Propao je još jedan pokušaj reformi u Srbiji. Odlazak ministra Radulovića, bez obzira na formu koju će on na kraju zadobiti, poslednji je čin u toj drami čiji se takav rasplet već odavno naslućivao.

Kampanja koja je poslednjih nedelja vođena protiv sad već praktično bivšeg ministra privrede, zaslužuje da bude podrobnije istražena, analizirana i objašnjena. Na njenom čelu samo su se formalno nalazili paradržavni sindikati; logistika je dolazila iz najviših vrhova Vlade Srbije.

Najdalje je u toj borbi protiv zdravog razuma otišao – i najdublje pao – Mlađan Dinkić, koji je nekada predvodio jednu izrazito reformski orijentisanu intelektualnu grupu, da bi danas njegova partija postala poslednje utočište populista i demagoga.

Ali nije Saša Radulović najveći gubitnik u ovoj tužnoj priči sa još tužnijim krajem. Niti je njegova demisija poraz – kao što su istraživanja pokazala, ne tako malog broja – ljudi koji su podržavali promene. Radulovićev pad zapravo je poraz danas najmoćnijeg čoveka u Srbiji, apsolutnog pobednika u svim kategorijama. S jedne strane zato što pokazuje koliko je zapravo nemoćan pred pojedinim društvenim grupama i njihovim mračnim silama. S druge, možda i važnije, jer pokazuje da još uvek u sopstvenoj glavi nije rešio taj problem: kakvu, i kako, želi da gradi Srbiju. I pustio je niz vodu čoveka koji je bio – možda ne jedini, ali svakako najuporniji i najglasniji – u pokušajima da vlada uradi ono što je, na kraju krajeva, i sama, kad je posle rekonstrukcije „osvežila“ mandat, obećala građanima Srbije.

Doduše, po jednom, Vučiću naklonjenom tumačenju, ovo je samo njegov taktički potez, jer se sa reformskim obećanjima ne ide u izbore niti se pred izbore prave „bolni reformski rezovi“. Po drugom razumevanju situacije, međutim, Vučić u samu potrebu za korenitim, sistemskim reformama ne veruje, već („dinkićevski“) veruje da će mu arapski kapital sve dosadašnje muke „pozlatiti“, pa mu je i raspisivanje izbora bilo potrebno, između ostalog, da bi se otarasio „dosadnog“ Radulovića i njegovih uznemirujućih reformističkih predloga.

Srećom, odgovor na pitanje koja je od ove dve „škole mišljenja“ u pravu nećemo morati dugo da čekamo.

 
Peščanik.net, 26.01.2014.

Srodni link: Saša Radulović – Tekst ostavke

The following two tabs change content below.

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)