- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

So long and thanks for all the fish III

Rasprava iz 2002. koja je započeta u listu Vreme, prelila se u region preko Feral Tribuna, BH Dana i Monitora i onda kao knjiga objavljena u izdanju Helsinškog odbora.

Nastavak polemike 1

 

Neprijatelji nezavisnih medija?
Svetlana Slapšak

Polemika koja se razvila između urednika, saradnika i čitalaca “Vremena”, povodom pisanja Petra Lukovića i izjave Sonje Biserko zaslužuje pažnju već zbog nedavno objavljenoga, dugo očekivanoga dužega teksta iz pera glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića. Drugi povod bilo bi pismo pod naslovom “Moj odgovor njima”, u “Vremenu” br. 606, po čemu bi se moralo zaključiti da se autor, zajedno s Dragoljubom Žarkovićem, hrabro odupire nekoj moćnoj većini. Ne ulazeći u pitanje promene žanra kod oba autora, pitanje osnovnog dobrog građanskoga ponašanja jeste da se kaže da nije reč o moćnoj većini, već o bednome broju od dve javne ličnosti koje su od oktobra 2000. još više stigmatizovane nego što su bile pre, i neuporedivo više nego bilo ko drugi iz nekadašnje opozicije srpskome režimu.

Svi su se ostali uspešno umerili, umirili, umorili, urazumili, zanemarili, i sve ostalo što podrazumeva učestvovanje i prilagođavanje u javnome govoru. Zašto baš oni – a dodajem im i Natašu Kandić, ne samo zbog ubedljivosti tipologije? Odgovor se može promašiti samo s lošom namerom: ovo troje ljudi uporno je izloženo najgorem vređanju, ponižavanju i otvorenim pretnjama, u savršeno očuvanoj živoj ćeliji režimskoga fašističkoga diskursa – od pisama čitalaca koji zahtevaju da se Nataša Kandić i Sonja Biserko spale kao veštice, preko bogatoga spiska fizičkih i psihičkih kazni za Petra Lukovića, do uvreda kojih se u medijima ne libe ni ugledni članovi najviše srpske elite, i anketa za ispitivanje dubine neznanja i gluposti srpskog akademskoga podmlatka…

Potreba za postojanjem ovih triju žrtvenih jaraca svedoči o licemerju elite, i mnogo ozbiljnije, o njenom učešću u stvaranju javnoga mnjenja, ništa boljeg od onoga začetog u “Politikinoj” rubrici “Odjeci i reagovanja“, daleke 1988. Rezultat toga kontinuiteta sastoji se u tome da ova tri imena danas označavaju dozvoljeno područje isfrustriranoga divljanja za bilo koga, i bilo kada, umesto da se, bez obzira na mogućne nesaglasnosti i nepopularnost, upravo na ovim ljudima pokaže kako treba da izgledaju nova tolerancija, građanski dijalog i pokretanje nezgodnih tema od najveće važnosti, kao što je odgovornost za rat ili režimske pozadinske i poratne zločine.

Ničega neočekivanoga nema u tome što su mnogi oštri kritičari postali državotvorni laskavci, prosvetitelji ljigavi monarhisti, zafrkanti pijačni mudraci, fašisti trendseteri, a nacionalisti umnoženi nacionalisti: demokratizacija naprosto donosi trivijalizaciju i razvodnjavanje, po mogućstvu što dosadniju svakodnevicu, i ljude svedene na realne dimenzije. Očito je upravo to uzrok najvećim traumama. Malčice više licemerja, i srpska elita bi pustila ovo troje ljudi, i druge koje inače temeljito cenzuriše i isključuje, da, ako već hoće, obavljaju društveno koristan posao koji im ne donosi ni prednosti ni simpatije. Nataša Kandić obavlja istraživanja kojih se nisu sposobne latiti velike državne institucije, Sonja Biserko pokazuje šta može da kaže usamljeni aktivistički glas, a Petar Luković ismejava, i to samo one najodvratnije.

Kao satiričar, Petar Luković je mogao, a nije, načiniti grešku da zbriše i nekoga potpuno nevinoga; to što u svojim tekstovima ponekoga strelja ili veša spada u žanr i praksu karnevalizacije.

U kulturi u kojoj je polemika tradicionalno proširena kletva, a protivnik se po pravilu šalje u zaborav, smrt i/ili isključenost, shvatati satiričara doslovce znak je nečeg ozbiljnijeg od kulturnog nesporazuma. Sa stanovišta protivnika smrtne kazne koji je doživeo da ukidanje postane evropski pravni standard, čini mi se da nemam pravo da satiričarevu slobodu izražavanja povezujem s političkom korektnošću – sve dok je satiričar dobar i usamljen. Pravo, kako izgleda, prisvajaju oni koji se nisu posebno isticali ni u borbi protiv smrtne kazne, ni u političkoj korektnosti, a ni u hvaljenju riskantnih satiričara.

Kao aktivistkinja evropski i građanski orijentisane organizacije, Sonja Biserko je uspela da u najmanje naklonjenoj javnosti u postsocijalističkome svetu i u takoreći potpunoj društvenoj izolaciji organizuje rad, objavljivanje, i bdenje nad ljudskim pravima. Za razliku od vođa drugih, manje uspešnih ogranaka ove organizacije drugde, nije sebi dozvolila nijednu udvaračku, nepotrebno umerenu ili deplasirano neutralnu izjavu. U društvu u kojem već sumnjivo nacionalno poreklo znači isključenost, Sonja Biserko je kritički glas koji je, na sramotu današnje srpske kulture, danas stotinu puta usamljeniji nego pre 15 godina, a da se “scena”, bar po imenima, nije ključno promenila. Stoga Sonja Biserko ima pravo, više od drugih, da u svojoj kritici bude precizna.

