- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Siniša Vučinić – intervju

Objavljujemo integralni tekst i audio intervjua, koji je septembra 1992. sa Sinišom Vučinićem napravila novinarka Špigla Renate Flottau.

Renate Flottau: Kada ste osnovali svoju partiju?

Siniša Vučinić: Udruženu rojalističku omladinu napravili smo iz više podmladaka stranaka sa monarhističkim usmerenjem. Tu su ušle omladine Konzervativne stranke, Narodne stranke, omladina Srpskog nacionalnog preporoda iz Beča, omladina rojalističkog bloka, omladina Hrišćansko-ekološke partije i omladina Narodne radikalne stranke. Objedinili smo se u Udruženu rojalističnu omladinu, a to je više pokret nego stranka. Radimo na razbijanju stranaka, jer smatramo da je u Srbiji previše stranaka koje imaju malo članova, dok lideri stranaka više boluju od toga da budu lideri i predsednici dvadesetak ljudi nego neke veće stranke koja ima 100.000 ljudi. Pokret trenutno broji oko 15.000 članova, a u okviru Udružene rojalističke omladine deluju tri vojne formacije – Beli orlovi, Mladi ravnogorci i Srpski sokolovi.

Renate Flottau: Svi su oni iz vaše stranke?

Siniša Vučinić: U početku su to bile posebne grupe, a posle toga smo Bele orlove i Mlade ravnogorce objedinili zajedno sa Srpskim sokolovima, pa se sada svi zovu Srpski sokolovi, da bi lakše koordinirali rad.

Renate Flottau: Koliko imate aktivne vojske?

Siniša Vučinić: Oko 1.500.

Renate Flottau: Koliko je još paravojnih formacija, pored vaše?

Siniša Vučinić: Ja ih ne smatram paravojnim formacijama, nego dobrovoljačkim jedinicama. Arkanovi dobrovoljci su se povukli, oni više nisu na frontu, tako da trenutno pored nas postoji Srpska garda, koja je vezana za Srpski pokret obnove i Beli orlovi Srpske narodne obnove. Koliko ja znam, još samo oni deluju na frontu.

Renate Flottau: Da li svi oni rođeni tamo ili ih ima i iz Srbije?

Siniša Vučinić: Pa ima mešano, ima i onih koji su rođeni tamo, a kod nas je većina iz Srbije.

Renate Flottau: Oni zvanično tvrde da nema nijednog iz Srbije?

Siniša Vučinić: Lažu. Uopšte ih više ima iz Srbije, a kod nas je 90% iz Srbije.

Renate Flottau: Pod čijom ste vi komandom na frontu – imate svoju komandu ili ste pod komandom armije?

Siniša Vučinić: Pokušali smo da budemo pod komandom srpske vojske, a nikad nismo pod komandom Jugoslovenske narodne armije. Kad su se oni pregrupisali u Bosni i Hercegovini i formirali srpsku jedinstvenu vojsku mi smo pokušali sa njima, međutim, došlo je do jednog nezahvalnog odnosa njihovog prema nama. Recimo, Srpski sokolovi su morali da idu na prvu liniju fronta, da čuvaju sela dok su ovi bili u pozadini. Tako da smo se razišli od njih, pogotovo u onim delovima srpske vojske u kojima su se nalazili muslimanski vojnici u sastavu teritorijalne odbrane, naročito u okolini Trebinja. Nismo hteli pod jedinstvenu komandu sa muslimanima, jer su momci već imali žestoke obračune sa muslimanima u Zvorniku i Višegradu. To nikako nismo mogli da dozvolimo, tako da nismo pod njihovom komandom, imamo posebne komande. Posle hapšenja takozvanih Crvenih beretki Mihalja Kertesa koji ih je oblačio, uniformisao…

Renate Flottau: Koga je oblačio?

Siniša Vučinić: Oblačio je Crvene beretke koje su izvršile hapšenje 48 naših ljudi u Bijeljini. Tada smo bili izrevoltirani, a ja sam odlučio da povučem sve Srpske sokolove, da im više niko ništa ne pomaže, da ne sarađuju zajedno, jer su ih s leđa uhapsili. Tada smo pripretili građanskim ratom, tj. da će se težište rata preneti u Srbiju i da će Srpski sokolovi sami krenuti u oslobađanje. Oni su se plašili da ne krene borba među Srbima, ali oni su prvi započeli, jer su pred svetom probali da dokažu da oni nisu krivi, da su zato uhapsili dobrovoljce i da smo za sve krivi mi. Na početku rata su nas tapšali po ramenu i čestitali nam što idemo, a sada odjednom kad treba da se izvuku i steknu legitimitet pred svetom onda smo mi za sve krivi. Govore da Srbija nije u ratu – lažu, Srbija je u ratu. Kad sam hteo da povučem Srpske sokolove, napaćeni narod istočne Hercegovine je u Nevesinju maltene počeo da plače, digli su demonstracije da ne vraćamo ljude. Mi smo na zahtev i molbe naroda ostavili naše koji se i dalje nalaze na ratištima istočne Hercegovine i Bosne.

Renate Flottau: Ako vi niste pod komandom armije, kako održavate kontakt jedni s drugima, kako to izgleda u praksi?

Siniša Vučinić: Uglavnom ne otvaramo vatru jedni na druge, zna se da i oni brane, ali smo podelili uloge, uglavnom nemamo jedinstvenu komandu, mi smo više diverzanti i sprovodimo diverzantske akcije kao što su upadanja u sela…

Renate Flottau: Ali ipak održavate kontakte?

Siniša Vučinić: Držimo kontakt da ne bi došlo do nesporazuma, ali ne pripadamo njima.

Renate Flottau: Da li po vašim saznanjima ostale jedinice imaju kontakte sa Jugoslovenskom armijom ili ne?

Siniša Vučinić: Oni nemaju kontakte s Jugoslovenskom vojskom. Prilikom povlačenja, vojska im je ostavila dosta teškog naoružanja, odakle bi to imala srpska vojska u Bosni i Hercegovini, da to nije ostalo od Jugoslovenske vojske, to je sasvim normalno. Oni su to ostavili, međutim, oni sa njima sada nisu ni u kakvim kontaktima, jedino sa njima kontaktiraju dole u Konavlima, jer čuvaju Prevlaku.

Renate Flottau: Da li u svojim redovima imate strance?

Siniša Vučinić: Samo Srbe, nemamo strance, imamo oko dvadesetak ruskih kozaka u Srpskim sokolovima.

Renate Flottau: Iz Rusije?

Siniša Vučinić: Oni su došli iz Rusije da ratuju zajedno s nama, ima možda po jedan, dva Grka, dva-tri Bugarina i tako.

Renate Flottau: A Armija, da li tamo ima stranaca?

Siniša Vučinić: Oni nemaju strance, bar ja nisam sreo nijednog.

Renate Flottau: Kažete da, s druge strane, Bošnjaci imaju puno Turaka.

Siniša Vučinić: Naši momci su ih ubijali i nalazili smo baš Turke.

Nađemo dokumenta i pasoše, videli smo da su neki bili iz Istambula. Sada ih ima još više, po mojoj pretpostavci ima negde oko 2.000 Turaka i mudžahedina koji se bore. Uglavnom su oko Goražda i Zvornika, mada ih ima i u Sarajevu, došli su da pojačaju odbranu.

Renate Flottau: Jeste li bili u Goraždu?

