Ne znam šta Tadić pomisli kada posle posete nekom novom stubu spoljne politike Srbije, sleti na Surčin – gde će da jede, kad će da se smrkne pa da polega – a jedino što bi bilo adekvatno je: bože, pa Srbija je još uvek tu, kako to da se nije raspala na sastavne čestice.
Delovi razgovora sa Jovanom Byfordom za dokumentarni film Zašto se u crkvi šapuće: o mitu o Nikolaju, Ljotiću i Hitleru, Đinđiću i Koštunici, o govoru vladike Amfilohija na Đinđićevoj sahrani i nastanku Obraza i Dveri srpskih.
Napravili smo kratak pregled najpoznatijih srpskih organizacija koje propagiraju rasnu, versku ili bilo kakvu drugu mržnju. Jedini izvori bile su nam zvanične internet strane ovih organizacija.
Da li su razlozi zbog kojih se napadaju stranci, recimo, Amerikanci ili Francuzi ili strani novinari ili strane humanitarne radnice svuda isti? Recimo i u Srbiji i u Pakistanu?
Pred skiptrom Amfilohijevim uzmakli su i država, B. Tadić i dobar deo javnosti. Nije ni važno što parade nije bilo, jer su barem malo uzmakli i bojovnici desničarskih grupa.
Huliganske bande osnovale su, podržavaju i održavaju državne službe. Te bande su paravojska tajne policije, tajne vojske i tajne crkve.
U Srbiji je prošle godine samoubistvo izvršilo 1.290 ljudi, tri puta više muškaraca nego žena. Po broju samoubistava Srbija je na 12. mestu u Evropi.
Dobro obučene ekipe organizovane po sistemu trojki, rašljare po celoj zemlji i zadižu svaki kamen (i još ponešto) tragajući za posmrtnim ostacima pukovnika Mihailovića.
Što je Željko Kerum, gradonačelnik Splita, u stvari rekao? Ništa novo: neće njemu Srbin u porodicu, a svi novinari koji mu bilo što zamjeraju – obični su Jugoslaveni.
I Tadić i Đilas i policija i ala i vrana najavljuju beskompromisnu borbu protiv nasilnika koji se „zaklanjaju iza patriotizma i sportskih klubova.“
Nije moguće tačno proceniti koliko će da košta povećana nesigurnost na ulicama Beograda. Pre svega zato što je potrebno razumno oceniti da li je grad zaista bio na ivici haosa.
Danas smo Matija, Marijana, Dušan, Zlaja i ja izašli do Platoa u crnini, sa vencem na kome je pisalo: 20.09.2009. DRŽAVA KAPITULIRALA PRED NASILJEM I NASILNICIMA.
Eto kakvi smo mi. Svi se uzbunili zbog parade koja nije održana, a niko da pohvali paradu ponosa koja se jeste održala i to u savršenom redu i poretku.
Advokat Dragoljub Todorović, zastupnik oštećenog Fatosa Bitićija, komentariše presudu po kojoj su dvojica policajaca oslobođeni za saučesništvo u ubistvu trojice braće Bitići.
Ako je točno što Marx piše o Robinsonu, naime da svaka epoha izmišlja svoga Robinsona, onda je moguće zamisliti i jednog postkomunističkog Robinsona.
Država je kapitulirala, tako glasi gotovo jednodušna ocena prošlonedeljnih događaja. Jedino sama država ima drugačije mišljenje. Such is the nature of the beast (takva je priroda zveri).
Parada ponosa je otkazana. Fasten your seatbelts! Vraćamo se u devedesete! „Demokratska“ vlast Republike Srbije poslužila se marifetlukom iz Miloševićevog vakta.
Da se ne lažemo: seksualizovane slike koje imamo u glavama o gej paradama na zapadu nisu slučajne. Gej parade izgledaju upravo TAKO kako ih zamišljamo.
Kad neko bubne neku glupost ili gadost, prvo utočište nesrećnikovo je da je ta izjava „istrgnuta iz konteksta“. U najvećem broju slučajeva to jednostavno nije istina.
Neumoljivo se približava dan izraelskog napada na Iran, koji odavno priziva i judofob broj jedan nadajući se bliskom konačnom rešenju jevrejskog pitanja.
Yale University je odbio da štampa crteže proroka Muhameda. Google u Kini ne dozvoljava pretraživanje Tiananmena.
Milorad Dodik je, i pored sijaset šokantnih izjava iz svojeg nacional-šovinističkog repertoara, uspio otići korak dalje, i zapravo došao do kraja: ispalio je svoju balističku analizu ponovivši tvrdnje da su zločinački napadi na Markale i tuzlansku Kapiju inscenirani.
Službenici Frans telekoma obamrli su od zaprepašćenja kada su saznali za dvadeset treće samoubistvo u svojim redovima u poslednjih osamnaest meseci.
Ključna tačka Obaminog govora o novoj finansijskoj regulativi sadržana je u izjavi: „Normalno stanje nije dovoljno za spokoj.“
Okupiće se nekoliko stotina ljudi i žena, čija su seksualna opredeljenja drugačija, i to će slomiti krila Srbiji. Smešno i tužno.
Kad će primopredaja vlasti? Naime, jasno je da ljudi koje smo birali onako kako se to radi u civilizovanom svetu ili ne žele ili ne umeju ili ne mogu da vladaju ovom zemljom.
Osuđujemo kapitulaciju države koja nije u stanju da garantuje bezbednost građanima na ulicama glavnog grada.
Tamo gde država kapitulira pred profašističkim i nasilnim grupama, vraćamo se u Hobsovo „prirodno stanje”, gde čovek samo sopstvenom silom može da se spase.
Smanjiće se broj ljudi koji rade u administraciji. Najpre je najavljen broj, a potom se izveštava o tome koliko će koje ministarstvo doprineti ispunjenju plana.
Drugi Queer Sarajevo Festival mogao bi, možda, proteći bez pretjeranog linčovanja. Ali podsjetimo se na trenutak stroge logike bosanskohercegovačke homofobije.
Radio emisija 18.09.2009, govore: Petar Luković, Teofil Pančić, od kojeg smo pozajmili naslov ove emisije, Dejan Ilić i Vladimir Gligorov.
Vreme je da se prestane sa spekulacijama na temu razmene koju Vašington predlaže Moskvi prilikom glasanja za sankcije protiv Teherana.
