Pre skoro trideset godina, putovala sam u Englesku sa mužem, koji je trebalo da predaje na univerzitetu u Bredfordu u Jorkširu, tada jednom od centara povezivanja arheologije sa prirodnim naukama i tehnologijom; meni su ponudili predavanje u tada jedinom britanskom centru za jugoslavistiku. Ništa me nije moglo pripremiti na kulturni šok: poznavala sam London, velike univerzitetske centre i ljupka sela. Bredford, inače Dikensova inspiracija za Sumornu kuću, izgledao je kao mesto iz trećega sveta. Nekada jedan od najvećih centara tekstilne industrije, u kojem je, po imenu lokalnog plemića, nastao i jedan od najružnijih tekstilnih proizvoda svih vremena, lister, grad je bio naprosto prljava ruševina. Srednja klasa je propala pod politikom Margaret Tečer, kuće su preuzeli Pakistanci sa mnogobrojnim porodicama koje su živele na brzo nestajućoj socijalnoj pomoći, i koje su se spasavale izdajući sobe studentima. U gradu nije bilo nijedne jedine prodavnice u koju bih, sa svojim beogradskim navikama i ukusom, uopšte ušla. Nikakvih restorana, nikakve zanimljive arhitekture: grad je imao sve odlike (sem trećeg sveta) naročito zaostale socijalističke provincije. Studentski dom gde smo bili smešteni je doduše uvek imao ceo meni za vegeterijance i vegane, i istovremeno stare bolničke krevete, posteljinu sa rupama i zakrpama i prepotopske dušeke. Bar su nas grejali, što u Bredfordu nije bio mali luksuz.

Univerzitet je bio druga priča: prijatelji su nam pomogli da se snađemo u pustoši, recimo da dođemo do nevidljivog pakistanskog restorana kojeg je na ulici reklamirao mrtav pacov, ali u kojem je u podrumu sa plastičnim stolovima i stolicama i bez stolnjaka služena najljuća i najbolja hrana onog potkontinenta. Uputili su me u Nacionalni muzej medija, koji je planski sagrađen u Bredfordu za vreme prethodne vlade, kako bi se stvorilo više radnih mesta. Čarobna institucija, moderna, interaktivna, zabavna bila je skoro pred zatvaranjem zbog politike one dame. Danas je to opet centar, ima poznati filmski festival i preživeo je. Studenti koje sam sretala su hodali doslovce u krpama, odeći koju su kupovali iz druge-druge ruke u odgovarajućim radnjama i na sirotinjskim buvljacima. Jorkšir je tada bio u svemu jeftiniji od Jugoslavije. Oprema univerziteta bila je očajna, laboratorije na svetskom nivou. Oglasne table i zidovi su bili prekriveni lecima sa pozivima na akciju – oslobađanje laboratorijskih životinja, kontracepcijskim savetima, pozivima za najrazličitije grupe potpore, kulturnim priredbama sa temama iz trećeg sveta. Politička korektnost bila je svetinja. U mizernom parku, klupa sa posvetom studentkinji koja je umrla mlada, i čiji su roditelji platili za klupu: bilo je čak i pojedinačnih polica u biblioteci koje su bile posveta nekog studenta ili roditelja. Jedan od studenata, u džemperu čija su se oba rukava vidljivo parala me je pozvao na predstavu u univerzitetskom pozorištu. U savršeno opremljenom pozorištu, opet izgrađenom pre Tečer, igrali su Šeridana tako da mi je dah zastajao – mogli su odmah doći na BITEF. Cena ulaznica bila je smešna.

Bedi i zakrpama su odgovarale navike i uverenja: sem što su svi svaki put nazdravljali za smrt Tečer (a pili su dosta), nikada, ni pre ni kasnije, nisam bila u društvu sa tako mnogo ubeđenih socijalista – čak ni u Grčkoj. Tadašnji studenti su bili deca onih koji su sistematski gubili posao, i to ne samo u tome kraju Engleske, i znali su da ih nezaposlenost očekuje pre i možda umesto karijere. Bili su već druga generacija žrtava tečerizma. Kod ponašanja je podrazumevao sirotinjsku racionalnost u svemu. Po prvi put sam se malo stidela svojih “socijalističkih” navika, komoditeta na koje smo mi bili navikli, zahteva koje smo za sebe postavili, rafinmana koje smo sebi priuštili – kao uveliko alternativci, nesigurnih pozicija, i uvek spremni na saslušavanja i zatvor. Ali je bar “onaj naš” bio mrtav, i izgledalo je da bi se moglo okrenuti na dobro, što kao što znamo, nije. U našim nadama su nas engleski prijatelji opominjali da nijedna politička promena nema smisla ako se uvede ili prođe pohlepa, “greed”. U moju, tada uglavnom post-strukturalističku glavu je jako teško ulazila ova moralistička poruka: docnije sam shvatila da je ključna, kao programsko i kao lično načelo ponašanja. U nekom smislu je boravak u pokrajini koju je Tečer najtemeljnije uništila bio otkrovenje. Nikada se više nismo mogli ponašati bez pomisli odnosno korektiva koji se odnosio na sirotinju i pravila koja zahteva. Videla sam pre toga afričku, mediteransku, jugoslovensku sirotinju i pripadajuće užase, ali nikada ranije takvu strogost unutarnjih merila. Ta žena je izazvala društvene i mentalne promene iz kojih je izvesno nastao niz savremenih društvenih pokreta zapadnog sveta: prokleto nasledstvo, koje će najbolje znati da obeleži njen pogreb.

Peščanik.net, 16.04.2013.

Srodni linkovi:

Adam Curtis: Duh na tavanu

John Hilley: Sahrana Tačer – najveća uvreda

New Statesman: Tržište i sloboda – u ministarstvu Margaret Tačer

Vladimir Gligorov: Politika odgovornosti

The following two tabs change content below.
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)