Siniša Vučinić: Ja nisam bio u Goraždu, ali su naši bili tamo od početka. Kasnije kad je u Goraždu uspostavljen prividni mir oni su prešli u Zvornik i Bijeljinu.

Renate Flottau: Da li je vašim trupama teško da pređu granice?

Siniša Vučinić: Sada nam je teško proći otkad su udarili blokadu, inače da nije te blokade mnogo bi nas više bilo dole, više bi se i moglo regrutovati, nego dosta ljudi zna da je teško proći pa prolazimo tajnim kanalima, jer preko zvaničnih granica ne možemo proći.

Renate Flottau: A zašto vas Srbi ne puštaju?

Siniša Vučinić: Ne puštaju nas zato što im je sada cilj da se odbrane pred svetom da bi stekli legitimitet.

Renate Flottau: Da li i  oružje ide tajnim kanalima?

Siniša Vučinić: Oružje prenosimo tajnim kanalima, mada tama uglavnom otimamo, tako smo počeli, sad imamo više oružja.

Renate Flottau: Da li donosite oružje iz Srbije?

Siniša Vučinić: Ne, oružje dobijamo tamo.

Renate Flottau: Ali od koga?

Siniša Vučinić: Otimamo, uđemo u magacine, daje nam i narod koji ima oružje, daje i teritorijalna odbrana, oni imaju oružje i uvek daju za nove koji dođu.

Renate Flottau: Da li onda to oružje vratite u Srbiju?

Siniša Vučinić: Ostane tamo, ne vraća se u Srbiju, mi oružje ne vraćamo u Srbiju.

Renate Flottau: Od kad su vaši ljudi na frontu?

Siniša Vučinić: Od početka, od hrvatskog rata, još od Gospića, Vukovara i Knina. Onda, Erdut, Dalj…

Renate Flottau: Ko vas finansira, da li plaćate svoje dobrovoljce?

Siniša Vučinić: Mi nismo plaćali, to je sve na dobrovoljačkoj bazi. Nijedan naš dobrovoljac nije plaćen.

Renate Flottau: Sigurno imate neke sponzore?

Siniša Vučinić: Pa imamo neke sponzore, po Srbiji malo, uglavnom u inostranstvu od srpskih emigrantskih klubova. Oni ponešto pomognu, sponzorišu da bi kupili uniforme i slično, jer nam srpska vojska ne da ništa. Uglavnom smo od ubijenih Hrvata i muslimana skidali uniforme, pa ih prefarbamo u crno da se vidi da nisu njihove. Inače, naše su uniforme crne, crnokošuljaši, Srpski sokolovi su crnokošuljaši, sa izvezenim SS na uniformi.

Renate Flottau: SS s namerom ili…?

Siniša Vučinić: S namerom SS, da bi ličili na one sjajne trupe SS, a i u prevodu znači Srpski sokolovi.

Renate Flottau: Armija tvrdi da su dobrovoljci plaćeni, vi kažete da nisu. Činjenica je da je svaka strana imala trupe koje su pljačkala sela, Srbi su pljačkali hrvatska sela, ko je to radio?

Siniša Vučinić: Armija nije ni postojala, oni su se povlačili i uopšte nisu ratovali, pucali su u prazno, Jugoslovenska narodna armija je bila izdajnička. Celi rat vodili su dobrovoljci i meštani. Armija je bila totalno nesposobna, ništa nije uradila, jedino što je tamo ostavila naoružanje i izazvala rat. Jugoslovenska narodna armija je izazvala rat, a borili su se meštani i dobrovoljci. Tu su veliku ulogu odigrali Arkanovi dobrovoljci, oni su bili dobri, možemo ih samo pohvaliti koliko su bili dobri i energični i mogu da garantujem da nisu oni pljačkali. Pljačkali su isključivo Šešeljevi dobrovoljci, oni su isključivi pljačkaši.

Renate Flottau: Armija kaže da su pljačkali dobrovoljci, Šešelj kaže da ste to radili vi, vi kažete da je to radio Šešelj…

Siniša Vučinić: Pljačkali su samo Šešeljevi, to mogu da garantujem. Nije to sad naš lični spor nego sigurno mogu da garantujem da samo njegovi pljačkaju, jer Arkanovi nisu pljačkali, Srpska garda nije pljačkala, ovi od Vuka Draškovića nisu pljačkali garantujem. Za naše isto garantujem, za Bele orlove Srpske narodne obnove, i za njih garantujem da nisu pljačkali, ali Šešeljevi su sigurno pljačkali zato što ih je išlo samo po 4-5, on nikada nije imao nijednu veliku jedinicu, namerno je to radio. Njegovi su puštali brade, izigravali neke divljake, pljačkali su i srpska sela i spaljivali ih.

U početku su se prikačili za naše ili neke druge dobrovoljce, sada im ne dozvoljavamo da nam uopšte prilaze, ali u početku mi prođemo, očistimo jedan deo terena, oni polako idu poslednji i pljačkaju, pale, i ono što je srpsko, šta god nađu. Tako se svuda kače po njih desetak, nikad nisu imali jednu pravu formaciju koja je išla da ratuje.

Renate Flottau: Imate li žena i dece u vašoj formaciji?

Siniša Vučinić: Imali smo mlade ženske odrede gde je bilo oko dvadesetak devojaka. Poginulo ih je 5-6, možda nam je sada ostalo desetak devojaka. Uglavnom su radile sa ručnim bombama. Gde treba one tako upadnu, uglavnom su bile u istočnoj Bosni i Bijeljini, dok nije oslobođena.

Renate Flottau: Koliko imaju godina?

Siniša Vučinić: Vrlo mlade, sa završenom srednjom školom, tek završena srednja škola ili još jedna godina, 17-18 godina.

Renate Flottau: Rekli ste da vodite i decu pošto oni dosta dobro bacaju eksploziv.

Siniša Vučinić: Da, da, bilo je i dece od 15-16 godina koja su se doborovoljno javila, nismo nikoga silom dovodili. Deca su odlični dobrovoljci, baš za bacanje eksploziva ili za provlačenje, teško su vidljivi kad se dobro maskiraju.

Renate Flottau: Ne mislite da su to premladi ljudi?

Siniša Vučinić: Pa, ako to dobrovoljno žele onda nisu premladi. Glupe su bilo kakve granice i koliko je po našem shvatanju neko sposoban i pametan, godine uopšte nisu bitne. Najstariji borac ima 45 godina, a najmlađi 15. Od 15 do 45 godina, a najviše ih ima od 22-23 godine, to je struktura. To su uglavnom studenti, ali ima i dosta nezaposlenih, sa završenim studijama, pa onda radnici itd.

Renate Flottau: Iz Beograda ili odakle?

Siniša Vučinić: Pa, najviše ih je bilo iz Beograda, Valjeva, Loznice, Požarevca, Niša, Kruševca, Crne Gore, nešto sa Kosova i nešto meštana iz Hercegovine, Trebinja, Nevesinja, Bileće i tako, to smo uglavnom vukli ponešto iz Bosne, jer mi kad dođemo onda nam se meštani priključe, kažu nećemo sa vojskom srpskom, hoćemo sa vama.

Renate Flottau: A gde su oni imali svoje obuke, u kasarnama?

Siniša Vučinić: Nikad nismo sarađivali sa kasarnama. Ispočetka smo obuke vršili ovde, na Košutnjaku.

