Paralelno sa baukom o bankrotu države koji služi za amortizaciju socijalnog bunta, u javnosti se sve intenzivnije razvija priča o odnosu sa Rusijom. Ta priča ima svoja dva lica. Jedno predstavlja priču o ruskoj moći a drugo o milosrđu.
Od dramatičnih statističkih podataka još veću rezignaciju izaziva ponižavajući odnos koji predstavnici „političke elite“ imaju prema onima koji zavređuju najveću društvenu pažnju.
Ministar policije ne sme da se javno žali što država više ne može da ubije takvog „monstruma“. Ne sme da javno i zvanično iznosi nikakve detalje istrage, a naročito da diskutuje o stanju svesti osumnjičenog.
Izražavanjem ličnog žaljenja zbog ukidanja smrtne kazne, ministar policije dopušta da iz njega progovori privatni građanin. S druge strane, povodom optužbi koje su usmerene na njega kao akademskog građanina, on se krije iza svoje javne funkcije. Izgleda da sve što ovaj ministar radi, radi naopako.
Kada Izrael najavljuje svoje napade na borce ili vojna postrojenja, koji bi mogli odneti živote civila, to pokazuje da on smera na nepovređivanje civila, bar ako im to daje vremena da pobegnu. Ovo nam još ne bi moglo reći da li je zadovoljen zahtev srazmernosti u ratovanju.
Umesto da diktira ton dostojanstva i razumne efikasnosti, ministar policije je svojim ponašanjem pozvao javnost Srbije na kolektivno ispoljavanje najnižih poriva, podstičući rasulo, strah i nepoverenje u racionalni poredak društva.
Nema nikakve sumnje da bi građani bilo koje države na svetu, kada bi im to bilo dozvoljeno, glasali za smrtnu kaznu u slučaju ovakvog ubistva. Zato je uloga medija ključna – da ne dozvole, a ne da potpaljuju masovnu psihozu u kojoj građani hoće da na nekoga delegiraju svoje ubilačke frustracije.
Nama osim ili umesto moralnog uzora u koji se prometnula Srpska napredna stranka treba opšti pravni akt: nijedan državni funkcioner ne može primati više od jedne plate, vsjo!
Brzina kojom su se u ovih nekoliko meseci udaljili Rusija i Zapad prosto oduzima dah. Ako je Gabor Steingart u pravu, onda bi zaista trebalo da se zabrinemo: „Ratovi počinju tako što ih ljudi zamišljaju“.
Banka – U SAD se razmatra “Zakon o sprečavanju ruske agresije” i istovremeno se, po hitnome postupku, odobrava nova vojna pomoć Izraelu. Slično se, s malim izuzecima (među kojima, dakako i nažalost, nisu hrvatski političari/ke) ponaša i EU.
Fiskalni savet je „povisio“ potrebnu giljotinu za plate i penzije sa 10 na 15 odsto, navodno zato što je procenio da će budžetski deficit dostići 2,6 milijarde evra, pa se mora „rezati“ više nego što se mislilo pre nekoliko meseci.
Oslobođenje – Iz zemlje koja službenicu nakon godinu i pol dana bolovanja, odmora i neplaćenog odsustva šalje u treću svjetsku ekonomsku silu, Mlada je Ekselencija došla u zemlju u kojoj se ministri vješaju ako im novine otkriju ljubavnicu.
Bonitetna agencija Standard & Poor’s objavila je izveštaj koji potvrđuje stav MMF-a da visok stepen nejednakosti koči rast. Dosta je curilo naniže, vreme je da krene naviše.
Možda neznanje jeste blagoslov, kažem ja sebi, i mislim na ljude koji ne mare previše šta se dešava u svetu. Moj otac je govorio da može da zamisli dva načina da se reši svoje zavisnosti od novina: da ode u manastir ili u ludnicu.
Vučić nikako nije zadovoljan ponašanjem građana, pa je rešio da nas prevaspitava. Umesto da navijamo za njega, mi pakosno navijamo za kamen koji on, kao naš Sizif, gura uzbrdo.
Kad politička elita kaže da su preduzetnici budućnost, misle na tajkune. Samo je zbog premijerovog imidža Mišković izbačen iz dvougla države i krupnog kapitala.
Od svih Putinovih saradnika se zahtevalo da sve zapadne sankcije podnose bodro i uvereno. Kad odjednom začusmo plačni glas Genadija Timčenka, njegovog najbližeg finansijskog saradnika.
Politika – Kako izgleda, sve dok je biračko telo nacionalističko, nepopularnu politiku u regionu mogu bez većeg otpora voditi samo bivši ekstremni desničari.
U vreme dok je Kameron prošle godine izdvajao 50 miliona funti za “sećanje na lekcije” iz 1914, planirao je da krene u rat sa Sirijom. Pitam se koja li ga je lekcija tome naučila?
Oslobođenje – Plagijat Fahrudina Oručevića, donedavnog SDP-ovg ministra obrazovanja u Kantonu Sarajevo, dokazan je četiri godine prije nego je uopšte izabran za ministra.
Savremeno međunarodno pravo dosta duguje terapeutskom stilu koji je svoj vrhunac dosegao 1914. Međunarodno pravo je i danas prožeto idejom o sebi kao polju razrešenja kolektivnih nagona za ponavljanjem prošlosti.
Kao ni svaki drugi neoliberal, Lakićević nema problem sa nesistemskom i nadustavnom, „takoreći nekontrolisanom“ političkom moći, on samo žali što nedostaje volja da se ta moć upotrebi na „pravi“ način.
Marseljeza u kojoj se pominje reč “građanin” nikla je u zenici aktuelnosti, sred krvavog prevratništva, dok mi je ono “Bože Pravde” uvek ličilo na nekakav kilavi popadijin pesmuljak. U biti, tamo gde nema građanina već podanika rađa se lakrdija i sa njom sestrica zlo.
Svakoga srpnja desničarske stranke organiziraju demonstracije protiv obilježavanja ustanka u Srbu, tvrdeći da to nije bio nikakav antifašistički, nego komunističko-četnički ustanak.
Kada je Grčka bila na ivici bakrota, Argentina je navođena kao primer uspešne strategije otpisa dugova. Sada na njenom slučaju vidimo kako inostrani poverioci koji poseduju manje od 1% obveznica mogu da gurnu državu dužnika u novu krizu.
Koliko ljudi zna da je Izrael, od Šestodnevnog rata do rata u Iraku – od 1967. do 2003 – odbio da postupi u skladu sa trećinom rezolucija koje je doneo Savet bezbednosti UN-a, često u vezi sa kolonizacijom palestinske zemlje?
Adam Kertis je jedan od mojih omiljenih blogera. Prilog Now then na Peščaniku se savršeno uklapa u taj model – uživanje, kratak trenutak sreće sa razumom, iluzija da ga je još nešto ostalo u svetu.
Prvo je Srbija brutalnim ubistvom izgubila premijera, onda se on izgubio iz zaostavštine svojih naslednika, da bi se ubrzo izgubio i bol za njim. A sada se izgubio i svaki obzir.
Blog Mijata Lakićevića – Vučić zna da njegovo biračko telo njemu nije ni dalo podršku za reforme, nego da hapsi, preti i, uopšte, trenira strogoću, ali da „u sistemu“ ništa suštinski ne menja.
Premijer i predsjednik su bijedno izbjegavali primiti šefa Gazproma, dok im istodobno američki doministar za energetiku šeta po uredima kao po vlastitoj kući i bulazni kako „ne razumije ekonomski rezon Južnog toka“.
