Rakete i razvoj

Nova godina je uvek prilika za izražavanje lepih želja i novih obećanja. Tako je i predsednik Vlade Aleksandar Vučić – slučajno ili ne, ko zna – prvi dan nove godine po julijanskom kalendaru iskoristio da nagovesti još brži rast srpske ekonomije. „Ako postignemo dogovor sa kineskim HBIS-om, onda idemo kao raketa, na preko četiri odsto“ – rekao je premijer govoreći o rastu bruto domaćeg proizvoda na, kako se to kaže, tradicionalnoj konferenciji za novinare, koja će većini njih ipak najduže ostati u sećanju po tome što ih je premijer lično služio ćevapima.

Hm, „kao raketa“? Kakva je to raketa kad je njena brzina upola manja od kineske – jer, da podsetimo, Kina je godinama ostvarivala stope rasta BDP-a od 8-9 odsto – ali, dobro, Srbija nije, a i ne treba da bude Kina, dozvoljavamo da se premijer malo zaneo. On zbilja deluje iskreno u svojoj želji da Srbija krupnijim koracima krene napred.

Kada se, međutim, sa kosmičkih visina spustimo na zemlju, vidimo sasvim drugačiju sliku. Srbija poslednjih 6-7 godina napreduje kao rak i još nije dostigla nivo iz 2008. godine. Prošlogodišnji privredni rast od 0,8 odsto, kojim Vučić tako voli da se hvali, niži je nego u svim drugim državama na prostoru Balkana i centralno-istočne Evrope. A ni po onome planiranom za ovu godinu od oko dva odsto naša zemlja ne stoji ništa bolje.

Srbiji je dakle neophodan – i tu je premijer Vučić u pravu – bar duplo veći rast bruto domaćeg proizvoda. Ali, kako doći do tog i takvog rasta? U stvari, to i nije tako „nemoguća misija“. Iako ekonomski razvoj zavisi od sklopa više činilaca, koji nije uvek i za svaku zemlju isti, uglavnom se zna koje preduslove u tom pogledu treba ispuniti. U te „razvojne faktore“ spadaju: investicije, obrazovanje, ekonomska politika, bankarstvo, korupcija i, na kraju, ili bi tačnije bilo reći pre svega – institucije.

Prvi i poslednji među navedenim činiocima imaju posebno mesto: investicije, jer bez njih razvoja očigledno ne može biti, a poslednji, institucije, jer na ulaganja deluju „dubinski“ i dugoročno. Srbija, međutim, pada već na tom prvom koraku – investicijama. Za brz i dinamičan razvoj, naime, neophodno je da investicije budu u visini jedne četvrtine bruto domaćeg proizvoda. Toliko su, recimo, imale Češka, Slovačka, Slovenija u godinama svog burnog razvoja. Srbija je daleko od toga. U poslednjih nekoliko godina investicije se u Srbiji kreću oko 19 odsto bruto domaćeg proizvoda. To ne samo da je daleko ispod pomenutih 25 odsto, nego je za tri procenta BDP-a ispod proseka koji su u istom razdoblju ostvarivale zemlje centralno-istočne Evrope.

Posebno je simptomatično da je najviše podbacila država: umesto da javne investicije budu oko pet odsto BDP-a, one su bile upola manje. Kakvu je štetu politička elita Srbije napravila građanima najbolje pokazuje sledeći podatak: da su u prethodnih 10 godina javne investicije bile na nivou proseka centralno-istočne Evrope, ukupna ulaganja u infrastrukturu bila bi veća za 4-5 milijardi evra. To bi, recimo, omogućilo potpunu revitalizaciju železničke i putne infrastrukture. A to bi, dalje, bio snažan podsticaj privatnim ulaganjima i njihovom porastu na željenih 20 odsto BDP-a.

Da probamo da ovu priču zaokružimo u apsolutnim brojevima. Dakle, u Srbiji se godišnje investira oko šest milijardi evra, a trebalo bi bar osam milijardi. Kako obezbediti te dve „dodatne“ milijarde evra, pitanje je „biti ili ne biti“ srpske ekonomije.

Problem je što ni premijer Vučić, uprkos entuzijazmu koji pokazuje, u tom pogledu ne pomaže. Prošle godine, naime, bilo je planirano da javne investicije, grubo govoreći, budu milijardu evra. Ekonomisti su smatrali, i smatraju još uvek, da bi upravo radi bržeg izlaska zemlje iz recesije državna ulaganja trebalo da budu za oko 150 miliona evra veća. A nije da za to nema para. Naprotiv. Srbija ima tri i po milijarde evra odobrenih kredita koji leže neiskorišćeni. Zboge čega čak plaćamo i penale, ali da sad u to ne ulazimo. Sve u svemu, umesto da od planiranih budu za 150 miliona evra veće, javne investicije su za otprilike toliko bile manje.

Uticaj institucija se možda ne može tako egzaktno izmeriti kao u slučaju investicija, ali se takođe ne može ni prenaglasiti. Institucije su temelj države, one postavljaju „pravila igre“, od njih zavisi da li će u jednom društvu biti podsticani rad, preduzetništvo, štednja, inovativnost ili rentijerstvo, rasipništvo, korupcija, klijentelizam… Od njih, u krajnoj liniji, zavise i investicije. Jer, „dobre institucije minimiziraju troškove i rizike, dok ih loše povećavaju“ (Milojko Arsić).

Srbija se prema svim indikatorima kvaliteta institucija nalazi na začelju zemalja centralno-istočne Evrope. Po možda najvažnijoj stvari, zaštiti vlasničkih prava, Srbija je na poslednjem mestu – ispred nje su i Bugarska, i Hrvatska, i Mađarska, i Rumunija, o Estoniji (koja je iznad proseka Evropske unije) da i ne govorimo. Po nezavisnosti sudstva Srbija se nalazi na pretposlenjem mestu (iza nje je samo Slovačka); po veličini korupcije opet je pretposlednja (iza nje je ovog puta Bugarska), kao i po opterećnosti privrednog života državnom regulativom, samo što je ovog puta iza nje (bratska) Hrvatska. I Indeks globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma pokazuje jasnu zavisnost razvoja i institucija: na vrhu liste najrazvijenijih nalaze se zemlje sa najsolidnijim institucijama.

Institucije su dakle ta raketa ili, ako hoćete, raketno gorivo, koje Srbiju može da izbaci u orbitu razvijenih zemalja. „S 300“, bilo kao maketa ili raketa, tj. i simbolično, poput aktuelnih zbivanja u Beloj crkvi, i stvarno, što bi predstavljala kupovina ruskih „raketnih sistema“, vodi u suprotnom smeru. Tamo gde se nalaze prodavci ili daradovaci, svejedno.

Peščanik.net, 17.01.2016.