Renate Flottau: Niko vam nije smetao?

Siniša Vučinić: Niko nam nije smetao. U šumi smo imali treninge, vežbe, trčanje, skakanje u rov, skakanje iz rova, kondicione vežbe. Zatim, radili smo u Vojvodini, na zrenjaninskom putu, u Padinskoj Skeli, a posle kad se dođe na front obično su se prilagođavali odmah. Oni koji dođu sveži, nisu odmah išli na prvu liniju fronta, već su zaostajali malo, tek da osete granate, da malo se prilagode ratu i tu vežbaju 5-6 dana, posle toga čovek sam sve shvati, brzo to ide… Bitno je samo srce, da ima hrabrosti i discipline, ništa drugo nije bitno u vojsci, obuka nije bitna. Samo disciplina i hrabrost, svi oni znaju da rasklope, ubace metak i ispale.

Renate Flottau: Hoćete li da idete i u Dubrovnik, pominjali ste neku kasarnu?

Siniša Vučinić: Ta kasarna pripada bivšoj Hrvatskoj, nju sada ne drži niko i onda su nam predložili da ukoliko se povučemo iz Konavla i okoline Dubrovnika da je mi uzmemo. Inicijativni odbor koji radi na stvaranju dubrovačke republike misli da će se jugoslovenska vojska povući na Prevlaku, što znači da će ih ostaviti na milost i nemilost Hrvatima. To su isto Hrvati, ali oni Hrvati koji ne žele da budu zajedno sa Tuđmanom u Hrvatskoj nego žele da imaju dubrovačku republiku. Onda da bi njima pomogli, pošto oni nemaju neke jače jedinice, jer oni nisu pravi Hrvati, ne liče na ove Hrvate, oni su katolici Dubrovčani.

Renate Flottau: Taj deo zvanično pripada Hrvatskoj?

Siniša Vučinić: Zvanično je to tromeđa, to je brdo, a dole ispod već počinje Dubrovnik. Oni bi nastavili da ratuju ako vojska ostavi Dubrovčane. Znači, mi ćemo štititi Dubrovčane koji nisu za Tuđmana, već koji su za svoju dubrovačku republiku.

Renate Flottau: Kako znate koji nisu Tuđmanovi?

Siniša Vučinić: Pa, zna se, oni koji se nisu odazvali i koji nisu regrutovani. Pokrenućemo rat da ih zaštitimo.Sačekaćemo da inicijativni odbor okupi narod i proglasi dubrovačku republiku. Ta dubrovačka republika će od sveta zatražiti priznanje, a ja sam siguran da će cela međunarodna zajednica prihvatiti dubrovačku republiku, jer je ona kroz istoriju uvek bila posebna neutralna država.

Da ne pripada ni Srbiji ni Hrvatskoj, da bude neutralna i nezavisna. Ona je nešto u vidu Švajcarske, jedan veliki turistički centar gde će svet sa zapada opet dolaziti da letuje, jer nigde nema boljeg mora i nema lepšeg istorijskog grada od Dubrovnika.

Renate Flottau: Ako ne proglase Dubrovačku republiku ili ako Hrvati tamo postave svoje armije onda ćete krenuti u rat?

Siniša Vučinić: Da, mi ćemo krenuti u rat sa njima koliko možemo, a tu očekujemo pomoć evropske međunarodne zajednice i tu bi trebalo dodati UNPROFOR, jer svima je u interesu da ta Dubrovačka republika bude nezavisna, da ne pripada ni Hrvatskoj ni Srbiji. To će celoj Evropi odgovarati.

Renate Flottau: Šta mislite o UNPROFOR-u?

Siniša Vučinić: Znamo da su poslani da štite i da razdvoje granice, sa njima nismo nikada dolazili u sukobe, nismo ih ni viđali mnogo. UNPROFOR ne obavlja onu funkciju koju smo očekivali. Postavljeni su na nekim mestima gde ništa ne pomažu. Evo, šta će oni u Beogradu, u hotelu Jugoslavija? Na istom spratu spavaju sa mnom, oko 500 njih, šta će oni tu, a nema ih na liniji fronta gde treba da budu.

Renate Flottau: Rekli ste da je 70 vaših ljudi poginulo.

Siniša Vučinić: Da, imamo 70 poginulih.

Renate Flottau: Imate li podatak koliko su vaši dobrovoljci ljudi ubili?

Siniša Vučinić: Nemamo brojeve, ali recimo da smo ih mnogo pobili, to je istina, mnogo smo ih pobili. Samo smo u jednom mestu ispod Treskavca u istočnoj Hercegovini ubili oko 640 za jedan dan, jer smo ih uhvatili u jednoj dolini. Svi su bili paravojni Kosovci i tad je bila trodnevna žalost u Hrvatskoj, u stvari u Hrvatskoj jedan dan, a Split je žalio tri dana.

Renate Flottau: Vi ste ih ubili?

Siniša Vučinić: Ubili smo njih 640 jer smo uhvatili njihove izviđače u istočnoj Hercegovini, blizu Nevesinja i Boračkih jezera. Oko 640 njih su tu bili na odmoru, spremali su se, čistili puške i ostalo, a njihovi izviđači su izašli na brdo da vide gde su naši. Međutim, naše diverzantske jedinice su uhapsile ta tri izviđača, i onda smo ih maltretiranjem prisilili da nam otkriju gde se ostali tačno nalaze. Kad su nam to otkrili, ušli smo im s leđa i uhvatili smo ih dok su bili na obrocima, marenda, užina.

Renate Flottau: Bacili ste bombe na njih?

Siniša Vučinić: Ne, sve smo ih postreljali na licu mesta, tako da je ostala velika grobnica od 640 ljudi.

Renate Flottau: Koliko ste brojčano bili jaki kad ste mogli ubiti njih 600 odjednom?

Siniša Vučinić: Pa, naših je negde oko 60 ušlo u borbu.

Renate Flottau: Kako može 60 ljudi da tako ubije 600?

Siniša Vučinić: Pa, to nema nikakve veze ako su oni u kotlini? To vam je kao ova pepeljara. Njihovi izviđači su nam rekli gde se nalaze.

Renate Flottau: Kažete da ste maltretirali izviđače da priznaju.

Siniša Vučinić: Pa, sekli smo ih da priznaju…

Renate Flottau: Sekli ste im ruke?

Siniša Vučinić: Da, da priznaju, odsečeš jedan prst…

Renate Flottau: To je brutalno…

Siniša Vučinić: Pa, jeste brutalno, ali smo morali da otkrijemo gde su, jer su iz tog mesta stalno gađali, to je bila opasna paravojna jedinica. I morali smo da upotrebimo sve metode da ih prisilimo da nam otkriju položaj. I kad su nam ih otkrili, onda smo prvo njih trojicu ubili, a onda smo ostalih 640 streljali.

Renate Flottau: A zašto ih niste uzeli kao zarobljenike?

Siniša Vučinić: Prvo zato što nismo bili sa regularnom srpskom vojskom, njih je bilo 640, a nas manje. Mi smo diverzantska dobrovoljačka grupa, bilo nas je ukupno oko 80, a oko 60 je ušlo. Tu bi bilo i bežanja, ne bismo mogli da ih kontrolišemo dok ih sprovedemo u neki zatvor ili logor ili da ih držimo kao taoce. Nemamo ni finansije ni kamione ni moći, pa smo ih morali streljati na mestu. Tada je bila trodnevna žalost u Splitu za njima. Ima baš u Politici naslov „Vučinić sa Treskavca“, pošto se sve to desilo u blizini Treskavca i piše kako je sprečena invazija na Trebinje. Mogu vam priložiti tu Politiku.