Kao beskompromisni istraživač činjenica, Nataša Kandić govori najmanje, a kada progovori, eksplozivni podaci maksimalno su neutralizovani, odmereno formulisani, uvek ispod granice očekivanih emocija. Sem stilskoga zahteva da stravu ne treba pojačavati, Nataša Kandić sebi ne dozvoljava da poveruje bilo čemu što nije više puta i unakrsno potvrđeno, što znači da računa s ispravkama svih vrsta: ona se ne izjednačuje sa stvarima koje zastupa. Taj deo posla, neophodnog za budućnost srpskoga društva, odnosno taj stepen ispoljavanja građanske dužnosti, još je veoma daleko od javnoga prihvatanja.

Kako je mogućno da ovako različiti lični pristupi i nastupi, bez međusobne povezanosti i bez ikakve društvene moći, izazovu tako furiozne i netolerantne reakcije? Navešću nekoliko razloga, premda ih svakako ima više: korekcija sećanja, totalitarni mentalitet, provincijalna improvizacija. Svi ovi pojmovi su eufemistički formulisani.

Korekcija sećanja, bilo da je reč o sakrivanju, menjanju i izmišljanju podataka, potpomaganju zaborava ili sprečavanju neželjenih glasova, uvek je jednostavna prevara, čija je ubedljivost mala: zato je neophodno temeljito prestrašiti publiku, ako se već ne može potkupiti, iz škrtosti ili siromaštva, svejedno. Zastrašivanje se može nastaviti sve do fizičkog uklanjanja. Već samo zbog takvih slučajeva, svako pristajanje na korekciju sećanja je saučesništvo u već počinjenim zločinima, posebno protiv ljudi koji su govorili. No pravi smisao korekcije sećanja zapravo je magijski, tačnije, to je magija po analogiji: popravke na ličnome nivou (bio sam heroj opozicije) prenose se na ozbiljnije kolektivne korekcije sećanja (nismo/svi su odgovorni za Vukovar, Sarajevo ili Kosovo).

Nažalost, kada se intimna, javno neiskazana mržnja prema Miloševićevom režimu i ratu – a bilo je dosta upravo takve – pokuša prikazati kao javna zasluga, onda je položaj svih koji su ćutali izjednačen ne sa novopečenim herojem, nego s onima koji sada veselo tvrde da su sve vreme imali pravo! Korekcija sećanja jednostavno nije fer prema sugrađanima, niti iz njih može da izvuče nešto bolje – recimo, istinoljubivost. Superprodukcija heroja i trgovina zaslugama imaju razorno dejstvo na ono što bismo nazvali javnim rasuđivanjem. Oblik korekcije sećanja je i “lokacijska zasluga”, odnosno isticanje da je korektor sećanja u važnome trenutku, za razliku od nekoga drugoga, “bio” na značajnome mestu. Šta to zapravo znači u pojedinom slučaju obično se ne raspravlja, jer je zamagljivanje željeni efekat.

Totalitarni mentalitet prepoznaje se u ovome slučaju (Sonja Biserko i Petar Luković kritikuju nezavisne medije) u pretpostavci da je područje informacija i kulture još uvek “totalitet”. A đavo je, očekivano, u detaljima: odgovor Verana Matića potiče izvesno iz drugoga sveta u poređenju s odgovorom Dragoljuba Žarkovića. Nesporazum je potpun kada autor pisma “Moj odgovor njima” poveže ova dva u totalitarni front protiv dvoje koji valjda ugrožavaju blistave i trajne uspehe duha pobune… Uspeh medija može se meriti količinski, prodajom i publikom: možda bolje da na tome ne insistiramo. Može se meriti odjecima u intelektualnoj javnosti, dakle, i učešćem elite u stvaranju medija: ni tu ne bi trebalo insistirati. Konačno, može se meriti najubedljivijim uticajem, menjanjem javnoga mnjenja ako doprinosi građanskim vrednostima. Možda su rečeni mediji objavljivali dovoljno, možda više od drugih, možda najviše što je moguće o odgovornosti za rat: rezultati su, nažalost, očajni. To bi značilo da kritika Sonje Biserko i Petra Lukovića otvara vrlo važno pitanje, kako za javnost, tako i za medije, o nameravanom, planiranom i ostvarenom. Takva kritika može biti samo dobrodošla. Ona istovremeno znači da ništa nije podrazumevano, dakle, poništava totalitarni mentalitet. Gledano iz tog ugla, jedino odgovor Verana Matića ostavlja otvorena vrata.

Provincijalna improvizacija se prepoznaje u izmišljanju i recikliranju “motiva” drznika koje treba isključiti iz naše samozadovoljne javnosti: novac, niska lična korist, frustracije, mržnja prema “pravim vrednostima”, zavist, histerija, pol, ružnoća, starost, nacionalna pripadnost, porodična priča, antiratno profiterstvo… sve smo to već nebrojeno puta čuli. Problem je u tome što optužba uglednika/urednika može zazvučati kao reciklirani urlik svakodnevnoga govora, jer je, nažalost, “narod prihvatio” govor mržnje i omalovažavanja. Tu nema oproštaja jer se krug indukovanja gluposti zatvorio, a provincijalna improvizacija ugrizla sebe za rep.

Ako mediji, posebno nezavisni, nisu uspeli da spreče govor mržnje koji se s Turaka, Hrvata, Cigana, Šiptara ili Jevreja “smanjio” na sad uistinu šačicu neprijatelja, koji nose sav teret zato što istrajno traže preispitivanje odgovornosti za masovno ludilo, onda je sva prilika da tema nisu troje ili više omraženih, nego nezavisni mediji. Ne bi li bilo pametno uraditi nešto zbog čega mediji i postoje – pozvati kritičku inteligenciju, ne samo Sonju Biserko i Petra Lukovića, pozvati i manje kritičku inteligenciju, i dati mogućnost da se pitanje ozbiljno iznese?

