioni” iz Trnova. Radikali su imali svoju deklaraciju, a Demokratska stranka Srbije nije dozvolila da se govori samo o zločinima nad Bošnjacima, odnosno, njeni su predstavnici zatražili da se ne govori izdvojeno o zločinima u Srebrenici. I Srpski pokret obnove je imao svoju deklaraciju u kojoj se osuđuju zločini nad Srbima, ali i nad Muslimanima. Sve je propalo, uz grozomorne priče radikala, a na bilbordima sa fotografijama žrtava koje je u Beogradu postavila Inicijativa mladih za ljudska prava (autor Tarik Samarah), na kojima su srebreničke žrtve, osvanule su parole Biće repriza!. Tužilac Mark Harmon ocenio je da presuda predstavlja izvršenje pravde.

Danas, na još jednu godišnjicu koja podseća na državno ruganje žrtvama koje dolazi iz Srbije, možda je najilustrativniji deo govora tužioca Marka Harmona u procesu protiv generala Krstića: „Žrtve su doživjele takve gubitke koje niko ne može da im vrati, ali presuda im pruža izvjesnu utehu za tragediju koju su proizvela ljudska bića. Ti ljudi zaslužuju pravdu i mi smo uložili mnogo truda da stvorimo objektivnu hroniku događaja u Srebrenici da bi svetska zajednica, a posebno ljudi u u RS i SRJ, imali mogućnost da je prouče i da sami izvuku zaključke o tome šta se dogodilo u Srebrenici”, rekao je Harmon.

Nakon još jedne presude, oslobađajuće, za Nasera Orića, komandanta bošnjačke Operativne grupe „Srebrenica”, takođe van razumne sumnje odgovornog za zločine – više od dve hiljade ubijenih civila i spaljena srpska sela u istočnoj Bosni – ulazimo u blaženi mir socio-demokratskog pomirenja. Pojednostavljeno, a čemu pojednostavljanje, pomirenje znači da smo se složili o Haškom tribunalu koji presuđuje samo Srbima (nastavljamo saradnju, Dačić će da ‘apsi Mladića, samo što nije) i o tome da, zapravo nikakvog genocida nije bilo, izuzev u Srebrenici, o tome smo znali ili je trebalo da znamo, nismo sprečili, a mogli smo i, konačno, šta nam na tu temu možete, ništa, brate, pali!

Bez okrutnih sankcija ovde niko neće priznati da je država Srbija počinila srebrenički masakr. Neće ni sa njima.

E-novine, 08.07.2008.

Peščanik.net, 11.07.2008.

[/tab] [tab name=’Nož, žica, sramota’]

NOŽ, ŽICA, SRAMOTA ili kuršumski PDV

Uoči godišnjice srebreničkog masakra još jedna je presuda međunarodnih institucija, nakon one da je Srbija nevina u slučaju lokalni genocid, legla kao melem na ranu onom delu srbijanskog pučanstva koji za mantru ima slogan „Nož – žica – Srebrenica!“, ali i političkoj eliti koja u blaženom miru zaborava, blago uznemirena, formira vladu. Eno, presudilo, nije Naser Orić kriv, oslobodilo ga Apelaciono veće Međunarodnog tribunala za ratne zločine poništivši prvostepenu presudu kojom je osuđen na dve godine zatvora, a reč je, svakako, o neopevanom (možda i opevanom) zlikovcu iza čijih jedinica su 1992. ostala spaljena srpska sela čiji su stanovnici, nezavisna je procena više od dve hiljade, zverski ubijeni. U februaru prošle godine je komšijski Međunarodni sud pravde u Hagu presudio da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce, na čelu sa Ratkom Mladićem.