Renate Flottau: Kad je to bilo?

Siniša Vučinić: U julu, bio je negde 12, 13. jul.

Renate Flottau: Da li je često bilo takvih situacija?

Siniša Vučinić: Pa, bilo je često, ali to nam je, može se nazvati, drugi najveći uspeh, a po broju ubijenih na jednom mestu to nam je bio najveći uspeh. U Hrvatskoj smo imali jedan isto veliki uspeh gde smo oslobodili ceo jedan deo Vukovara. Kad smo ušli u dva hrvatska autobusa i izvukli smo ih sve, komplet, evo, baš ovaj oficir, major, on je dovezao taj autobus, pobio je sve ustaše u tom autobusu. Ušao je na prepad u autobus, preobukao se u ustašku uniformu, ušao i sve ih pobio u autobusu. Onda je seo u autobus, pokupio srpske žene i decu iz podruma i dovezao ih ovde za Beograd. Ovde je onda potvrdu, mi imamo tu potvrdu iskopiranu, to ćemo vam isto pokazati, potvrdu gde se njemu zahvaljuje Matica iseljenika Srba, ovom mom majoru zato što je uspeo da izvuče žene i decu da ih tamo ne ubiju ustaše. Tu su Srpski sokolovi dobili veliki publicitet.

Mi nikada nismo imali zarobljenike, jer nemamo finansije ni kamione za njihov transport, nemamo dovoljno ljudi da ih sprovedemo i tako.

Armija je uglavnom uzimala zarobljenike, ali ih je i ubijala.

Renate Flottau: A ustaše?

Siniša Vučinić: Mislim da su ovi iz ZNG (Zbor narodne garde) imali neke zarobljenike, oni su uglavnom ubijali mlade, a starce i žene su držali za zarobljenike. Onda menjaju starce i žene, a armija njima da dobrovoljce, vojnike, mlade ljude koji su poslati u rat, tako je jugoslovenska armija ispala glupa. Nenormalni su glupaci bili, a Paraga nema zarobljenike, to ja garantujem. Oni isto ubijaju odmah, isto su ekstremni kao što su i ovi naši, moji.

Renate Flottau: Čula sam da u Bosni ima nekoliko koalicija Srba i Hvata.

Siniša Vučinić: U Kiseljaku recimo postoji koalicija između Srba i Hrvata, gde su zajedno isterali muslimane i podelili Kiseljak. U Kiseljaku su Srbi i Hrvati zajedno istrebili sve muslimane. Baš je bila ta slika, zajedno sede, piju vino i dele opštinu.

Renate Flottau: Ali to su retki slučajevi.

Siniša Vučinić: To su uglavnom retki slučajevi, mada nisu retki slučajevi da Hrvati pucaju na muslimane oko teritorija.

Renate Flottau: Ima i toga?

Siniša Vučinić: Ima toga dosta, i oni ubijaju muslimane, tamane ih i oni, a tamane ih i Srbi.

Renate Flottau: Šta se po vašim saznanjima dešava u Goraždu, neki pominju fabrike, drugi kažu da su taoci Srbi…

Siniša Vučinić: Mislim da je to zbog fabrika, to je jako strateško mesto iznad Goražda. Neće da napuste Goražde jer ko ima Goražde može da kontroliše još dosta teritorija koje pripadaju Srbiji.

Renate Flottau: Šta bi bio vaš cilj za Bosnu, na primer, kako vi mislite da to treba srediti?

Siniša Vučinić: Bosna treba da se podeli na srpski i hrvatski deo. Istočna Bosna i Hercegovina pripadaju Srbiji, dok zapadna Bosna i zapadna Hercegovina pripadaju Hrvatskoj. Znači, treba da postoji samo jedna granica između Srba i Hrvata.

Renate Flottau: A muslimani?

Siniša Vučinić: Muslimane koji i dalje hoće da ratuju treba istrebiti. Muslimani nisu nacija, oni su ili Srbi ili Hrvati koji su poturčeni pre 500 godina, koji su islamsku veru primili od Turaka. Prema tome, oni mogu samo da prestanu da ratuju i da se izjasne da li će preći na zapadnu stranu kod Hrvata, pa neka Hrvati rade s njima šta hoće, ili će preći na istočnu stranu, onda moraju da kažu da su Srbi islamske veroispovesti. To je sasvim pošten odnos prema njima. Mi im ne damo da se izjašnjavaju kao muslimani, a kamoli da imaju svoju teritoriju, to im ni u ludilu nećemo dozvoliti. Izetbegović kontroliše samo dve ulice u Sarajevu, ništa više nema od cele Bosne i Hercegovine koju je želeo.

Renate Flottau: On bi dobio jedan deo?

Siniša Vučinić: Sad kad vidi da je izgubio celu Bosnu i Hercegovinu, on želi da dobije jedan kanton, sada se nada kantonizaciji. Ovi se zovu Srpska republika, ovi drugi Hrvatska republika, a on bi dobio jedan mali kanton oko Sarajeva, i još malo kroz srednju Bosnu do Zenice.

Renate Flottau: Da li bi vi to prihvatili?

Siniša Vučinić: Mi bi i dalje napadali, a to će prihvatiti Srpska republika i srpska vojska, oni će prihvatiti da on ima svoj kanton i da tu ostanu muslimani, njih je malo u toj maloj državi, u kantonu gde žive, ali mi nikada nećemo dozvoliti da oni uopšte postoje na našoj teritoriji.

Renate Flottau: Govorili ste da biste isto uradili i na Kosovu.

Siniša Vučinić: Mi smo svesni da nismo neka jaka profesionalna vojska i da nemamo mnogo ljudi ni vlast u rukama. Da imamo vlast odavno bismo završili sa Kosovom i davno bismo oterali sve Albance. Međutim, svesni smo da to ne možemo i sada više idemo na podsticanje naroda jer nam je cilj da se svi Albanci proteraju iz Srbije.

Renate Flottau: Ubiju ili proteraju?

Siniša Vučinić: Prvo da se proteraju, a one koji hoće da se odvajaju i da nas napadaju, oni da se pobiju, nego šta, hoćemo da ih pobijemo. Ali prvo ćemo im ponuditi da sednu u vozove za Albaniju.

Renate Flottau: Ali što vam oni tamo smetaju?

Siniša Vučinić: Oni su napravili etničko čišćenje i zauzeli su Kosovo. Koliko su samo od 1980. godine do 1988, rovarili, napadali Srpkinje, silovali, gađali kuće, pucali po Prištini, o svemu tome postoje snimci. Hteli su da stvore nezavisnu republiku Kosovo i da se kasnije pripoje Albaniji.

Renate Flottau: Vi sad hoćete da malo isporvocirate narod tamo?

Siniša Vučinić: Hoćemo da srpskom i crnogorskom narodu damo moralnu podršku u borbi protiv Albanaca koji žive na Kosovu. A samim tim da napravimo jednu ozbiljnu pretnju Albancima, da vide da će i tu dolaziti dobrovoljci, da nemaju šanse ako nešto pokušaju.

Renate Flottau: Čime im pretite?