Svetlana Slapšak

Peščanik.net, 10.11.2008.

Tužilačka revnost
Stojan Cerović

Kladio bih se da se na kraju ove polemike neće znati o čemu se radilo ni ko su tačno strane u sporu, a već je jako vidljiv napor da se sakrije i zaboravi ko je i kako ovo započeo. To znači da čovek ni neprijatelju ne bi savetovao da se u takav razgovor uključuje, pogotovu kad nije direktno prozvan.

Međutim,za mene je ovo stvar nužne samoodbrane. Niko me nije pomenuo, ali mnogo toga što su rekle Latinka Perović, Nataša Kandić i Svetlana Slapšak, što već dosta dugo govore Sonja Biserko, Petar Luković i još poneko, navodi me na suočavanje sa svojom prošlošću i na preispitivanje mojeg delovanja u ratnim, Miloševićevim godinama kad sam s pomenutim osobama bio “na istoj strani”. Svi oni su advokati sveopšteg suočavanja, pa očekujem da razumeju moju želju da proverim da li je moguće da sam nešto užasno grešio u ono vreme kad smo se slagali. Ako mislim da oni sad govore gluposti, da li su i ono onda bile iste gluposti i da li moram da priznam da sam se tek naknadno (prekasno?) opametio?

Čini mi se da je ovaj spor počeo oko pitanja kolektivne, nacionalne krivice na kojoj insistira Sonja Biserko (i oni koji je brane) optužujući “Vreme” i B92 za “deetnifikaciju zločina”. Da li je, dakle, trebalo da se složimo sa Slobodanom Miloševićem kad nas je ubeđivao da je on isto što i Srbija i da su svi njegovi neprijatelji antisrpski zaverenici? Da smo to onda govorili, Milošević bi imao razloga da nam bude beskrajno zahvalan. Da smo svi dokazivali da je ondašnja opozicija ista ili gora od režima, 5. oktobar se ne bi dogodio.

Da li je trebalo da objašnjavamo zatucanom narodu da mora da voli NATO bombe? Da li smo morali da verujemo kako su svi oni mostovi porušeni iz razloga pedagoških, da bi Srbi naučili lekciju iz demokratije? Ili iz medicinskih, jer što je lek za bolesnog čoveka to je bomba za lud narod? I da li je uopšte palo dovoljno bombi?

Da li je možda moralo da bude mnogo više žrtava, jer narod u stvari nije ozdravio, jer ovi “postmoderni informbirovci” tvrde da se ništa bitno nije promenilo, osim možda nagore, jer Srbija nije denacifikovana, ne priznaje, neće da se suočava, itd.?

Da li je, najzad, neko ko ne misli baš ovako, ženomrzac ili agresivni patrijarhalac, kao što bi tvrdila Nataša Kandić, koja očigledno veruje da svaki odgovor na optužbe Sonje Biserko predstavlja brutalni napad na ženski rod? Eto ti sad, a skoro bih se zakleo da se u “ženskom pitanju” radilo o ravnopravnosti a ne o zahtevu da se prizna kako su one po definiciji u pravu.

Ali, da li su oni zaista žrtve kao što kažu? Pa, recimo, samo pomenuti Petar Luković je u poslednjih godinu dana ne znam koliko puta objašnjavao slučaj moje izdaje, svakome ko je hteo da ga sluša, i nije mu bilo teško da uvek pronalazi najniže motive mog ponašanja, a da ja dosad nisam uzvratio nijednom rečju. Možda on jeste nečija žrtva, ali moja nije. Isto toliko su i Sonja Biserko i ostali/e žrtve “Vremena” i B92.

Znam da svi oni zaista osećaju društveni pritisak i odbačenost, što ih verovatno samo još više uverava da su u pravu, da pogađaju pravu temu, da su napipali bolno mesto i da moraju da istraju. To što ih Srbija ne razume i ne prihvata uzimaju kao dokaz dubine socijalne patologije i argument u prilog neophodnosti temeljne denacifikacije. Nikad se neće umoriti od ponavljanja da je priznavanje nacionalne krivice za ratne zločine prvi i najvažniji posao koji se mora obaviti da bi se Srbija vratila u svet. Pri tom se očigledno ne misli samo na suđenja pojedincima nego na neki masovni egzorcizam.

Nisam u stanju ni da zamislim kako bi to izgledalo, ali vidim da se pomenute osobe uglavnom osećaju moralno podobnim da to lično obave i rekao bih da su malo uvređene što im se ne priznaje pravo na to. Ne želim da se bavim svakim/om od njih, ali sve ih dosta dobro poznajem i mogu samo da im savetujem da povremeno posvete malo vremena sebi, da provere vlastitu poziciju i prestanu da se prenemažu nad nesrećama za koje više nema leka.

Nema, naravno, ni prevencije. Nikakvo ritualno čišćenje od greha, nikakav kolektivni egzorcizam, ništa vas ne čini imunim na istoriju, na ratove, zločine i nesreće. A upravo to je ključna, očito mistična, religiozna misao ovih osoba koje inače potiču s levice i slabo mare za crkvu. To što oni/e sebe smatraju stručnjacima za moralna pitanja, ne znači da su ovi laički iscelitelji koji prete Strašnim sudom i viču “Pokaj se!” sve što treba Srbiji na putu u Evropu.

Iz nekog razloga oni/e zamišljaju da je ostatak sveta uglavnom nastanjen anđelima i da bi tamo svako razumeo i podržao njihovu plemenitu i svetu misiju koja se sastoji u žrtvovanju za spas ove balkanske Sodome. Istina je da neku podršku još dobijaju pošto je na Zapadu ostalo nešto novca u fondovima predviđenim za rušenje Miloševića, a ostalo je i nešto institucija osnovanih u istu svrhu. Tu se negde nalazi njihov zajednički interes da se spreči širenje zablude da se 5. oktobra dvehiljadite u Srbiji nešto dogodilo.

