Antifašizam nije zanatsko razvijanje leve fraze kao kore za pitu na kojekakvim fensi simpozijumima, nego je rizična, tvrda i ponekad nehigijenska borba za ljudskost i Dobro.

Da li smo zaboravili da preminuli patrijarh nikada nije izrekao eksplicitne reči osude nad masovnim zločinima Srba tokom ratova devedesetih?

Imovina haških osuđenika i optuženika u Beogradu vredi 1,8 miliona eura. Nemačka je ovog leta toliku količinu para poslala Kambodži i Laosu da do kraja godine hrane milione seljaka.

Na sajtu Politike pročitam tekst Gorana Markovića “Kako sam sleteo na Mesec”, smuči mi se jedna rečenica i ja protivno svojoj prirodi pošaljem komentar.

Opšti utisak o delovanju studentskih organizacija, levičarskih pokreta i umetnika je potpuna dezorijentisanost. Dobar primer za to predstavlja muzički projekat “Nova srpska scena”.

Da li je potreban (a) lekoviti zaborav ili je potrebno (b) razložno pamćenje?

Priča o Tadiću i Jeremiću, neumornim pokretačima srpskog spoljnopolitičkog tajfuna, zapravo je priča o gubljenju novinarskog profesionalnog identiteta, integriteta i digniteta.

Vladajuća kasta je prepuna lopova, lažova, ali i poremećenih ljudi, što niko ne govori. Pogledajte slike iz skupštine, poslanici sede sa maskama na licu i turšijom na stolu. Nešto ozbiljno nije u redu.

Zna li se gde je Statut i šta li je s njim? Poslednji put je viđen u Skupštini Vojvodine, ali negde mu se gubi svaki trag.

Možda bismo i mogli Biljanu Plavšić da ostavimo na miru – posle sudske presude – ali njene žrtve to neće. Mora neko da stane na stranu tih nevino ubijenih.

Ako je kurs stabilan, a spoljnotrgovinski deficit raste, valja očekivati devalvaciju (pogotovo ukoliko cene rastu brže nego u zemljama sa kojima se trguje).

Srđa Popović mi prebacuje da se zalažem za „ostavljanje Biljane Plavšić na miru“ i „za normalizaciju zločina.“

I moje se ime nalazi među onih stotinak, sada već valjda i više, „javnih ličnosti“ potpisanih ispod apela kosovskim Srbima (i ne samo njima) da izađu na izbore.

Svako ko se bilo gde malo jače zakašlje postaje udarna vest dana, svakom koga negde u Paraćinu ili Bogatiću probode u grudima dobija svojih obećanih Petnaest Minuta Slave.

Više od pedest posto građana Rusije veruje da bi njihovoj deci bilo bolje kada bi mogli da odrastaju u Sovjetskom Savezu, a ne u današnjoj Rusiji.

Sedmi novembar je veliki dan u istoriji američkog kongresa. Demokrate su konačno uspele da izglasaju reformu zdravstvenog sistema. Rezultat je bio 220:215. Čak 39 demokrata je glasalo protiv, dok je samo jedan republikanac glasao za zakon.

Bolno svestan da se general Gotovina nalazi izvan dometa njegovog predsedničkog milosrđa, a duboko potišten što je heroja nagovarao da se preda Međunarodnom sudu, predsednik Mesić u jesenskim dugim noćima mozga bi li pomilovao generala Norca.

Velimir Ilić je otkrio da je obolevanje od svinjskog gripa ograničeno isključivo na region zapadne Srbije, dočim u Beogradu, a naročito u Vojvodini, niko ni da šmrcne ni da kihne.

Problem je što nikakve nove teme oko Kusturice više nema: čovek se zapravo zaglavio negde u 1992 ili 1993, a i svi mi s njim.

Otkad je Berlinski zid pao, baš mu je krenulo u životu: danas ga ima više u javnosti nego dok je bio na svom mestu.