I sve se uklapa, prvo Srbija nije kriva za genocid, tako je bar predstavljena jedna od haških presuda, a s druge strane, Tribunal ne kažnjava dokazanog zločinca, mi smo nevini, svet je protiv nas, može da se pravi vlada koja će se suočiti s prošlošću. Evo dokaza za rekohabitaciju, ili jedinstvo u bolu. Boris Tadić: „Sada kada smo dobili sudski epilog te tragične politike, sasvim je jasno da svako onaj ko se bude protivio dovršetku saradnje sa Haškim tribunalom i donošenju skupštinske deklaracije o Srebrenici, radi najdirektnije protiv interesa svoje države i budućnosti njenih građana“. Ivica Dačić: „Zločin u Srebrenici nema nikakve veze sa državom Srbijom, sa građanima Srbije i smatramo da bi donošenje deklaracije koja bi obuhvatila priznanje da je tu došlo do masovnog zločina nad bošnjačkim narodom bila dobra osnova da BiH, a potom i Hrvatska, dobiju sporove protiv SCG u tužbama za naknadu štete zbog počinjenog genocida“. Tako je prazno obećavao predsednik Srbije, a bezočno lagao njegov koalicioni partner, čovek koji bi po opisu poslova i radnih zadataka kad se formira vlada, prvi policajac Srbije, morao da pohvata haške optuženike Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Gorana Hadžića. U međuvremenu, odbačena je bosanskohercegovačka tužba protiv Srbije za naknadu štete, a blagi ukor iz glavnog grada Holandije Srbija je primila k znanju, rugajući se u izjavama zvaničnika i u parlamentu žrtvama i njihovim srodnicima. Gotovo idealni stavovi za čvrstu koaliciju. „Propustila da spreči“, znamo, negde je i presuđeno, znači da je država u kojoj živimo – mi, da se ne šalimo neumesno – regrutovala, obučavala, opremala, plaćala izvršioce najstrašnijih zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Bio je razrađen svojevrsni kuršumski PDV od kojeg su se okoristili ovdašnji i prekodrinski odmetnici od civilizacije, naočigled birača koji, bar do Srebrenice, nisu imali nikakvu dilemu, preciznije, Milošević nije morao da krade glasove, ni iz predostrožnosti.

Ponešto i jeste presuđeno, u četiri presude za genocid donete, između ostalog, i na osnovu priznanja počinilaca. U Srebrenici se jula 1995. ponovila strahovita fašistička matrica odvajanja navodno vojno sposobnih muškaraca, među kojima je bilo i petnaestogodišnjaka, od žena i starijih osoba. Slike njihovog stradanja obišle su svet i, unekoliko, dobile pravosudni epilog. Ključni kreatori i realizatori zločina Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske i general vojske bosanskih Srba Ratko Mladić su na slobodi.

U presudi protiv generala Radoslava Krstića, osuđenog pred Tribunalom za pomaganje u genocidu, ističe se da su snage bosanskih Srba „i pored Rezolucije Saveta bezbednosti UN prema kojoj je enklava morala biti ’zaštićena od svakog oružanog napada i svakog drugog čina neprijateljstva’, jedinice Vojske Republike Srpske napale i zauzele grad“.

– U roku od nekoliko dana 25 hiljada bosanskih Muslimana – najviše žena, dece i staraca koji su živeli u ovom sektoru – isterano je iz svojih domova i, u atmosferi terora ukrcavani su od strane Srba u prepune autobuse koji su prelazili linije sukoba, kako bi dospeli do teritorija koje su pod kontrolom bosanskih Muslimana. Vojno sposobni muškarci doživeli su drugačiju sudbinu. Hiljade njih koji su pokušali da pobegnu iz tog područja zarobljeni su i zatvoreni u nehumanim uslovima, zatim likvidirani. Više od sedam hiljada osoba nikada se više nisu vratile – navodi se u presudi generalu Krstiću.

Nešto nije u redu, Krstić je osuđen za pomaganje u genocidu, što znači da je genocida bilo, a on i njegov pretpostavljeni, po izjavama zvaničnika, do 2001. nisu skinuti s hrane, iliti državnog budžeta Srbije.

„Pokolj koji je počinjen u Srebrenici u julu 1995. najgora je pojedinačna strahota koja se dogodila u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova devedestih godina i najgori pokolj koji se dogodio u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Naročito treba istaći da je Tribunal utvrdio van razumne sumnje da su snage bosanskih Srba i druge snage u periodu od 11. do 19. jula 1995. ubile između sedam i osam hiljada muškaraca bosanskih Muslimana različitih dobi. Tribunal je utvrdio van razumne sumnje da ogromna većina pogubljenih nije ubijena u borbi, već su bili žrtve egzekucija“ (Haški tribunal). A, kao što to obično biva, masovni zločini i genocid imaju ideološki bekgraund. „Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije – nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije“, reči su haške osuđenice Biljane Plavšić koja je priznala svoje učešće u zločinu i izdržava zatvorsku kaznu od 11 godina.