Dakle, što se njih tiče, Milošević je još tu, ako nije utoliko gore (to jest bolje, na neki njihov način), pošto se on samo razmnožio, pošto i dalje preti svakome okolo, pošto je cela Srbija za Miloševića, odnosno za ove nove koji, međutim, sve čine da istina ne izađe na videlo, da se zločini prikriju i da se ipak nekako ostvari Velika Srbija. Deo nekadašnjih nezavisnih medija živcira ih najviše zato što priznaju da se desila promena, čak im se to dopada i još šire laži da za Srbiju možda ipak ima neke nade.

Znam biografije većine ovih moralnih fundamentalista i nikom ne bih priznao da je uradio/la više od mene u protivljenju zlu. Ali, da li su oni 5. oktobra odahnuli i proslavili nešto? Sonja Biserko je rekla da je izgubio ratni zločinac, a pobedio fašista. Da li su oni ljudi koji su glasali za DOS, koji su tog dana gutali suzavac, “otporaši” koji su trpeli policijske brutalnosti, da li su svi oni podržali fašizam? Da li Zapad greši što normalizuje odnose s Beogradom? Latinka Perović potpisala je apel Zapadu da ne odbija nezavisnost Crne Gore. Čak i Evropa dobija opomenu ako se slučajno u nečemu složi s Beogradom. Kakav smo mi mrak! I kakva je to usamljena sveća!

Nema sumnje da je problem ratnih zločina težak i da posle onakvih ratova mora da bude posla za sudove. Takođe, nije sporno da taj deo istorije valja pošteno ispričati. Međutim, kraj rata nije samo prilika da se neko kazni i osudi. To je takođe prilika da se nekome pokaže dobra volja, da se oprosti što se oprostiti može, da se ispolje saosećanje i milosrđe, a ne samo osvetnički bes. Zašto svi oni/e hoće da budu samo strogi tužioci?

Ta tužilačka revnost ih je na kraju i dovela dotle da krenu da žigošu “Vreme” i B92. Ne znam dokle će stići, ali bojim se da niko više ne može da ih zaustavi. Pa, zbogom gospođe i gospodine Lukoviću. Znam da nas nećete zaboraviti i da ćete se javiti.

Stojan Cerović

Peščanik.net, 10.11.2008.

Pravo na treće mišljenje
Ljubiša Rajić

Pisma Nataše Kandić i Svetlane Slapšak u odbranu Sonje Biserko i, neposredno ili posredno, svoju sopstvenu, sadrže i nekoliko načelnih problema, koja su vredna rasprave.

Pripadnici neke manjinske grupe – žene, invalidi, etnička ili nacionalna grupa, homoseksualci, pripadnici neke verske zajednice ili bilo ko drugi – mogu i moraju uživati zaštitu ako im se uskraćuju neka prava. Međutim, ne mogu i ne smeju biti zaštićeni od kritike svojih stavova ili postupaka. Ni Nataša ni Sonja se ne smeju pozivati na to da su žene i time sebe štititi od kritike koja se upućuje njihovim stavovima i postupcima. Pa čak i ako je neko ugnjeten, to može biti objašnjenje za neki pogrešan stav ili postupak, ali ne može i ne sme biti opravdanje. To što su, na primer, Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi (ne svi, nego jedan njihov deo) bili ugnjetavani ne znači da samim tim moraju biti zaštićeni od bilo kakve kritike svojih postupaka, između ostalog i oružane pobune. Postojali su i postoje i drugi načini rešavanja političkih problema.

Drugo, ako je neko, na primer, kritikovao deo Srba koji se u Krajini digao na oružanu pobunu, mora ista merila primenjivati i na druge odgovarajuće slučajeve. Ja ne vidim na osnovu čega bi oružana pobuna dela Srba u Krajini zasluživala drugačija merila od oružane pobune dela Albanaca na Kosovu, Metohiji, pomenute tri opštine i Zapadnoj Makedoniji.

To je ujedno i pitanje prava na sopstveno mišljenje i kritiku. Imam li pravo da smatram i javno kažem da su Muslimani u Bosni i Hercegovini kao narod bili izloženi proganjanju, od obične pljačke i zakidanja osnovnih prava do genocida, ali i da su Alija Izetbegović i SDA svojom politikom u velikoj meri doprineli tome. Mogu li, na primer, da osudim postupke Radovana Karadžića ili rukovodstva Srba u Krajini, ali i da kažem da su obični Srbi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj imali dovoljno razloga za strah od većinske vlasti u tim državama ako one postanu nezavisne? Imam li prava da kažem da biTuđman trebalo da sedi odmah do Miloševića u Hagu ili to pravo ima samo Ričard Holbruk? Da ne nabrajam dalje, jer primera ima dovoljno za ceo broj “Vremena”. Pitanje je da li smem da zauzmem neki treći stav, ili postoje autorizovane istine i monopoli na njihovo iskazivanje?

Posebna priča je bombardovanje. Da su me pitali, ja bih s velikim zadovoljstvom potpisao pismo intelektualaca koje Nataša Kandić kritikuje. Ja i dalje smatram tri stvari: bombardovanje je bilo protivpravan čin, ono je bilo ratni zločin i ono nije imalo nikakve veze s humanošću, već s interesima Sjedinjenih Američkih Država i NATO-a. Smem li da budem i protiv Miloševića i protiv OVK i protiv NATO-a? Smem li uopšte da kritikujem SAD i NATO, ili se to smatra svetogrđem? Smemo li uopšte kritički da razmatramo istorijske procese, vojne sukobe, ekonomske i političke interese ili je to dozvoljeno samo nekima?

