Slobodan Samardžić je obavestio javnost da Premijer ne zakazuje sednicu Vlade, i da je neće ni zakazati, sve dok ministri iz DS-a i G17 ne odustanu od svoga stava o Sporazumu o političkoj saradnji, to jest sve dok se ne priklone mišljenju i stavu DSS-a.

Vlada se ne sastaje jer Premijeru ne odgovara što u njoj nema većinu! Po njemu, Vlada može da radi samo ako mu je poslušna. Inače, ništa od Vlade!

Tadić je u Münchenu izrijekom pozvao učesnike 44. mđunarodne sigurnosne konferencije na nastavak pregovora o Kosovu, upozorivši da bi sve tri strane mogle platiti visoku cijenu ukoliko ne dođe do tih pregovora.

Bili su izbori, izjasnili ste se u prvom krugu i izjasnili ste se u drugom krugu. Mogli ste da se izjašnjavate i u trećem krugu, ako vas to veseli, ali kao što vidite, to nema nikakve veze sa životom. 

Pre tri godine, povodom Desimirovog 85. rođendana napisao sam donji tekst, koji je u skraćenoj verziji objavljen pod naslovom Humboltov papagaj u vikend broju Danasa od 5-6. marta 2005.

U četiri godine koliko je Vojislav Koštunica predsednik Vlade, tri su izgubljene za Srbiju. Nema na svetu premijera koji može da se „pohvali“ takvom sramotom.

Kako je upravo izjavio opunomoćenik za proširenje EU Olli Rehn, potpisivanje specijalnog političkog sporazuma sa Srbijom odlaže se zbog tog što “Demokratska stranka Srbije premijera Vojislava Koštunice” odbija potpisivanje ovog sporazuma.

Svi ćute kao zaliveni. Koštunica naročito. Boris Tadić je, hvala Bogu, dobio izbore. Ali to još uvek ne znači da je Srbija išta dobila izuzev Tadićevog petogodišnjeg mandata.

Traži se krivac na koga će se svaliti sva negativna energija naroda – Amerika, Evropa. I gle, mi ni za šta nismo odgovorni. Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka, Nedeljni telegraf, 06.02.08.

Naš primerak „onoga koji se ne sme imenovati“ spava mirno, kažu i previše, svestan da je korenje pustio preduboko. Hrani se duhovnom bedom i ljudskom potrebom da svojim malim životima dodele viši smisao – bitku za svetsku pravdu, pravoslavlje i srpsku kolevku Kosovo.

Vidim da je posle pobede Tadićeve proevropske politike na predsedničkim izborima, panika u Koštuničinom kabinetu dobila krupne razmere.

Vlada Srbije možda se upravo na naše oči raspada, a i ako preživi, ne vidim šta bi to moglo ozbiljnije i na duži rok da je zakrpi.

“Berlinale” se ubraja u red najznačajnijih filmskih festivala, ove se godine održava po 58. put i najveći je filmski festival u svijetu makar po broju posjetitelja.

Pobednik se potrudio da otvori put najrazličitijim nagađanjima. Rekao je da je i Nikolić postigao veoma dobar rezultat, da ga je fascinirao ozbiljnošću i da će u najskorije vreme sa njim porazgovarati, pretpostavljamo, o budućnosti zemlje. Šta to znači?

Olakšanje u cijeloj Evropi, tako bi se mogle sažeti medijske i političke reakcije od Berlina preko drugih evropskih prijestolnica i sjedišta Evropske unije u Bruxellesu.

Moj dobri prijatelj iz zajedničkih dana u Bonnu, bivši Tanjugov dopisnik iz Njemačke u dva navrata, Milenko Babić, ima vrlo produktivnu tezu o velikoj sličnosti Nijemaca i Srba.

Schmidtovo izlaganje iz Tübingena pod naslovom “O ethosu političara” objavit ćemo i na Peščanikovu portalu u cijelosti iz više razloga. Ono je, naime, intelektualni užitak po sebi, ali može biti i produktivan poticaj promišljanju naših ethos-neprilika.

Predsednik Republike Srbije polaže zakletvu koja ga obavezuje da čuva i poštuje Ustav i zakone, državni interes i da se uopšte lepo ponaša i ispušta ispravne zvuke, da ne vređa nikoga i da se osmehuje ako je moguće iskreno. Sve dok se tako ponaša, svejedno je.

Koštunica je poslužio kao posuda u kojoj su sačuvani glasovi Slobodana Miloševića.

Vlada Srbije uspela je da onemogući potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. Pre svega nesaradnjom sa Tribunalom u Hagu, a potom i pretnjom da će ga poništiti ili ga neće ratifikovati ako bude potpisan.