Povodom Izveštaja svoje Komisije za istraživanje događaja u srebreničkoj operaciji,Vlada Republike Srpske zaključuje da prihvaćeni Izveštaj „nedvosmisleno pokazuje, da su u području Srebrenice u julu 1995. godine, učinjeni zločini velikog obima grubim kršenjem međunarodnog humanitarnog prava“, kao i da je „ Republika Srpska iskazala odlučnost da se suoči sa istinom o događajima iz proteklog tragičnog sukoba na prostoru Bosne i Hercegovine“. U zaključcima Vlade RS izražava se saosećanje sa bolom srodnika žrtava, „uz iskreno žaljenje i izvinjenje zbog tragedije koja im se dogodila“, kao i opredeljenje Vlade da preduzima odlučne korake da se pred lice pravde izvedu sva lica koja su počinila ratne zločine“.

Takvog saosećanja u Srbiji sa zvaničnog mesta nije bilo, o tome su, po vlastitoj savesti, brinuli dokazani izdajnici/ce iz Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom, Komiteta pravnika za ljudska prava, Centra za kulturnu dekontaminaciju…

U Srebrenici su jedinice Ratka Mladića ubile između sedam i po i osam hiljada Bošnjaka. Brojke i presude imaju i ljudski lik, imena i prezimena. To može da izgleda i ovako: „Na snimku se vidi kako mom ocu, valjda je bio ranjen, ispaljuju tri metka u glavu. Otišao je sa ostalim muškarcima 10. jula, kada je Srebrenica pala. Naš je rastanak bio težak, imali smo osjećaj da se vidimo poslednji put. Otišao je ka Tuzli „maršem smrti“. Pucalo se svih strana, nismo znali hoćemo li preživjeti. On je trčao, prelazio je most i mahao nam. Imao je kožnu jaknu i plavu košulju, što sam vidio i na snimku“, rekao je Semir Ibrahimović posle prikazivanja filma o ubistvu šestorice Bošnjaka u Trnovu, tokom srebreničke ofanzive koje su počinili i snimili pripadnici državne formacije – paradržavnih i paravojnih nije bilo – Škorpioni.

Za umetnost ostaje malo mesta. Pripadnik srpskih formacija Dražen Erdemović priznao je svoje učešće u streljanju civila i ratnih zarobljenika.

Zarobljenici nisu mogli vidjeti što ih čeka jer su i njima bile vezane oči. Draženu je to bilo draže, smatrao je da je to čin milosrđa prema tim jadnicima. Ali uskoro su počeli stizati autobusi puni ljudi kojima oči nisu bile vezane. Nisu im vezali čak ni ruke. Izgledalo je kao da su ih na brzinu pokupili, ugurali u autobuse i poslali na Branjevo. Čemu takva žurba? Dražen to nije razumio. Muškarci bez poveza preko očiju mogli su vidjeti što ih čeka. Vidjeli su leševe i vojnike s automatima koji su na njih čekali. A ipak su izašli iz autobusa i hodali pokorno za vojnicima do streljačkog stroja.

Možda više ništa nisu osjećali? A onda je Dražen ugledao nešto što ga je šokiralo: dok je čovjeku ciljao u glavu, ugledao je izdajničku mrlju na stražnjoj strani hlača. Mokra se mrlja sve više širila. Začuo je komandu i opalio. Kada je čovjek pao, Dražen je vidio da je još živ, još je mokrio od straha. Odjednom mu je postalo neugodno, baš kao da se to njemu dogodilo. „I meni se to moglo dogoditi“, pomislio je, ali je neugodnu pomisao brzo potisnuo. (Slavenka Drakulić, Jedan dan u životu Dražena Erdemovića).

Draženu je draže bilo. A nama?

Beton, 08.07.2008.

Peščanik.net, 11.07.2008.

[/tab] [end_tabset]

[ssba-buttons]