Smem li da podržim suđenje optuženima za ratne zločine, ali da kažem i da se tužilaštvo Haškog tribunala ponaša kao strana u sporu i da deluje više politički nego pravno? Mogu li da osudim zločine nad Albancima, ali da smatram da je i rukovodstvo OVK krivo za slične zločine nad nealbancima? Da li postoji razlika između albanskih i nealbanskih izbeglica?

Na osnovu čega Nataša Kandić tvrdi da je kritika NATO-a defacto podrška Miloševiću? Na osnovu čega ona, Sonja Biserko iliSvetlana Slapšak smatraju da neko mora da bude izuzet iz kritike? Na osnovu čega smatraju da uopšte postoji neko ili nešto što se ne sme kritički preispitivati? Zašto ne bih smeo da kritikujem Zapad a da odmah ne budem svrstan među nacionaliste, ili da kritikujem nacionaliste a da odmah ne budem svrstan u izdajnike srpstva? Dakle, opet isto pitanje: postoji li pravo na neko treće stanovište? I postoji li uopšte razlika u pristupu tome između nacionalista i Nataše Kandić ili Svetlane Slapšak? Ili su stavovi i postupci Sonje, Nataše, Svetlane izuzeti iz kritike? I ako jesu, čijom odlukom i na osnovu čega?

Pitanja tipa gde smo mi bili za vreme bombardovanja i slična, po meni, spadaju u neukus. Bilo bi mnogo svrsishodnije postaviti pitanje gde je bila Sonja Biserko.

Ljubiša Rajić

Peščanik.net, 10.11.2008.

Teoretičar zavere
Jon Kvaerne

Ugnjetavanje Albanaca je ono što ostaje kad se oduzme ono čemu su svi ostali pripadnici društva bili izloženi. Više su ugnjeteni nego Srbi, ali manje nego Romi”.
Ljubiša Rajić u norveškom nedeljniku “Dag og Tid”, 14.05.1999.

Gospodin Rajić je već niz godina prisutan u norveškim medijima nudeći svoja objašnjenja žalosnih događaja u zemljama bivše Jugoslavije.Za nas u Norveškoj, Rajićevo “treće stanovište” je dobro poznato: gospodin Rajić je uvek bio prepun pravednosti i kritike, ali je nudio jako malo predloga kako se u praksi može stati u kraj zločinačkom režimu. Gore navedena izjava je tipični primer načina na koji je gospodin Rajić norveškoj javnosti objašnjavao ratove devedesetih: “Svi su jednako patili i svi su jednako krivi”.

Međutim,ako su svi bili jednako ugnjeteni, kako insinuira gospodin Rajić, ostaje pitanje zašto su Albanci, a ne Srbi ili Romi, dovezeni u hladnjačama s Kosova, pa završili u Dunavu ili pod zemljom na poligonima vojske i policije, stotine kilometara severnije od mesta na kojem su ubijeni. To su uradile strukture vlasti, a valjda gospodina Rajića zanima ko je sve to organizovao i izveo, i zašto. To bi ga trebalo zanimati i zbog toga što osoba koje su organizovale ovakve bolesne projekte i poduhvate ima još među onima koji danas upravljaju njegovim društvom. Valjda je moguće ispitati ove konkretne odnose bez onih uopštenih, teoretskih upoređenja s drugim grupama.

Ishodište zanimljive rasprave u ovom časopisu je pojam “deetnifikovanja zločina”. Rajić predstavlja dobar primer problematičnosti ovog pojma. Nakon “deetnifikovanja zločina” više ga zanima ono šta su radili pripadnici drugih etnosa. Deetnifikovanje mu služi da se odveć lako i s previše zadovoljstva okrene od nekih jako problematičnih stvari u svojoj neposrednoj sredini te da se posveti kritici Muslimana u BiH, Albanaca, NATO-a, zapadnoevropskih društava i tako redom.

Rajić tvrdi kako sve jednako kritikuje, ali iz primera koje nudi, vidi se da on smatra da su pre svega drugi krivi. U članku iz kojeg je početni citat, Rajić tvrdi da su građani Šibenika palili gume. Bombardovanja i napada na taj grad valjda nije bilo. Ako je reč o četvorogodišnjoj opsadi Sarajeva, Rajić će odmah uzvratiti: “Ne zna se otkuda je došla granata koja je ubila civile na Markalama“, ako je reč o Kosovu: “Račak može biti nameštaljka“. A znamo ishodište tih teorija zavere, i znamo kome su one bile korisne. A onako, slučajno, Rajić zaboravlja da nije sporno koja je vojska razorila Sarajevo, i da se na Kosovu našao priličan broj ubijenih civila pokraj tragova gusenica Miloševićevih tenkova.

Nije teško tvrditi da je svet pun paradoksa i nepravednosti, ali od ovakvog sveobuhvatnog kukanja nema koristi. Ako je gospodin Rajić nezadovoljan stanjem stvari, zašto se ne zalaže da se počne s nekim konkretnim slučajevima? Što se tiče zločina nad civilnim stanovništvom, moglo se, na primer, početi s Mladićem jer nema valjda većeg dželata iz prethodnih ratova. Sada Mladić šeta ulicama Beograda, slobodan kao da ništa nije bilo. Može pozdraviti Rajića ako se sretnu u šetnji.

U Norveškoj je gospodin Rajić bio koristan režimu. U stvari, ni da mu je Milošević platio, ne bi imao boljeg predstavnika od Rajića: “pustite nas na miru pa će se razviti demokratija”, “naša vojska mora ostati na Kosovu”, “više su krivi drugi” itd. Gospodin Rajić dosledno relativizuje zločin. To nije samo beznačajno, intelektualno pitanje: zadnjih desetak godina ratovi su ono što je definisalo društvene odnose. Miloševićevom režimu je upravo bilo potrebno shvatanje da su neki drugi krivi za nesretno stanje u Srbiji i ostalim zemljama bivše Jugoslavije.