Siniša Vučinić: Pretimo im tako što kažemo da oni Albanci koji su rođeni na Kosovu i imaju srpsko državljanstvo mogu da ostanu tamo da žive, njih nećemo dirati,  ali im ne dozvoljavamo da formiraju svoje nacionalne stranke jer su oni nacionalna manjina.

Renate Flottau: A Rugovina stranka?

Siniša Vučinić: Rugovi i njegovoj stranci zabranjujemo rad, a one koji su se doselili iz Albanije njih bi proterali i to ću im jasno reći – Albancima koji su tu rođeni ne dozvoljavamo da imate svoje stranke, pošto ste nacionalna manjina. Isto kao što ni ja ne bih mogao da osnujem srpsku nacionalnu stranku u Turskoj ili u Albaniji i da se borim za vlast. Prvo, niko mi ne bi dao da registrujem takvu stranku.

One koji su tu rođeni nećemo dirati, samo neka žive normalno sa nama kao manjina, normalno je da su manjina, Srbija je zemlja Srba i Srpkinja, a onda i ostalih svih građana i građanki. To je naša teza, Srbija nije država svih građana, mi to ne želimo, Srbija je zemlja Srba i Srpkinja i ostalih građana i građanki koji žele da se prilagode prirodnim zakonima i principima srpskog naroda i srpske zemlje.

To je isto kao što ja ne mogu u Engleskoj ili Nemačkoj da se za vlast borim kao nacionalna manjina. To je glupost, da izigravam tamo nekog Srbina, da se petljam u vlast u Nemačkoj kao Srbin, nemam moralno pravo da se petljam, tako isto mi ne dozvoljavamo njima.

Albanac sa Kosova je građanin, niko ga neće ugrožavati, može da živi, da ima istu platu kao i Srbin ako zaradi, da se isto školuje kao i Srbin, da ide na ista mesta gde idu Srbi. To mu dozvoljavamo, ali mu ne dozvoljavamo da se politički bori u Srbiji, da teži ka otcepljenju ili smanjenju teritorije Srbije ka grupisanju Albanaca u borbu protiv Srba. On ne može da bude na vlasti, jer je to naša zemlja.

Renate Flottau: Ceo svet daje podršku Albancima i misli da ih Srbi maltretiraju.

Siniša Vučinić: Zato što je u svetu stvorena jaka zavera protiv Srba, i to baš zbog 50-togodišnjeg komunizma koji je i sad ostao u Srbiji. Jaka zavera je stvorena zbog komunista jer je Srbija ostala poslednji bastion komunizma. Komunisti su svuda propali, ostavili su svoje vile, povukli su se, skinuti su sa vlasti, samo se u Srbiji još drže na lukave i perfidne igre i načine.

Renate Flottau: Kao Milošević?

Siniša Vučinić: Tačno. Sve su spremni da urade svome narodu samo da bi ostali na vlasti.

Renate Flottau: Ali oni su dobijali glasove naroda na izborima…

Siniša Vučinić: Ti izbori su bili namešteni. Medijska propaganda je bila toliko jaka jer imaju svoju televiziju. U Beogradu ima dosta slobodnih medija gde se slobodno priča, ali Studio B najviše dolazi do Kragujevca, dalje ne može, to je sat vremena. Radio B92 i te slobodne stanice čuju se samo u Beogradu. A seljak sa njive kad uveče upali televizor i ima samo prvi program gde 15 minuta gleda Slobodana Miloševića, 15 minuta Radovana Karadžića, Panića i Dobricu Ćosića, i to je sav dnevnik. On nema ništa više da vidi, šta će on da zna. Mnogo je velika stvar marketing i propaganda. E, pa zato su oni na vlasti, zato se i svet okrenuo protiv Srbije i sada podržava i Albance, podržavao bi i crnog đavola samo u inat ovima koji vladaju. A recimo da mi pobedimo na izborima i da Srbija postane monarhija, Kraljevina Srbija i da se jednog dana ujedine srpske Krajine, Srpska republika sa Srbijom i Crnom Gorom i da se stvori ujedinjeno srpsko kraljevstvo niko na svetu ne bi mogao da kaže da smo komunisti, jer je monarhija čist dokaz. Svet bi automatski došao lično da se uveri, pa bi video da su Albanci za sve krivi, pa bi nam pomogao čak da isteramo sve one Albance koji nas ugrožavaju i prave terorizam na Kosovu, a kamoli šta drugo.

Renate Flottau: Na Kosovu imate i podršku srpske pravoslavne crkve?

Siniša Vučinić: Da, imamo podršku, jer je crkva tu godinama i vidi šta se dešava i svesna je da su Albanci krivi.

Renate Flottau: Imate li nameru da na Kosovu započnete rat?

Siniša Vučinić: Hoćemo da dignemo temperaturu i da štitimo srpska sela koja Albanci i dalje napadaju.

Renate Flottau: Hoćete da jedan deo vaše jedinice na Kosovu ostane kao žandarmerija?

Siniša Vučinić: Da, kao srpska žandarmerija, kao policajci koji će dobrovoljno, bez ikakvih naknada, osim spavanja i hrane da štite srpski narod.

Renate Flottau: A oružje?

Siniša Vučinić: Oružje ćemo mi da nabavimo.

Renate Flottau: Ovde u Beogradu?

Siniša Vučinić: Prenećemo jedan deo oružja koji smo zarobili i koji se sada nalazi u Bosni i Hercegovini. Prenećemo to oružje da naši dole imaju i postavićemo se dobrovoljno da taj narod čuvamo. Ukoliko Albanci prvi započnu, da budemo tu i da uzvratimo vatru.

Renate Flottau: Da li vam je u BiH bio problem što nema benzina?

Siniša Vučinić: To za nas nije bio problem, uglavnom smo se snalazili nekako.

Renate Flottau: Kako, preko nekih tajnih kanala?

Siniša Vučinić: Ne, išli smo uglavnom autobusima, za to se uvek nađe.

Renate Flottau: Šta mislite o Radovanu Karadžiću?

Siniša Vučinić: Imam pozitivno mišljenje o njemu, mada imam i dosta zamerki. Pozitivno mišljenje o njemu imam zato što je očigledno da je veliki srpski patriota i borac za srpstvo. Što se toga tiče imam visoko mišljenje o njemu, moralno je čist, ali je pomalo nesposoban i zameram mu što je verovao Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Pošto je video da se JNA raspada trebalo im je, dok se još nisu povukli u Bosnu i Hercegovinu iz Hrvatske, tada oteti naoružanje, dati ga srpskom narodu i proglasiti jedinstvenu srpsku vojsku. Još davno je to trebalo da uradi, da proglasi jedinstvenu srpsku vojsku, a ne da dozvoli da se formira nezavisna Bosna i Hercegovina. Kao vojni strateg je nesposoban, ali o njemu kao čoveku imam visoko mišljenje. On je visoko moralan i vrlo je dobar Srbin, mislim da je izuzetno kulturan čovek i da ne bi prvi započinjao.

Renate Flottau: Šta mislite o Paniću?

Siniša Vučinić: Mislim da je on jedan običan cirkuzant, čovek koji ne zna ni sam šta hoće. On je prevarant koji, pošto je njegova porodica višenacionalna i višereligijska, želi svoju intimu da prenese u Jugoslaviju. Prvo, on ističe nekakvu Jugoslaviju, a mi nismo za Jugoslaviju, mi smo za Srbiju.

Renate Flottau: Treba i Crnogorci da se zovu Srbi?

Siniša Vučinić: Ne, neka ostane Crna Gora, ali da pripada ujedinjenom srpskom kraljevstvu, Kraljevina Srbija i Crna Gora, po našem shvatanju Crna Gora mora da ostane sa svojim imenom.

Renate Flottau: Ali ko je zvao Panića?

Siniša Vučinić: Pozvao ga je predsednik Republike Dobrica Ćosić, tako zvanično stoji, mada ja mislim da su ga pozvali iz Socijalističke partije Srbije da naprave prevaru, pošto on ima američko državljanstvo, pa da bi se ulizali zapadnom svetu, kažu – evo, vidite, doveli smo zapadnog čoveka, Amerikanca, on je tu, trči po svetu, zalaže se za mir, on je za Jugoslaviju. To rade da bi preko njega izmuvali da dobiju legitimitet u Ujedinjenim nacijama i da nastave ona prava koja je imala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, jer je nova ličnost, tamo je živeo, znaju da nije komunista. Mislimo da je ova svađa sa Šešeljem i napadi na njega, samo farsa, to je sve dogovor da pokažu da kao ima tu i dalje jedan Šešelj koji je protiv njega. Da zapad ne pomisli da je Panić deo SPS-a, da je trojanski konj Socijalističke partije Srbije. Šešelj je kao ekstreman u skupštini, a sve se na kraju svodi na to da su oni u stvari zajedno. Panić je isti kao i oni – da bi svet rekao Panić nije kao oni, on se kao svađa sa njima. Kad dobiju legitimitet nikad se više oni neće posvađati, nego će ostaviti tu neku Jugoslaviju koja je nas okupirala.

Mi smo protiv Jugoslavije, kao Jugosloveni se izjašnjava možda stotinu ljudi, ali tih sto ljudi među kojima je i Panić i Ćosić uz blagoslov Miloševića i Bulatovića drže to ime i okupiraju nas Srbe. Mi smo okupirani ovde, ovo nije moja zemlja, ne priznajem Jugoslaviju.

Renate Flottau: Ako Karadžić u Bosni potpiše mirovni ugovor da li mislite da on to zaista hoće ili ima drugu taktiku?

Siniša Vučinić: Mislim da on zaista želi mir, nema on taktiku, on je nesposoban. Ja bih recimo potpisivao sve mirovne ugovore, a uz to bih i  ratovao, jer smatram da tako treba. Kad Karadžić izda naređenje za mir njegova vojska ne mrda, ali mi dobrovoljci i dalje nastavljamo.

Renate Flottau: Tamo u Bosni?

Siniša Vučinić: Da, i dalje nastavljamo iako je mir.

Renate Flottau: Sada se neke stvari stavljaju Karadžiću i njegovoj vojsci na teret, a u stvari to rade vaši dobrovoljci.

Siniša Vučinić: To su uglavnom naši dobrovoljci, ne treba ništa prebacivati na njegovu vojsku.

Renate Flottau: Vi sad hoćete da u krajnjoj liniji budete žrtva?

Siniša Vučinić: Ne, mi ne možemo biti žrtva. Do nas ne stižu informacije kada je potpisan mir i mučimo se da ljudima koji su na frontu javimo da je trenutno mir, da obustave vatru. Međutim, ako nam jave da su recimo Paragini otvorili vatru, onda kažemo, pucajte i vi.

Renate Flottau: Ko to kaže?

Siniša Vučinić: Mi odavde ili ja ako sam trenutno na terenu.

Renate Flottau: Vi i vaši ljudi, a ne Karadžić?

Siniša Vučinić: Ne Karadžić, Karadžić potpiše mir i njegovi ne pucaju. Moji isto ne bi pucali, jer i ja ću da poštujem mir, normalna stvar, međutim, u tom momentu kada ja vidim ili jave da ovi pucaju, da ne poštuju mir, kažem – pucajte vi, normalna stvar, uzvraćamo.

Renate Flottau: A da li imate bombe i sve što vam treba tamo?

Siniša Vučinić: Uglavnom imamo dovoljno oružja i to dokazujemo.

Renate Flottau: Rekli ste da vas Šešelj poziva na duel, je li to opet neka igra, šta hoće Šešelj i ima li među vama nekih razlika?

Siniša Vučinić: Postoji velika razlika, on radi za Socijalističku partiju Srbije, jer je i on bio jak komunistički aktivista do završetka svoga doktorata. Posle toga je počeo da radi kao profesor i odrekao se komunizma. On je želeo da postane jak funkcioner, ali mu nisu dozvolili, pa je onda iz osvete došao za Beograd, da se predstavlja Srbinom kada je kompromitovao četnički pokret. Četnici su bili regularna vojska Draže Mihailovića i nastali su kao ravnogorski pokret 1941. njima su komunisti pripisali da su koljači i krivci za sve iz Drugog svetskog rata. Šešelj je namerno došao da to još jednom pokaže pa je osnovao četnički pokret, pa se narod opet ograđuje od četnika, videći Šešelja kakav je i kakve je ljude oko sebe okupio. On je sto posto iskompromitovao ime četnika.

Zatim je počeo da sarađuje, a sve zu dogovoru sa Socijalističkom partijom Srbije, i to sa Jovićevim krilom da zajedno deluju. On je tipičan boljševički megafon, on je megafon Borisava Jovića. On nema iste ciljeve koje imamo mi, njegovi su ciljevi isti kao i ciljevi Borisava Jovića i Slobodana Miloševića, a to je samo lagati i varati ljude. Oni ne žele veliku Srbiju, oni samo žele da ostanu na vlasti svejedno u kom obliku.

Rat su namerno izazvali, do rata uopšte nije trebalo da dođe. Namerno su izazvali rat da bi težište prebacili tamo, pošto je opozicija bila nemoćna u datom momentu, a tada je vođa opozicije bio Vuk Drašković. On je bio nemoćan zbog medijske blokade i nije se mogao nametnuti kao zaštitnik Srba, jer kad smo se Drašković i mi, koji smo tada bili početnici, zalagali za veliku Srbiju, tada smo se zalagali za Srbiju u njenim istorijskim granicama, tada su ovde Vuka Draškovića i nas sve ostale u opoziciji nazivali nacionalistima i ekstremistima.

Kad su osetili da im se drma stolica i da se u čitavom svetu ruši komunizam, onda su senametnuli. Dakle, oni su nemoć opozicije da se nametne kao zaštitnik Srba van granica Srbije iskoristili i izazvali rat. Pa su onda proturili one farse ovde, kao kako hoćete da nas srušite sa vlasti, sad traje rat, nemojte da se sad svađaju Srbi sa Srbima. Njihov je cilj bio da izazovu ovaj rat da se prave kao da štite Srbe da bi ovde zaštitili svoju svoju fotelju. To je očigledno, uopšte sad ne govorim stranački ili ideološki, već pričam kao svaki normalan čovek koji sedne pa rezonuje. Nema drugog rešenja, to su hteli i to je nam je svima jasno.

Renate Flottau: Ako Šešelj prihvati ovaj poziv na duel?

Siniša Vučinić: Šešelj je na mene kivan zbog toga što su me sve monarhističke organizacije u rasejanju i Srba u rasejanju na zapadu proglasili su za srpskog prvog posleratnog vojvodu. On je ljubomoran zbog toga zato što je mislio da prikrije onim primitivcima koji misle da je i Đujić vojvoda. Taj Đujić uopšte nije vojvoda, on je seoski pop i izdajnik koji je pobegao od komunista, jer nijedan pravi vojvoda ne sme da beži iz svoje zemlje. A Đujić Momčilo je pobegao u Ameriku, prepao se od komunista, trebalo je da ostane pa da se bori protiv komunista, i da pogine protiv komunista kao vojvoda srpski. Međutim, on je pobegao u Ameriku i tamo se proglasio samozvanim vojvodom, pa je dao čin Šešelju. On njemu nema pravo da da čin, narod može da izabere ili pravi vojvoda može da proglasi drugog. Ako nema živih vojvoda onda jedino može narod da te izabere, isto kao što je prvi vojvoda izabran od naroda u istoriji, zato što ga nije valjda Bog postavio, već je izabran. A Šešelj je ljubomoran i zbog toga me je nazvao vođom kriminalaca. Rekao sam da se izvini zbog 70 poginulih ljudi, jer i njih smatra kriminalcima, da se izvini njihovim roditeljima i rodbini što ih je uvredio. On vređa sve redom, udara novinare, taksiste, profesore, profesorice, iživljava se po Beogradu, vređa svakoga, jer ga štiti Državna bezbednost, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, komunisti, čuvaju ga i dozvoljavaju mu da laje. On je njihov pas, megafon koji priča ono što oni misle, a neće da kažu, jedan nekulturan idiot. I ja sam mu rekao da se javno izvini, ukoliko se javno ne izvini ja ću ga pozvati već u subotu, iskoristiću jedan okrugli sto podmladaka političkih stranaka, na verbalni, a i fizički duel. Sa njim želim i fizički obračun. Brži sam od njega, to mogu da mu dokažem, uvežbaniji sam i brži. On nikada nije bio na frontu, on se samo slikao tamo i prema tome, mogu uvek da se sa njim obračunam kako god želi.

Renate Flottau: Od kad ste vi na frontu?

Siniša Vučinić: Ja sam digao miting ovde i prve dobrovoljce sam ja poveo, pa nas je armija vratila 31. marta 1991. godine. Na frontu sam od kad je prvi Srbin Rajko Vukadinović nastradao u Korenici. Tada sam odavde poveo 150 dobrovoljaca, ali nas je kod Šida vratila Jugoslovenska narodna armija i rekla nam da im ne trebaju dobrovoljci i četnici, ne trebaju nam te vaše horde, i vratila su nas nazad. Posle toga sam bio jedno vreme, krajem maja 1991. u Vukovaru, Denju, Erdutu, Dalju…

Renate Flottau: Baš na frontu?

Siniša Vučinić: Da, direktno na frontu, ali sam uvek bio vođa nekakvih dobrovoljaca. Nametao sam se kao vođa, jer sam se isticao po hrabrosti. Spontano sam se nametnuo kao vođa i to sam želeo, jer sam uvek mislio da znam bolje od drugih. U Bosni i Hercegovini sam uvek komandovao, dok nisam oformio jednu jaču jedinicu Srpskih sokolova, onda sam morao i politički da radim, pa sam smanjio odlaske na front. Uglavnom odem u obilazak, u posetu mojim ljudima, dam im moralnu snagu i podršku i vidim kako idu akcije. Odavde koordiniram vojne akcije Srpskih sokolova, kao i vojne jedinice Udružene rojalističke omladine, a i političke akcije u radu omladinskog pokreta Udružene rojalističke omladine sa svim ostalim mladim podmladcima monarhističkih stranaka. Zajedno se borimo za vaspostavljanje monarhije koja je uzurpirana i nelegalno oduzeta Srbiji 1943. godine.

Renate Flottau: Koliko ste ubili ustaša?

Siniša Vučinić: Mislim da sam ubio negde oko stotinjak na frontu i ono što sam postreljao kada su uhapšeni. Ja sam u početku kao komandant obično vršio to streljanje metkom da bih pokazao za primer drugima, pa sam streljao hrvatske ekstremiste. Nikada nisam maltretirao, toga se užasavam – da ja sečem nešto i tako. Ima ljudi u mojim jedinicama koji to rade. Ako hoće odmah da prizna, mi mu nećemo ništa, samo ćemo ga ubiti. Znači, ona poštena smrt metkom u glavu i OK.

Renate Flottau: To vam nije nikakvo opterećenje?

Siniša Vučinić: Nije mi opterećenje, jer rat smatram kao sasvim normalnu pojavu. Ja sam čovek koji se bori za mir i ukoliko ne može s nekim mirno onda oko za oko, zub za zub. Ja sam osvetoljubive prirode i mislim da takav treba da bude svaki čovek, da nikoga prvi ne dira, a da se uvek brani. I kad neko prvi napadne njega i njegov narod normalno da uzvraća, na metak uzvraća metkom, za oko vadi on njemu oko.

Renate Flottau: Da li ste se borili protiv ustaša samo kad su vas napadali?

Siniša Vučinić: Oni su zaposeli srpske teritorije, ukoliko su oni na svojoj teritoriji i ako nas ne napadaju mi njih nismo napadali. Ukoliko je ovo hrvatska granica recimo, dovde recimo, i oni su na svojoj teritoriji mi nismo prelazili na njihovu teritoriju da ih napadamo. Čim oni krenu na našu teritoriju mi se branimo ili ako su već ranije uspeli da uđu u našu teritoriju onda mi normalno, prvi napadamo da ih isteramo.

Renate Flottau: Šta je sa Krajinom i Slavonijom? Vi to smatrate srpskim teritorijama i ubijate ih bez pitanja šta hoće?

Siniša Vučinić: Bez pitanja šta hoće, normalna stvar.

Renate Flottau: Rekli ste da ste rojalistički blok, ali vidim da imate sliku Tomislava Karađorđevića, da li to znači da ste protiv Aleksandra?

Siniša Vučinić: Nas prevashodno zanima kruna, a ko će biti ispod krune to nas ne zanima. Neka se iz kuće Karađorđevića sami dogovore da li je to Aleksandar ili Tomislav, da li je to princ Vladimir, to uopšte nas ne zanima. Možda je Aleksandar pravni naslednik, ali je u istoriji kod Karađorđevića uvek bio izborni put, a kod Obrenovića nasledni put. Kod Karađorđevića je uvek išlo izbornim putem, tako da ne bi bilo nikakvih problema i da bude princ Tomislav.

U razgovoru sa princom Tomislavom otkrio sam da se radi o velikom srpskom nacionalisti. Za razliku od Aleksandra, on ima jači srpski nacionalni osećaj i zato ga ja lično volim i u mom radnom kabinetu stoji njegova slika, jer ga intimno volim više od Aleksandra. Ja bih više želeo da je Tomislav kralj, međutim, ukoliko bude i Aleksandar Karađorđević kralj, ja nemam ništa protiv.

Renate Flottau: Kad pomenuli snage SS, rekli ste da ih branite…

Siniša Vučinić: Tvrdim da je Hitler bio u pravu i mogu da ga opravdam, ali mu zameram zbog nesposobnosti. Po mom mišljenju, Hitler je trebao da sačeka da stane zima u Rusiji: Vrlo rano je napao na Rusiju i trebalo je da bude što energičniji prema srpskim komunistima, jer im je u početku dosta tolerisao. Hitler je trebao da zgazi sve srpske komuniste, međutim, mislim da je u pravu iz nekih razloga, jer je nemački narod veoma karakteran, visoko profesionalan narod, ponosan i moćan narod, oni su velika nacija. Germani su velika i sposobna nacija i oni moraju da imaju veliku Nemačku, što je sasvim normalno. Hitler je to dobro znao i zato je zgazio Čehoslovačku i Poljsku, a nama je Srbima tada ponudio trojni pakt. Znači, on je i tada video da se može živeti sa srpskim narodom, pa je ponudio trojni pakt, nije hteo da dira Jugoslaviju zbog Srbije. Sigurni smo jer imamo dokumentovane podatke.

Renate Flottau: Zar u tom slučaju danas ne biste bili Nemačka?

Siniša Vučinić: Sigurno ne bi bili Nemačka, jer bi se Srbi dokazali da su sposobni i on nije mislio da nas okupira: On je nudio trojni pakt, da mi pustimo da zbog nafte prođe do rafinerija nafte na Bliskom Istoku koje drže oni divljaci koji ih ne zaslužuju. Divljaci koji tad nisu znali ni da se potpišu, a imali su bogatstvo i naftu, šta će to njima, svakako je trebalo velikim nacijama. Stoga ga ja opravdavam i mislim da je bio u pravu.

Tako je isto naš san da i Srbija bude velika, jer srpski narod je dokazan kao veliki narod. Ujedinjeno srpsko kraljevstvo, velika Srbija, kao velika Nemačka kakvu je zamišljao Hitler, velika Italija, kao velika Rusija, jer je i ruski narod istorijski bio dosta jak, još kad se setimo carice Katarine. Tada bi Evropa  bila ujedinjena, sretna i velika. Ja sam lično germanofil i borim se za ujedinjenu Evropu koja će biti industrijski moćna, moćnija od Amerike, pošto je već kulturnija. Svakako iz tog razloga podržavam one Hitlerove strukture i ove moderne neonacističke krugove u Nemačkoj koji se bore protiv muslimana i Rumuna u Roštoku. Ja ih sada podržavam, uputio sam im i telegram.

Renate Flottau: Još niste tamo poslali svoje dobrovoljce?

Siniša Vučinić: U Nemačku? Ne, nismo još poslali, ali bismo ih svakako posali ukoliko bi imali finansija i mogućnosti. Ako napravimo sporazum, nećemo imati ništa protiv da im pomognemo da ostvare svoje ciljeve, da isteraju taj muslimanski pogani svet iz Nemačke, da isteraju te manje narode iz Nemačke ili da ti manji narodi budu mirni u Nemačkoj, a ne da se ponašaju tako. Isto kao što se mi ovde borimo protiv Albanaca, tako i njih isto opravdavam tamo što to rade. Ja njih opravdavam. I po Himleru, koji je bio tvorac SS trupa, ja sam dobio osećaj da dam naziv SS. Kad neko pita šta je to SS, kažem Srpski sokolovi. Želim ozbiljnost i profesionalnost koju su imale SS trupe.

Renate Flottau: Ko je vaš idol?

Siniša Vučinić: Smatram da u Srbiji jedan državnik mora da bude i političar i revolucionar. Ima više Srba koji su bili izuzetni političari, ali recimo da je moj idol Dimitrije Ljotić. On je bio vođa pokreta Zbor za vreme Drugog svetskog rata. Poginuo je 1945. godine i osuđivao je Hitlera zbog nekih fašističkih akcija. Dimitrije Ljotić nije bio fašista, ali je želio da spasi srpski narod. Imao je najbolju viziju za spašavanje srpskog naroda i izuzetnu ideologiju postavljanja monarhije. Zalagao se za hijerarhiju, za staleško uređenje, za šta se zalažem i ja. I tako da mi je on bio nekakav politički idol. A vojni, revolucionarni idol bi mi bio Karađorđe. Naš Karađorđe od koga su nastali ovi potomci, Karađorđevići.

Renate Flottau: Zapretili ste da ćete u Srbiju doneti građanski rat, ako budu hapsili vaše dobrovoljce?

Siniša Vučinić: To je istina, a zapretio sam da ukoliko ne puste naše ljude da ćemo početi građanski rat, tako što bi Srpske sokolove okrenuli iz Hercegovine da krenu u oslobađanje 48 uhapšenih. Mi bismo otvorili vatru da ih nisu pustili. Ja sam postavio rok od tri dana, a oni su ih pustili isto veče. Da li su nas se prepali nas ili su sami hteli da ih puste to me ne zanima, meni je bitno da su oni njih pustili.

Renate Flottau: Mislite li da je bilo moguće preneti građanski rat?

Siniša Vučinić: Moguće je, ja znam kako se to radi, ali mi je žao, ne komunista i njihovih života, već mi je žao objekata, mostova, ulica, zgrada koje zajedno koristimo, žao mi je fizičkih objekata.

Renate Flottau: Pa, dobro, nisu svi ovde komunisti.

Siniša Vučinić: Narod bi se povukao, a mi znamo ko su sve komunisti i samo bi na njih pucali. U početku bi stvarno neko mogao nesuđeno da strada, pa mi je žao i tog dela naroda. Žao mi je njih, ali u slučaju da nisu pustili uhapšene, mi bismo sigurno ovde preneli eskalaciju.

Renate Flottau: Da li biste u roku od jednog dana ovde mogli da izazovete građanski rat?

Siniša Vučinić: Za 24 sata, dokle ne dođu do Beograda. Bijeljina – Beograd je recimo dva sata vožnje.

Renate Flottau: Mislite li da je građanski rat u Srbiji moguć? Nekad se kaže da će ga u svakom slučaju biti…

Siniša Vučinić: Mislim da ga neće biti, da ćemo ih naterati našom masovnošću i inteligencijom, da ćemo ih naterati da se povuku, a ukoliko ne, mi ćemo svakako morati silom skidati komuniste. Ja sam zagovornik da se komunisti isteraju iz ovih narodnih vila, zgrada koje drže, ove narodne televizije, koja nije narodna, već njihova, režimska, iz svega onoga što je narodno.

Renate Flottau: Ako biste to sve sredili onda biste krenuli na komuniste u Srbiji?

Siniša Vučinić: Ne, ja sam zagovornik takve politike da se odmah silom krene u obračun sa komunistima, međutim, ne mogu sam i sasvim normalno, nisam budala pa da samo moji ljudi ginu. Mi možemo izazvati građanski rat, ali šta bi posle toga bilo, na njihovoj strani je i vojska i policija.

Treba osvetiti narod da ne bi ova borba bila uzaludna. Ja nemam mnogo strpljenja, iako imam samo 25 godina.

Mnogo se nerviram i zagovaram da se skidanje komunista počne nasilnim putem. Oni se moraju skidati, jer dosta su nas upropastili za ovih 50 i nešto godina. I sada koliko su nam štete naneli – ekonomske sankcije i sve ostalo je zbog njih, nije zbog rata. Svet odavno zna da je to srpsko, da su srpske teritorije u Bosni i Hercegovini, to celi zapad zna, ali nam zbog komunista uvode sankcije. Ko zna šta će nam još uraditi zbog ovih Jugoslovena, a oni su najveći komunisti, ti koji se izjašnjavaju Jugosloveni.

Razgovor je vođen u septembru 1992, a deo intervjua je objavljen u Špiglu, oktobra iste godine.

 
Peščanik.net, 13.10.2009.