Rajić tvrdi kako jednostavno traži svoje pravo da bude kritičan prema svima koji su bili umešani u ratove proteklih desetak godina. Istovremeno, on se trudi da nađe racionalne argumente za ono što je jedan destruktivni režim uradio. Kako inače tumačiti Rajićevu tvrdnju da su Alija Izetbegović i SDA doprineli genocidu nad Muslimanima? Na kakve postupke ili stavove pokolj poput Srebrenice može biti racionalan odgovor? Šta uopšte može dovesti do toga da jedan general i jedna organizovana vojska postroje više hiljada ljudi pa ih hladnokrvno pobiju? Ti poduhvati su bili isključivo destruktivni. Nije tamo bilo prihvatljivih razloga osim za jedan bolestan režim koji je tu nalazio svrsishodnost. Trudeći se da objasni neku logiku (koju je inače i sam bivši režim propagirao) gospodin Rajić pokazuje gde se nalazi njegovo “treće stanovište”. To “treće stanovište” je isuviše blisko stanovištima koja poznajemo iz izlaganja Miloševićevih ljudi. Da li to predstavlja neko treće ili – što da ne – četvrto, peto ili šesto stanovište više nije ni važno. Vidi se gde stoji.

Ovde gospodin Rajić sigurno oseća potrebu da kaže kako se on umnogome protivio Miloševiću. No univerzitetska politika nije ono što je odlučilo sudbinu toliko ljudi u bivšoj Jugoslaviji. Odlučio je rat i shvatanje rata. I što se tiče rata i odnosa s drugim narodima, teško je uočiti po čemu je Rajićevo stanovište toliko udaljeno od Miloševićevog.

Rajić je u svojim člancima za norveške novine i časopise naglašavao kako je sve jako komplikovano, kako svet ne treba da se miješa. Rajić je govorio na način koji opravdava verovanje da će sve biti dobro ako se ništa ne preduzme. A svi znamo da ovakav stav nikako nije smetao Miloševiću.

Rajićeva tvrdnja kako je bio i protiv Miloševića i OVK-a i NATO-a je retorički smokvin list. Izjednačavanjem svih i svačeg, Rajić je dosledno izbegavao dati odgovor na pitanje kako je verovao da se može stati na kraj krvavim postupcima režima. I taj odgovor je bilo ono što je najvažnije, zar ne?

PS. Oni iz Norveške koji poznaju gospodina Rajića malo će se iznenaditi njegovom uzdržljivošću u vezi s dokazano represivnim režimom. Gospodin Rajić suočen s norveškim društvenim prilikama bio je član maoističke partije (AKP-ml) koja se zalagala za ovdašnju oružanu pobunu.

Jon Kvaerne, Oslo

Peščanik.net, 10.11.2008.

Dupli standardi
Nenad Lj. Stefanović

Uvažavajući u potpunosti stav kolege Lazara Stojanovića kako “nema razloga da trošimo život i mastilo na bezizgledne rasprave”, obećavam da se povodom kritika mog “pristrasnog i netačnog” haškog izveštavanja više neću oglašavati. Činim to delom da bi se ipak sačuvala kakva-takva “margina slaganja” koju u svom pismu pominje kolega Stojanović, a više zbog uverenja da zaista ne bi trebalo u nedogled objašnjavati ono što je davno već objašnjeno. Pogotovo u udžbenicima tipa “novinarstvo za početnike”.

U tim udžbenicima piše da novinari izveštači sa nekog događaja (u ovom konkretnom slučaju suđenja) ne mogu i ne smeju da se poistovete sa onima koji su aktivni učesnici tog događaja (suđenja). Možda je sve to trebalo reći još na samom početku ove polemike da čitaoci “Vremena” ne bi eventualno bili u zabludi (pretpostavljam da nisu) kako se ovde oko izveštavanja sa suđenja Slobodanu Miloševiću spore navodno “osporeni” izveštači i navodno neki “nepristrasni” čitaoci. Ovo nije spor sa čitaocima.

Uz nekoliko izuzetaka, među kritičarima haškog izveštavanja u “Vremenu” (što nikako nije zabranjeno) javljali su se uglavnom ljudi koji su u ovom procesu najavljeni kao svedoci tužilaštva, ili posmatrači ovog sudskog procesa iz organizacija (poput Human Rights Watch) čiji su članovi aktivno učestvovali u pripremanju optužnice i na različite načine sarađivali sa timom Karle del Ponte. Jedan od važnih svedoka na dosadašnjem suđenju Miloševiću bio je, na primer, Fred Abrahams iz HRW-a čiji su i-mejlovi, redovno slani na adresu optuženog još od 1996. godine, uzeti kao važan dokazni materijal tužilaštva da je bivši predsednik SRJ na vreme bio upozoren da se na Kosovu dešavaju razne gadosti i zločini. Svedok Abrahams je, između ostalog, izjavio – “naša (HRW) podrška Tribunalu je konzistentna s našim mandatom”. Svedok Abrahams je, takođe, za potrebe Tribunala kasnije pripremao za pojavljivanje pred sudom svedoka Ibrahima Rugovu. U svemu tome, naravno, nema ničeg što je sporno. Ali, čitaocima je svakako jasno da potencijalni haški svedoci i aktivisti HRW-a i sličnih organizacija koji se poslednjih nedelja oglašavaju kroz ovu polemiku, ne moraju da imaju o svemu ovome baš uvek identična viđenja kao i novinari (osim ako se ne radi o novinarima svedocima). Haški izveštači morali bi da imaju pravo da u svom poslu ostave i izvesnu marginu za nešto drugačije viđenje od bilo kog aktivnog učesnika u ovim procesima.

Svi svedoci, ili saradnici optužbe, mogu na različite načine doprineti da se u haškom “procesu stoleća” dođe do istine. Pravila tog procesa predviđaju, međutim, da se do istine dolazi tako što se obema stranama pruža prilika da iznesu što je moguće više tvrdnji ili argumenta u svoju korist, da bi se na taj način dobila što je moguće celovitija slika svakog događaja. U svemu tome možda su Miloševićevi izgledi i napori da opovrgne dokaze tužilaštva zaista “dirljivo bedni”, kako tvrdi kolega Stojanović, ili su njegove šanse da “pobedi” jednake onima koje je imao kada je pokušavao da pobedi NATO. To valjda ne znači da optuženi nema pravo da primeti kako jedan od svedoka tvrdi da su “srpski avioni pobili na desetine nedužnih civila”, iako je NATO još pre tri godine preuzeo odgovornost za taj konkretan događaj i “kolateralnu grešku”. Na izveštačima je da i tako nešto registruju. I po tome su njihov posao i pozicija nužno različiti od pozicije aktivnih učesnika u ovom procesu.

Aktivnim učesnicima procesa i sve aktivnijim kritičarima haškog izveštavanja svako svedočenje i argument optužbe mogu se učiniti kao neoborivi i ubedljivi, a svako Miloševićevo pitanje kao besmisleno i idiotsko. Meni kao izveštaču ne mora. Njihovo je pravo da u svemu tome imaju ulogu agitatora ili da budu pristrasni, ali nemaju pravo da od izveštača traže da se prilagodi njihovim modlama i pretvore u njihove agitatore. U Tribunalu radi dovoljno onih koji su sasvim dobro plaćeni za taj posao.

U jednom trenutku tokom dosadašnjeg suđenja Miloševiću, tužilac Najs je čak predlagao da se do istine dođe i tako što bi sud, na primer, umesto čitave grupe svedoka saslušao jednog od njegovih istražitelja. Pošto su se neki svedoci ustezali da govore sve što znaju, Najs je rezonovao da bi njegov istražitelj umesto njih uverljivije mogao da prepriča one delove svedočenja koji nisu sporni ili su sasvim tačni. Sudija Mej je, naravno, odbio ovaj pokušaj da se na tako važnom suđenju na ovakav način “ekonomiše” s vremenom i istinom. Nije zabeleženo da je iko od aktivnih posmatrača reagovao na ovakav pokušaj tužilaštva makar i zapažanjem da tako nešto bitno odudara od standarda koje bi morao da ima proces nazvan “kamenom međašem u istoriji međunarodnog pravosuđa”. Pa čak i da se na ovom sudskom procesu samo nešto potvrđuje, a ne i utvrđuje, takvo svedočenje istražitelja bilo bi krajnje problematično.

Kada se u sudnici, na primer, pojavi zaštićeni svedok K-41, nekadašnji vojnik VJ, i ispriča potresnu priču sa mnogo uverljivih detalja o streljanju civila među kojima su bile i bebe, moj posao izveštača je da to prenesem čitaocu. Ali, moja je dužnost da pri tom pomenem i činjenicu da je isti svedok samo koji mesec pre svedočenja pred Haškim tribunalom opljačkao svoju nepokretnu rođaku, staricu, oteo joj svu ušteđevinu, a zatim pobegao iz Crne Gore u RS jer je za njim raspisana poternica. I onda postao svedok. Time ni najmanje ne tvrdim kako je priča K-41 lažna ili izmišljena (naprotiv, kriminalci su igrali značajne uloge u minulim ratovima), već samo pokušavam da čitaocima objasnim na kakve će sve dileme nailaziti tročlano sudsko veće kada bude odlučivalo o svakom konkretnom svedočenju, što ćemo saznati tek kada budemo čuli njihovo obrazloženje presude.

Svima nama na kraju, vama kao aktivnim učesnicima procesa i meni kao izveštaču, zajedničko naravno mora biti nastojanje da svakog zločinca u Hagu ili bilo gde drugde stigne zaslužena kazna. Pre svega one zbog kojih se i danas po raznim uglovima Srbije saplićemo o masovne grobnice i leševe nedužnih žrtava. To što ovde (i ne samo ovde) niko, izgleda, nije ozbiljno pomišljao da sudi ratnim zločincima ne znači istovremeno da se Haškom sudu (pre svega tužilaštvu) ne sme ponešto zameriti.

Ugledni britanski pravnik Džefri Robertson, autor knjige Zločiniprotivhumanosti, u kojoj inače zdušno podržava osnivanje i rad Tribunala, u najveće slabosti ovog suda ubraja upravo nedostatak kritičke javnosti koja bi pratila tamošnje sudske procese, naročito one najvažnije. Robertson tvrdi da nema dovoljne javne i kritičke procene rada glavnih aktera, ponajviše zbog toga što razni lobisti za ljudska prava (prilagođavajući se valjda zahtevima “human rights industrije”) nekritički podržavaju sve što se u Hagu zbiva i tako nameću duple standarde, prećutkujući ono što ne valja.

Što se mene tiče, kako sam i obećao, ja se o haškom izveštavanju sa svedocima, aktivistima i agitatorima više neću raspravljati na stranicama “Vremena”, pa makar se oni svake nedelje iznova predstavljali kao obični čitaoci. Nemam inače ništa protiv da se u nekoj pauzi suđenja sretnemo, popričamo i zajedno popijemo piće. Može i u kafiću “Lažni svedok” koji se početkom oktobra otvara nedaleko od zgrade Tribunala.

Nenad Lj. Stefanović

Peščanik.net, 10.11.2008.

Činjenice, pravo i izveštavanje
Bogdan Ivanišević

U nedostatku odgovora na suštinu mog argumenta o suđenju Slobodanu Miloševiću, Nenad Stefanović se opredelio za napad na mene, moju organizaciju Human Rights Watch i druge “aktiviste”. Zaogrnuvši se mantijom svoje (novinarske) profesije, ustvrdio je da je njegovo izveštavanje gotovo po definiciji objektivno, dok su gledišta ovih drugih nužno pristrasna.

Naravno, bilo koji konzument medija u Srbiji zna da novinari nemaju ovakav monopol na objektivnost.

Kao dokaz navodne pristrasnosti HRW-a, Stefanović ukazuje na to da je bivši istraživač u HRW-u Fred Abrahams bio svedok tužilaštva u suđenju Miloševiću. “Pristrasnost” HRW-a zaista postoji i sastoji se u tome što se zalažemo da se ustanovi individualna odgovornost za ratne zločine u ratovima na području bivše Jugoslavije. U tom cilju, dokumentovali smo povrede koje su počinile sve strane u sukobima i taj materijal stoji na raspolaganju tribunalu kako bi lakše mogao da dođe do istine o nečijoj odgovornosti. Ovo ne znači da nismo u mogućnosti da objektivno procenjujemo postupke koji se vode pred tribunalom. Ništa ne bi moglo više na naškodi nastojanju da vidimo pravdu na delu u Hagu, nego nepravična suđenja. Stoga pratimo suđenje Miloševiću i javno smo kritikovali one postupke tužilaštva i sudskog veća za koje smo smatrali da bi mogla ograničiti Miloševićevo pravo na odbranu. Ništa u našem delovanju u vezi s tribunalom ne čini nas ni manje ni više kvalifikovanim od novinara da objektivno analiziramo suđenje.

Nadam se da čitaoce interesuje kvalitet argumenata, a ne da li je osoba koja ih iznosi novinar ili radi u organizaciji za ljudska prava. Ono što nalazim da je sporno kod Stefanovića su njegovi argumenti, a ne to što kao novinar iznosi i kritike na rad tužilaštva. Kritike su dobrodošle kao oblik kontrole nad radom tribunala ako imaju osnova i ako novinar sa sličnim elanom kojim kritikuje tužilaštvo prilazi i drugim aspektima suđenja. U suprotnom, radi se o pristrasnom i lošem novinarstvu.

Problem je upravo u tome što su argumenti kritičara tužilaštva i suda najčešće neosnovani. U ovoj polemici radilo se o Stefanovićevoj tvrdnji da tužilaštvo želi da izbegne temu zločina koje su počinili pripadnici OVK. Moj argument je bio da će pravo mesto za raspravu o delovanju OVK biti suđenje njenim pripadnicima optuženim za ratne zločine (Karla del Ponte je pre neki dan najavila podizanje optužnica do kraja godine), ali da ni u postupku protiv Miloševića tužilaštvo nema razloga da od te teme zazire. Osnovne norme humanitarnog prava, kao i praksa samog tribunala, nalažu ovakav zaključak. Kao što je tribunal utvrdio u presudi u slučaju Kupreškić, “optuženog ne oslobađa krivice ako pokaže da je i drugi počinio sličan zločin, bilo pre, bilo posle zločina koji je počinio optuženi”.

I ostale kritike na rad tužilaštva, koje iznose neki izveštači, po pravilu pate od iskrivljivanja činjenica ili nepoznavanja prava. Kritičari tako ukazuju na navodnu tvrdnju jednog albanskog svedoka da su srpski avioni pobili na desetine nedužnih civila iako je NATO još pre tri godine preuzeo odgovornost za taj konkretan događaj. Tako i Stefanović, po drugi put u osvrtu na moje tekstove, pominje ovo svedočenje iz jula 2002. godine. Onda naglašava, kao da neko tvrdi suprotno, da je pravo Miloševića da skrene pažnju na takvu izjavu svedoka, a dužnost novinara da to registruje.

Problem nije u registrovanju, već u tome što ovakva tvrdnja svedoka, kad bi je i bilo, nije pravilo, a iz izveštaja većine jugoslovenskih izveštača sticao se utisak da albanski svedoci po pravilu govore neistinu.

No, stvar je još gora: kritičari su često krivotvorili ono što je u sudnici stvarno rečeno. Ovo je slučaj i s famoznim iskazom o bombardovanju albanskih civila.

NATO je 14. aprila 1999. godine bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu između Dečana i Đakovice, a dan kasnije preuzeo je odgovornost za bombardovanje. Ovaj događaj je u svom svedočenju od 16. jula ove godine pomenula Merfideta Selmani. Milošević je pitao Selmanijevu da li zna koliko je civila tog dana izgubilo život u NATO bombardovanju. Sudija Mej je primetio da pitanje podrazumeva da je NATO izveo bombardovanje i upitao je svodokinju da li zna ko je bio odgovoran. Ona je odgovorila da ljudi u koloni nisu mogli da vide da li se radi o NATO-u ili nekim drugim avionima. Mej je na tom mestu okončao raspravu o avionima.

Da Mej to nije učinio, možda bi Selmanijeva rekla da je naknadno saznala da se radilo o avionima NATO-a. Možda bi rekla nešto drugo. To ne znamo. U svakom slučaju, ona nije “tvrdila da su srpski avioni pobili na desetine nedužnih civila”. Uprkos svemu rečenom, želim da primetim da je u poslednje vreme došlo do izvesnih promena nabolje u izveštavanju u jugoslovenskim medijima. U meri u kojoj je polemika u “Vremenu” tome doprinela, ona nije bila trošenje mastila na bezizgledne rasprave.

Bogdan Ivanišević

Peščanik.net, 10.11.2008.

Nastavci: